Tranzicija - šok terapija

Piše: prof. dr Smilja AVRAMOV


OPOZICIONI krugovi, u istočnoevropskim zemljama, planirali su izlaz iz totalitarizma i prelaz u demokratski uređenu državu, na potpuno različitim idejnim osnovama, od onih koje je postavila pobednička sila u hladnom ratu SAD, za postkomunistički svet.

Oficijelni krugovi u SAD, okarakterisali su događaje u Evropi 1989-1991. kao revoluciju, sličnu američkoj, francuskoj. Svoj stav su temeljili na postavci da je porazom komunizma neoliberalizam ostao bez alternative, kao jedina planetarno prihvatljiva platforma. U pobedonosnoj euforiji, preostala supersila zahtevala je bezrezervno prihvatanje njene liderske uloge i ideološke orijentacije.

SAD su 1989-1990. zvanično ponudile socijalističkim zemljama model društvene transformacije kroz proces "tranzicije", uz "šok-terapiju". Civilno društvo postaje, u tom kontekstu, poluga makroekonomske reorganizacije. Pripremljene grupe eksperata, "tranzitologa", preplavile su istočnoevropske zemlje. Proces tranzicije predstavili su kao apolitičan, manje-više, tehnički proces. Terminom "otvoreno društvo" obuhvaćeni su uslovi pod kojima se zemlje u tranziciji mogu integrisati u globalni ekonomski proces. Od zemalja u tranziciji zahtevano je: rigorozno poštovanje tržišnih pravila, sprovođenje privatizacije u što kraćem roku, otklanjanje svih barijera u pogledu trgovine i investicija, bez ikakvih obzira na socijalne uslove u pojedinim zemljama, i njihove kapacitete prilagođavanja. "Šok-terapija", po tvrđenju Džefrija Saksa, glavnog arhitekta tranzicije, predstavlja mehanizam za najbrže premošćivanje jaza između "zaostalih socijalističkih ekonomija" i razvijene kapitalističke privrede i za uključenje bivših socijalističkih zemalja u "normalne kapitalističke tokove".

Dogodilo se, međutim, obrnuto: "šok-terapija" na delu, pokazala se kao idealan mehanizam za pustošenje i porobljavanje zemlje, sa posledicama mnogo težim, no što su one koje proizlaze iz ratova, budući da su dugoročne.

Evropska unija uključila se u proces transformacije bivših socijalističkih zemalja, ali na jedan suptilniji način, nego što su to činile SAD. Za svaku istočnoevropsku zemlju formirana je, ponaosob, Fondacija za razvoj civilnog društva, koja je za svaku akciju morala prethodno da izdejstvuje odobrenje vlade odnosne zemlje. Evropska unija nije isključila iz rada nevladine organizacije, ali je bila principijelno protiv da one budu posrednici za finansijsku i tehničku pomoć istočnoevropskim zemljama. Njima je Evropska unija namenila skromniju ulogu, da promovišu pluralizam, ljudska prava, slobodu medija, uz punu otvorenost u svom radu. Pošli su od postavke da, ukoliko donatori istinski žele da pomognu, moraju kultivisano i iznijansirano da nastupaju, zavisno od uslova i potreba svake pojedinačne zemlje. Operativni stil treba da bude podešen tipu projekta, vodeći računa o nivou političke kulture u pojedinim zemljama.

Nesumnjivo da su u Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj, u procesu izgradnje civilnog društva, činjene greške, da su one organizacione prirode, ali i rezultat ljudskih slabosti. Međutim, uzroci kraha ideja o civilnom društvu u tim zemljama su dublji. Transformacija istočnoevropskih zemalja ne može da bude posmatrana samo kroz prizmu postojanja ili nepostojanja civilnog društva, nego, pre svega, kroz geostrateški projekat SAD, u kojem je civilno društvo, kako reče Molnar, "kostim koji u datom trenutku izlazi iz mode". Sve tri zemlje postale su 1999. punopravni članovi NATO-a i kroz taj čin stvorena je jedna nova hijerarhijska struktura, koja zahteva jedan novi oblik solidarnosti. Baza lojalnosti je pomerena sa nacionalnog, na lojalnost obavezama koje proizilaze iz NATO članstva.

Militarizacija bivših socijalističkih zemalja išla je ispred civilnog društva, tako da su i rasprave o civilnom društvu, jednog trenutka, postale bespredmetne.

RUSKA nauka prišla je opreznije oceni savremenog društva. Po preovlađujućem mišljenju, građansko društvo u Rusiji je moguće i treba ga izgraditi, ali ne kao neku dekorativnu formu, nego vodeći računa o osobenostima društva. Socijalna diferencijacija u Rusiji, u poslednjoj deceniji 20. veka, smatra grupa teoretičara, povezana je s pojavom ruskog kapitala na tržištu. Njegova osobenost je u tome, da nije proizašao "iz prvobitne akumulacije". Istorija savremenog ruskog kapitala "ne poznaje nastanak kapitalista, koji su svoju kapitalističku delatnost ostvarili kroz prirodan proces proizvodnje. Njihova pojava je izazvana čistom preraspodelom bogatstva čitavih pokolenja". Ne bi li zato u Rusiji pojam "kapitalista" trebalo zameniti terminom "oligarsi", upitali su se cenjeni autori.

Kina je jedina socijalistička zemlja, gde promene nisu uvezene spolja. Zadržavajući revolucionarni legitimitet i jednopartijski sistem, Kina je prešla na tržišnu privredu, ali je jedina zemlja koja nije podredila svoju ekonomiju kapitalističkom centru SAD.

NAJBOLNIJI PUT
"TRANZICIJA" 1945. izvršena je putem nacionalizacije i konfiskacije privatne imovine, u ime marksističke ideologije; "tranzicija" 1991. imala je u svojoj osnovi privatizaciju državne i društvene imovine, na bazi kapitalističke logike i sticanja novca kao merila svih vrednosti. Potpredsednik Svetske banke i njen glavni teoretičar Jozef Štiglic, na godišnjoj konferenciji Svetske banke, održane od 28. do 30. aprila 1999, okarakterisao je uvođenje kapitalizma u bivše socijalističke zemlje "kao najznačajniji eksperiment u ekonomiji, koji se ikad dogodio".

Za nekadašnje socijalističke zemlje, uključujući tu i Jugoslaviju, istorijska drama, koja se odigrala u poslednjoj deceniji 20. veka, reljefno je izražena kroz aforizam: "Revolucija je najkrvaviji i najbolniji put u prelazu iz kapitalizma u kapitalizam".
(Nastavlja se)