Karlos u Beogradu

Piše: Ivan IVANjI
U NEMAČKOJ štampi pojavila se vest da je tada najtraženiji terorista na svetu Karlos - u to vreme, sredinom sedamdesetih godina, "strah i trepet", kao Bin Laden danas, dok pišem ovu knjigu u Beogradu. Smesta su me pitali sa svih strana da li je to istina? Umesto da oštro demantujem, rekao sam:

- Ne znam. Ali, verujte mi, da jeste, umeo bih da vam odgovorim da nije i da to dokažem. Setite se Brehtovog "Romana za tri groša". Tamo on piše da svako ko je izvršio zločin, ima pomno pripremljen alibi. Međutim, nevini čovek retko kad može da ima alibi. U Jugoslaviju sa minimalnom kontrolom, svakodnevno, avionima, vozovima i automobilima granicu slobodno prelazi mnogo hiljadu ljudi. Kako bismo mogli da znamo da li je među njima jedan Karlos, koji sigurno ne putuje pod svojim pravim imenom? Zašto oni, koji tvrde da je u Jugoslaviji, ne kažu odakle je krenuo i pod kojim imenom je stigao?

Ta moja priča je, razume se, smirivala "navalentne" novinare. Ali, ja sam znao da je Karlos na naš užas iznenada stigao u Beograd i tražio nekakvu pomoć, samo što je hitno umoljen da nestane, pa je odleteo u pravcu jedne arapske zemlje. Posle sam čuo da ga je priveo tada nepoznati udbaš, koji je mnogo obećavao, a zvao se Jovica Stanišić.

Moram da priznam da sam voleo da izvodim takve egzibicije.

Jedne noći, nešto posle dva, zazvoni telefon. Bio sam, naravno, bunovan. Prvo je na vezi bio neki ženski glas, pa sam povezan s muškarcem, koji je tvrdio da je iz saveznog SUP-a i pitao da li sam ja zvao telefonom Herljevića i govorio "kojekakve gluposti"?

Rekao sam da nisam i uzvratio da bi oni, ako su zaista Udba, valjda mogli da provere ko ih je zvao.

- Ne možemo, ako poziv dolazi iz inostranstva, a došao je iz Nemačke.

NISAM bio uveren da me je zvala beogradska policija. Sutradan smo poslali depešu i pitali, pokazalo se da zaista jeste. Nisu mi rekli koje je "gluposti" o Herljeviću neko izgovorio u moje ime, ali uznemirilo me da neko intrigira i uvlači me u čudne stvari. To je značilo da sam "im" interesantan. Naravno da sam mislio na ustaše, iako se ja njima nisam posebno bavio, ali, eto, bio sam prisutan u nemačkoj javnosti. Nekoliko godina kasnije sam u Havani, za vreme konferencije nesvrstanih, jedne noći sedeo sa Mitjom Krajgerom, šefom savezne Udbe, i pitao ga za taj slučaj. Sećao ga se, ali, reče, nikad nije razrešeno ko je tada zvao predstavljajući se kao Ivan Ivanji i zašto.

Kod nas se, u poslednje vreme, toliko piše o "Službi za dokumentaciju i informisanje" u Ministarstvu inostranih poslova da ne izdajem nikakvu tajnu, ako kažem da je ona postojala i u vreme dok sam ja gostovao u diplomatiji. Uostalom, ono što ću ovde reći, zbilo se pre više od trideset godina, imena koja ću pomenuti samo da bih dokazao da znam o čemu govorim, pripadaju licima koja odavno više ne mogu "provaliti".

Mi smo tu službu i sve u vezi s njom zvali "četvrti sprat", prosto, jer se nalazila na četvrtom spratu Ministarstva. Do pada Rankovića, takva služba se zvala "odeljenje za koordinaciju". U to vreme, ambasador često nije ni znao ko je predstavnik tajne službe u njegovoj ambasadi. Posle odlaska Rankovića sa čela tajne službe mnogo toga se bitno promenilo, u ambasadama ništa nije smelo da se radi bez znanja ambasadora. Za obaveštajne poslove određen je deo ambasade koji smo, bogzna zašto, zvali "punkt" sa posebnim računovođom i šefom.

