Trojka Bader-Majnhof

Piše: Ivan Ivanji
NEGDE ranih pedesetih godina je današnji Dom studenata pored Jugoslovenskog dramskog pozorišta bio Dom Udbe. Nas nekoliko mladih pisaca održali smo tamo književno veče. Dobili smo vrlo pristojan honorar, a kad smo potpisivali priznanice, oficir nam je rekao u šali:

- Sad imamo napismeno da radite za nas!

Da li se i to još može naći u mom dosijeu? Ja više nemam pojma šta sam tada mogao da čitam oficirima Udbe, a možda je ostalo zabeleženo za sva vremena.

Vraćamo se u Bon na kraj mog mandata, valjda sedamdeset i sedme godine. Lončar je već u Beogradu.

Pozvani smo na večeru kod portparola ministra pravosuđa, vrlo simpatičnog mladog čoveka sa lepom još mlađom ženom. Ima nas osmoro ili desetoro za stolom. Pošto je stigao desert, on iznenada ustaje i moli me da pođem s njim u njegovu radnu sobu. Nudi me da sednem i iz sefa vadi nekoliko listova hartije i daje mi ih uz objašnjenje:

- Vi to sigurno već znate, ovo je izveštaj koji sam spremio za svog ministra. Voleo bih da se dogovorimo kako da postupimo...

Počinjem da čitam. Shvatam da nemam pojma o čemu se radi, ali takođe i da on to ne sme da primeti. Pokušavam da zapamtim imena ljudi o kojima se radi. Suština je da su u Jugoslaviji uhapšena trojica Nemaca. Osumnjičeni su da su članovi grupe Bader-Majnhof, znači, teroristi. Nemačka zahteva da ih izručimo. Mi smo, međutim, zatražili da oni uhapse šest lica, Hrvate, koji veoma dugo žive u Nemačkoj, mi tvrdimo da su ustaški teroristi. Predlažemo da zamenimo trojicu Nemaca za šestoricu Hrvata. Znao sam da je pre toga uspela jedna tajna zamena jednog našeg za jednog njihovog uhapšenog agenta, ali o tome je zasada rano da se javno piše.

Još nisam sve shvatio, a domaćin nastavlja:

- DEO nemačke štampe već je odnekud saznao sve. Ja moram da pođem u ofanzivu. Danas je petak uveče, novine, koje izlaze u subotu, neće doneti ništa. Valjda neće stići još ni u ponedeljak. Ja sam za ponedeljak zakazao konferenciju za štampu i dogovorio se sa jednim prijateljem koje pitanje da mi postavi. Zakažite i vi razgovor sa novinarima, ali da se dogovorimo šta će ko reći!

To je zaista bilo prijateljski, ali morao sam da dobijem u vremenu.

- Dozvolite da prvo referišem svom ambasadoru, pa da se čujemo sutra.

Pristao je. Ja sam mislio da je Makić (novopostavljeni ambasador) možda nešto dobio o tom slučaju van cirkulacije, a da mi nije rekao. U subotu ujutro sam otišao kod njega u rezidenciju, nije imao pojma, prvo je psovao ministra unutrašnjih poslova, generala Herljevića, što nama nije javio ništa, a zatim prilično bespomoćno pitao mene šta da radimo? Predložio sam da demantujemo sve.

- Moramo da se ponašamo kao muž koga supruga zatiče u krevetu sa ljubavnicom i da izjavimo, to nije to što ti misliš, draga. Nikakvu zamenu mi nismo predložili. Što se tiče trojice Nemaca, optuženih za terorizam, reći ćemo da o izručenju odlučuje sud u Jugoslaviji. O našem zahtevu da nam se izruče teroristi iz naše zemlje odlučuje nemački sud. Sudovi u našim zemljama su, kao što je poznato, nezavisni. Ta dva slučaja su se slučajno pojavila u isto vreme, ali između njih ne postoji nikakva veza.

- Da mi prvo pitamo Beograd? - predlaže ambasador Makić.

- Kako vi naredite, ali nemačko ministarstvo pravosuđa će već u ponedeljak dati izjavu u tom pravcu. Ako mi ne kažemo isto, istovremeno samo ćemo postati sumnjivi.

Moj ambasador je pristao. Javio sam se kolegi iz ministarstva pravosuđa. Nije baš da su nam novinari poverovali, ali su doneli i našu verziju. Od Herljevića je stigla besna depeša sa pitanjem, ko je dozvolio Ivanjiju da kaže da nismo hteli da zamenimo uhapšene? Posle nekoliko dana to se donekle sleglo, shvatilo se i u Beogradu da sam postupio pravilno. Nemačka nije uhapsila ljude koje smo sa punom prava smatrali ustašama spremnim na teror i atentate, a Jugoslavija je pustila ona tri lica, jer ništa nisu spremali protiv naše zemlje.

JOŠ dok je Lončar bio u Nemačkoj ustaše su pokušale da izvrše atentat na našeg konzula u Diseldorfu. Pucali su dosta nespretno iz automobila. Samo su ga ranili. Dvojica napadača uhapšena su odmah posle toga, jer su u žurbi projurili kroz raskrsnicu iako je za njih važilo crveno svetlo na semaforu. Tako nešto u Nemačkoj nikako nije preporučljivo. Za njima je krenula ozbiljna potera i uhvatili su ih. Proći kroz crveno mnogo je strašnije nego pucati na "komunističke" diplomate.

Lončar i ja smo počeli da kombinujemo šta bi još mogli da preduzmu? U Jugoslaviji se u zatvoru nalazilo nekoliko "njihovih" ljudi. Da li bi mogli da pokušaju da kidnapuju nekog od nas, pa da predlože razmenu? Znali smo da u tom slučaju naša zemlja ne bi pregovarala, nego nas otpisala, kao što je to činio Izrael. Onda smo došli na ludu ideju da bi mogli da kidnapuju naše sinove. Šta bi Beograd onda uradio? Žrtvovao decu? Moj Andrej je tada imao deset, Lončarov Srđan jedanaest godina. Odlučili smo da sami više ne smeju da jurcaju naokolo, najmanje da se igraju u obližnjoj šumi, ali nismo se usudili ni da tu svoju brigu proverimo svojim suprugama u strahu da bi onda dobile histerične napade i smesta se sa decom vratile u Jugoslaviju. Zbog toga smo smislili da im kažemo da naši momci dolaze u godine kada bi mogli biti zanimljivi homoseksualcima... Ispostavilo se da smo ambasador i ja bili histeričniji od naših žena.

Tek one jeseni 1978. godine, kad smo se definitivno vraćali kući, kad smo prešli mađarsko-jugoslovensku granicu kod Horgoša, ja sam sve to ispričao svojoj ženi.

KNjIGU "Titov prevodilac", autora Ivana Ivanjija, uskoro će objaviti izdavačka kuća "Samizdat B92" iz Beograda.
Tel: 301-2000, lokali 3301 i 3304.
(NASTAVLjA SE)