Alija se predomislio

Piše: Branko KOSTIĆ
U ISTOM smislu treba posmatrati i "Beogradsku inicijativu", koju su 12. avgusta 1991. zajednički potpisali Slobodan Milošević, predsednik Republike Srbije, mr Momir Bulatović, predsednik Predsedništva Crne Gore, Aleksandar Bakočević, predsednik Skupštine Srbije, mr Momčilo Krajišnik, predsednik Skupštine BiH i dr Risto Vukčević, predsednik Skupštine Republike Crne Gore.

O detaljima kontakata i razgovora koji su vođeni na nivou republičkih rukovodstava Srbije i rukovodstva muslimanskog naroda BiH nisam upoznat, ali se tada uveliko govorilo o tzv. istorijskom sporazumu između Srba i Muslmana. Najdetaljniji opis tih pokušaja postizanja sporazuma, do sada javno publikovan, dao je Adil Zulfikarpašić, jedan od lidera Muslimansko-bošnjačke organizacije (MBO), u intervjuu koji je objavio beogradski nedeljnik NIN, u specijalnom dodatku od 25. jula 1997. godine.

Dok sam radio u Predsedništvu SFRJ, do polovine maja 1992. godine, bio sam u prilici da o tome više puta čujem:

1. Da je, posle srpskog naroda koji je najviše rasturen na čitavom prostoru prethodne SFRJ, najveći interes muslimanskog naroda da ostane u zajedničkoj državi.

2. Da je Slobodan Milošević predložio Aliji Izetbegoviću da Bosna i Hercegovina, kao jedinstvena celina, ostane u sastavu Jugoslavije.

3. Da je Aliji Izetbegoviću ponuđeno da bude prvi predsednik ravnopravnih naroda i ravnopravnih republika, bez mogućnosti bilo čije majorizacije.

Adil Zulfikarpašić i dr Muhamed Filipović, uz saglasnost Alije Izetbegovića, obavili su razgovore u tom smislu u Beogradu i postigli sporazum, ali je Alija Izetbegović istoga dana putovao u SAD, odbio da potvrdi taj sporazum i, po povratku iz SAD-a ga ocenio kao nevažeći.

Ne samo u toku mog jednogodišnjeg rada u Predsedništvu SFRJ, nego i ranije, a i kasnije, politički i državni vrh Slovenije i Hrvatske, u prvom redu, pa i neke opozicione političke partije u Srbiji i Crnoj Gori, konstantno su optuživali aktuelnu vlast u Srbiji i Crnoj Gori, da se zalaže za projekat "velike Srbije" i da svim drugim delovima federalne države hoće da nametne hegemoniju srpskog naroda.

Odgovorno tvrdim da, za sve vreme moga rada u Predsedništvu SFRJ, nisam bio u prilici da čujem ili da naslutim zalaganje za ideju "velike Srbije" ni kod jednog predstavnika aktuelne vlasti iz Crne Gore i Srbije, pa ni u kontaktima koje sam imao sa predstavnicima srpskog naroda iz Bosne i Hercegovine. Uostalom, najbolja potvrda za ovu tvrdnju su stalno zalaganje tadašnje aktuelne vlasti da se od Jugoslavije sačuva ono što se može sačuvati, i naša krupna zabluda i verovanje da će Bosna i Hercegovina, kao jedinstvena celina, Makedonija, Crna Gora i Srbija, nastaviti kontinuitet Jugoslavije, kao federalne zajednice ravnopravnih republika i ravnopravnih naroda, bez opasnosti od bilo čije majorizacije prema bilo kome. Nesporno je, takođe, da je bilo pojedinih opozicionih partija i u Srbiji i u Crnoj Gori koje su se javno zalagale i u tom najdramatičnijem periodu razbijanja zemlje za objedinjavanje celokupnog srpskog etničkog prostora u jednu državu.

U TOKU jednogodišnjeg rada u Predsedništvu SFRJ, prvi put sam se susreo sa rukovodstvom srpskog naroda Bosne i Hecegovine na sednici koju je 31. januara 1992. godine Predsedništvo SFRJ organizovalo sa rukovodstvom Republike Srpske Krajine (teritorija srpskog naroda na području Hrvatske), uključujući i predsednike opština Republike Srpske Krajine.

Svrha tog sastanka je bila da gospodina dr Milana Babića, tadašnjeg predsednika RSK i rukovodstvo RSK privolimo da prihvate Vensov mirovni plan za Republiku Srpsku Krajinu, koji je predviđao angažovanje mirovnih snaga Ujedinjenih nacija na teritoriji RSK, s osnovnim ciljem da te snage obezbede fizičku zaštitu srpskom narodu na tim teritorijama, ukoliko bi on bio ugrožen od hrvatskih paravojnih formacija. Ovoj sednici su prisustvovali i predstavnici srpskog naroda BiH (dr Radovan Karadžić, dr Nikola Koljević, dr Biljana Plavšić, mr Momčilo Krajišnik). Sastanku je prisustvovao i general Ratko Mladić, tada komandant Kninskog korpusa JNA.

Dr Milan Babić, za razliku od ogromne većine ostalog rukovodstva Republike Srpske Krajine, pružio je žetok otpor Vensovom planu tvrdeći da se JNA ne sme povući sa tog područja, a Vensov plan je predviđao demilitarizaciju i povlačenje JNA, dovođenjem mirovnih snaga UN. Dragocenu pomoć na toj sednici, koja je trajala dva dana i dve noći (sa kratkim prekidima), pružilo nam je rukovodstvo srpskog naroda BiH i general Ratko Mladić. Izuzetak je činila gospođa dr Biljana Plavšić, koja je u svom istupanju podržala stavove dr Milana Babića o neprihvatanju Vensovog plana, ali se kasnije nije više uključivala u diskusiju.

(Nastavlja se)