ŠEF punkta je obično, ali ne i uvek, bio ministar savetnik, znači, zamenik ambasadora. Slučajno, baš u Bonu, tu dužnost vršili su dvojica kolega, koji su ranije bili u mojoj poziciji, savetnici za štampu i kulturu, prvo isti taj Mitja Krajger, a zatim Branko Tintor, kojeg sam nasledio. Kad sam ja stigao u Bon te poslove je preuzeo ministar savetnik Željko Jeglič, ali neke veze su nekako automatski još pokušavale da idu u mom pravcu.

Tako sam ja dobijao nedeljno jedan "tajni bilten", koji smo plaćali hiljadu maraka. Na njemu je, na svakoj stranici, gore bilo odšampano "strogo poverljivo", svaka je dijagonalno bila prevučena s dve tanke crvene linije, a sadržaj je bio rekla-kazala o poznatim ličnostima iz "žute štampe". Referisao sam Lončaru da je to koješta i da ne dam da se to plaća iz budžeta za kulturu. On se nasmejao:

- U redu, onda sastavi depešu "zašto".

Bio sam naivan, nov u toj struci, oštro sam napisao da se radi o glupostima i da se na to uzalud troši novac. Nisam znao na čijem će radnom stolu u Ministarstvu da završi ta depeša: na stolu Branka Tintora! Znači, ja sam mu napola javno poručivao da je budala i da je nasedao neozbiljnim izveštajima. Otada me je "četvrti sprat" mrzeo i u moj dosije, kako mi kažu neki, koji su ga videli - upisano je da sam nepouzdan, isuviše se družim s Nemcima i još ponešto u tom smislu. Ja dosada nisam pokušavao da ga vidim. Ne verujem da će otvaranje tajnih dosijea - ako do toga ikada dođe - doneti mnogo zanimljivih novosti, a nikad nećemo saznati šta je u njima sve zabeleženo što nema veze sa istinom.

HONORAR ZA VOLOĐU

DA navedem i jedan obrnuti slučaj. Povodom Titovog 85. rođendana hteli smo u Bonu da organizujemo akademiju. Ja nisam želeo da to bude u ambasadi, nego da iznajmimo salu u centru grada. Osim toga, da glavni govornici ne budemo ni abasador ni ja. Prihvaćen je moj predlog. Pridobio sam za predavača profesora Volfganga Leonharda, moga starog prijatelja, koji je i na Jejlu u Americi i u Nemačkoj predavao savremenu istoriju komunizma, zvali su ga "astrologom za Kremlj". Bio je sin komunističkog pesnika Rudolfa Leonharda. Odrastao je i školovao se u SSSR, na kraju, tajnu Visoku školu Kominterne završio je u istoj klasi sa Žarkom Brozom. Zbog neslaganja sa Informbiroom, 1949. prebegao u Jugoslaviju. Mi smo se još tada upoznali i, posle, družili celog života.

Leonhard, kojeg smo zvali Volođa, jer mu je kršteno ime zapravo bilo Vladimir, što je iz političkih razloga krio u Nemačkoj - odmah je pristaa da održi predavanje s pohvalama Titu, ali je postavio uslov:

- To košta hiljadu maraka, ali nigde neću potpisati da sam novac dobio od tvoje ambasade!

Kao što rekoh, ja sam imao budžet za kulturu, ali nisam mogao da trošim novac bez računa ili priznanica. Bez priznanica moglo se trošiti samo iz fonda "punkta", ako bi to odobrili njegov šef i ambasador. Uzeo sam, dakle, za Volođu tih hiljadu maraka i dao mu ih u gotovini. Mnogo godina kasnije sam ga zavitlavao:

- Nisi hteo lepi, legalni novac iz budžeta za kulturu, a sada negde u Beogradu postoji zabeleška da si dobio hiljadu maraka iz "fonda za špijunažu"!
(NASTAVLjA SE)