Časno mesto Srbije

Piše: prof. dr Smilja Avramov
SRBIJA ima dugu i svetlu tradiciju u pogledu dobrovoljnih i dobrotvornih humanitarnih organizacija, još od srednjeg veka naovamo. A što se tiče njene otvorenosti, ili, pak, njenog zatvaranja, valja se podsetiti da se Kraljevina Srbija 1864. našla među malim brojem država - utemeljivača prve međunarodne organizacije, Svetske poštanske unije. Od tada, pa sve do 1990, u svim godišnjacima međunarodnih organizacija, Srbija, odnosno Jugoslavija, svrstana je u red država sa najvećim brojem članstva u međunarodnim organizacijama. Ime Srbije stoji zapisano krupnim zlatnim slovima na zgradi Poštanske unije u Ženevi.

Kroz učešće u dva svetska rata, na strani demokratskih zemalja Evrope, učešća na međunarodnim skupovima, od mirovnih konferencija u Hagu 1898, 1907, preko Versaja, Breton-Vudsa, San Franciska, Helsinkija i Pariza, gradila je i dala vidan doprinos progresivnom razvoju evropskog i svetskog poretka. Prvi put u svojoj istoriji, Srbija se našla izolovana, odsečena od sveta krajem 20. veka. Zatvorio ju je u geto, i srpski narod pretvorio u parije tzv. demokratski Zapad, primenjujući najgrublju silu, ultimatume, ucene i druge anticivilizacijske metode.

Problematika nevladinih organizacija dodiruje samu srž međunarodnog prava i međunarodnih odnosa - infrastrukturu svetske zajednice. U tom svetlu postavljena je i ova studija. To nije jedini razlog; u posthladnoratovskom periodu došlo je do eksplozije nevladinih organizacija, do promena u strukturi i načinu funkcionisanja, ali i pojmovne konfuzije. Taj proces praćen je nekritičkim prilazom nevladinim organizacijama, i navinim pričama o potrebi oslobađanja društva od "krutih državnih okova", do konačnog nestanka države kao istorijski prevaziđenog instituta.

Poslednjih decenija 20. veka, u političkoj literaturi visokorazvijenih zemalja Zapada, akcenat je stavljen na potrebu globalnih strukturalnih promena svetske zajednice. U modu je ušao novi slogan "promeniti svet u planetarnim okvirima", bez preciznog označavanja elemenata globalne strukture. Tokom hladnog rata dominirala je bipolarna struktura sveta, u čijem fokusu je bila gruba sila.

PROCES globalizacije zahvatio je mnoge sfere života i njegove ekonomske i političke posledice ne mogu se negirati, ali novi globalni autoritet nije vaspostavljen; a "pobednik" u hladnom ratu nije uspeo da se nametne kao nesporni lider sveta. Uprkos angažovanju enormnih finansijskih sredstava, ogromnog vojnog potencijala širom sveta, zamišljeni "planetarni menadžment" nije vaspostavljen u protekloj eksperimentalnoj fazi. Otvorena je, ustvari, jedna nova arena borbe, u čijoj su pozadini transnacionalne društvene snage, istrnuge iz realnog socijalnog konteksta. Na otvorenoj sceni nastupaju nedržavni akteri, i sa velikom veštinom uokviruju se u najrazličitije scenarije "civilnog društva". Njima je namenjena uloga katalizatora u procesu promena od državocentričnog sistema međunarodne zajednice, ka jednom bezličnom globalizmu. Međudržavni odnosi, u zemljama u tranziciji, svedeni su na uzani prostor, manje-više ceremonijalnog karaktera.

Kritične tačke u debati o budućem svetskom poretku svode se na nekoliko osnovnih pitanja:

- Da li je nova forma korporativnog kapitalizma zahvatila svet u celini, i dovela do "novog svetskog poretka", u kojem je nestalo podele na međunarodnu i unutrašnju sferu država?

- Da li će država kao osnovni subjekt međunarodne zajednice opstati, ili će ustupiti svoje mesto globalnom civilnom društvu i nedržavnim akterima, kao što su nevladine organizacije, transnacionalne kompanije i privatne armije?

- Da li će geopolitika ustupiti mesto geoekonomiji?

- Da li nevladine organizacije mogu biti supstitut države, ili samo protivteža moći države?

- Da li su aktivisti nevladinih organizacija vrhunski humanitarni radnici, nove diplomate razvoja, ili propagandisti trijumfa "pobednika" u hladnom ratu, plaćenici stranih službi, ili, pak, nešto treće?

Da li na civilno društvo i nevladin sektor treba gledati kao na embrion, iz kojeg će proizaći novi globalni autoritet, ili je u pitanju utopijska šema sa mračnom pozadinom?

U DRUGOJ polovini 20. veka termin "civilno društvo" ušao je u svakodnevnu političku upotrebu. Tumačen je veoma široko u smislu obuhvatanja formalnih i neformalnih udruženja, pokreta, organizacija koje nisu vladine, ali ne pripadaju ni tržištu.

Civilno društvo za jedne je "izvor demokratskih i svih drugih vrednosti", za druge beznačajna kategorija, čak lažna i nepotrebna, u odnosu na "idealno društvo", za treće ideja civilnog društva izvučena je iz antikviteta političkih teorija, temeljno očišćena od prašine, i odjednom postala blistavi amblem sa političkom pozadinom. Tako polarizovana pozicija, u odnosu na civilno društvo, proizvela je u savremenim uslovima fanatizam, izazvala nepotrebna zaoštravanja, a u teoriji dovela do konfuzije.

Tokom osamdesetih godina SAD su, u promovisanju demokratije, težište stavljali na slobodne i "fer" izbore, na reformu državnih institucija. Nakon rušenja Berlinskog zida, javljaju se nova shvatanja demokratije, po kojima civilno društvo predstavlja "besprekornu inkarnaciju naroda". Demokratija je mnogo više nego prosto učešće glasača u izborima; demokratija zahteva kontinuirano učešće građana, organizovanih u različitim organizacijama, i njihov stalan pritisak na vladu. Takav oblik demokratije, shodno ovim shvatanjima, ima prednost pred periodičnim izborima neorganizovanih građana. Dva istaknuta američka analitičara su konstatovala da je entuzijazam američkih političara za civilno društvo proizašao "iz međudejstva ekonomske stagnacije i političke agresije".

TRANZICIJA

DVA puta u poslednjih 50 godina Jugoslavija je bila prinuđena na tranziciju svog društveno-ekonomskog sistema: 1945. i 1991. Oba puta prelaz je bio nasilnički, sa dramatičnim posledicama, motivisan ideološko-političkim, a ne ekonomskim interesima. Oba puta, transformacija je bila deo velike političke igre, u kojoj su pojmovi, kao što su "saveznik", "prijatelj", "neprijatelj", bili totalno irelevantni.
(Nastavlja se)