Poslednja bitka maršala

Piše: Ivan IVANjI
MINISTARSTVO inostranih poslova Kube jednog dana je pozvalo Lončara, najvišeg po rangu Jugoslovena, koji je još bio tu, na ručak u vilu u letovalištu Varadero. Mogao je da povede dvojicu prijatelja, izabrao je ambasadora Jazića i mene. Naš domaćin, inače tadašnji ambasador Kube u Beogradu, pričao nam je da je njegova majka umrla za vreme tajfuna, jer je bilo nemoguće da je odvedu kod lekara ili da lekar dođe do njih. Drugim rečima, ovakve prirodne katastrofe su redovna pojava.

Moram li da kažem da smo odlično jeli? Stigao sam i da se okupam u još uzrujanom, ali za plivanje, ipak, opet pogodnom okeanu. Inače se danima ništa nije događalo, dosađivali smo se i kombinovali kako će nas odvesti kući. Nismo više imali specijalnu telefonsku vezu. Bilo je izuzetno teško javiti se kući, ali uspeo sam, hteo sam da umirim svoje, možda zabrinute, ako su čuli za tajfun, ali moja žena je samo ironično rekla da može da zamisli kako se divno zabavljamo. Stvarno, da nam je neko rekao da ćemo imati nekoliko dana nagradnog odsustva na Karibima, bili bismo srećni, ali bili smo nabijeni po četvorica raznorodnih, odraslih ljudi u jednu sobu, loše hranjeni, bez veša u tropskom pondeblju, i u totalnoj neizvesnosti dokle će sve to trajati i da li ćemo dobiti dnevnice i za ove dodatne dane, jer, naravno, morali smo da trošimo i za te sendviče...

PRVA ideja bila je da nas Kubanci s nekog drugog aerodroma odvezu u Njujork, pa ćemo odatle u nekoliko "talasa" redovnim linijama odleteti za Beograd. Nama bi se to dopalo, dan više u svetskoj metropoli baš bi nam godio, ali Amerikanci nikako nisu hteli da daju pravo sletanja kubanskoj mašini. Onda je počelo ispitivanje mogućnosti da nas nekim brodom prebace u Meksiko, pa da tamo dođu po nas, ali nekom se kod kuće učinilo da je to isuviše komplikovano.

Voda se polako povlačila sa aerodroma, deo piste pred našim avionom već je bio slobodan, pa je kapetan izradio avanturistički plan. Hteo je sa minimumom goriva da poleti sa te skraćene staze samo da se dobaci do drugog kubanskog aerodroma, koji je imao kratku poletnu stazu. Tamo bismo mi stigli autobusima. I opet bi uzeo minimum goriva, taman da "preskoči preko bare" do Meksika. Onda bi napunio rezervoare i krenuo kući. Ali, čak i šefica stjuardesa, koju sam slučajno poznavao iz Beograda, rekla je da je on "poznat kao lud", da će skhrati i avion i sebe, da ne pristanemo nikako.

U međuvremenu su morali da nam priznaju dnevnice, jer smo bili u inostranstvu, to je pretilo da košta više nego prevoz kući, tako je naša vlada donela odluku, koju je mogla da donese odmah, da se iznajmi kubanski avion da nas vozi kući. Blizu Havane postojao je, naime, vojni aerodrom, ali inostrani avioni nisu smeli da ga koriste. Mi ćemo kući tako, a naš "ludi pilot" s praznim, znači, lakšim avionom, krenuće dan posle nas po svom projektu.

Oslanjajući se na svoju maštu pisca odnekud sam bio ubeđen da će jedan od ta dva aviona pasti u more, ili kubanski sa nama, ili jugslovenski bez putnika. Fantazirajući i dalje, došao sam do zaključka da bi bilo dramatičnije da stradamo mi, a da avion s kojim nismo smeli da letimo stigne čitav. Život, međutim, nije tako maštovit dramaturg, ne piše filmove i romane, oba su aviona u razmaku od pola dana stigla kući, zbog nestrpljenja nekih od nas naša vlada je nepotrebno platila naš čarter-let Kubancima.

Leteli smo u nekoj mašini ruskog tipa. Sedišta su bila mnogo gušće poređana i uža, nego što smo mi navikli, sve vreme se osećao jak miris kerozina, kao da negde curi - bio je to jedan od najneprijatnijih letova u mom životu.

DANAS mi je žao što odmah posle toga nisam prestao sa prevođenjem za državu i partiju, i sa svojim gostovanjem u diplomatiji. Neposredno pošto se završila Konferencija na vrhu u Havani i moje učešće kao statiste na njoj, ona mi se učinila kao uzbudljiva, džinovska, svetska predstava. Danas samo još priznajem da ogroman cirkus jeste bio, ali bez publike, ne baš mnogo zabavan, pa zbog toga, valjda, i besmislen. Zašto sam sa toliko razdoznalosti i iščekivanja, prosto grozničavo registrovao događaj, koji mi se iz perspektive od dve i po decenije čini kao jedan od boravaka na moru i prvi i u mom životu, verovatno, jedini doživljaj tajfuna na Bermudima?

Februara 1980. godine sam predsednika vlade Veselina Đuranovića, pratio u DDR. Tito je već bio teško bolestan. Već prvog jutra u Berlinu, Đuranović me je pozvao još pre doručka i rekao da mu se Koliševski upravo javio telefonom iz Beograda. Tito je na samrti. Neka kažem Nemcima da on moli za hitan sastanak sa domaćinom mimo programa, jer moramo da prekinemo boravak. Krenuo sam da izvršim taj zadatak. Da li da se stidim što sam se jedva savlađivao da ne plačem? Dobro smo znali da se završava jedna epoha. Da smo znali kakvi užasi očekuju našu zemlju, svakako bismo imali razloga da svi glasno zaridamo.

Koliševski, koji je kao potpredsednik Predsedništva vršio dužnost šefa države, razgovarao je sa Đuranovićem preko otvorene linije. Pretpostavljali smo da prisluškuju i domaćini i Rusi i Amerikanci. Bila je formalnost da se učtivo oprostimo. Štof je izrazio svoje žaljenje, pitao da li mogu da pomognu, možda da nam stave na raspolaganje svoj avion? Ne, hvala, lir-džet vlade već je krenuo iz Beograda po našeg predsednika vlade. Dva premijera su se uveravala u prijateljstvo i buduću saradnju. Prevođenje svih tih fraza i tehničkih detalja me je smirilo. Bili smo opet u zagrljaju svakidašnjice.

DRUG KARDELj - GOSPODIN
KARDELj je prema meni uvek bio ljubazan, rukom mi je pisao novogodišnje čestitke. Kad je jednom prilikom primio Gintera Grasa, a ja prevodio, saopštenje iz njegovog kabineta je završeno rečenicom: "Sastanku je prisustvovao književnik Ivan Ivanji". Čudio sam se, pa mi je rečeno da je sam Kardelj insistirao na tome da u toj prilici, eto, nisam bio samo da bih prevodio. Neke kolege su se, međutim, žalile zbog njegove krutosti. Razgovor s jednom grupom posetilaca započeo je "Dragi prijatelji i drugovi..." iako je najčešće kod nas bivalo obrnuto: "Dragi drugovi i prijatelji..." Prevodilac za engleski jezik nekako je automatski koristio uobičajenu frazu "Dear comrades and fiends", na što ga je ljutiti Kardelj prekinuo:
- Ja redosled reči koristim svesno i namerno, pa ako niste u stanju da tačno prevodite, bolje nemojte uopšte...


(Nastavlja se)