Najteža politička kriza

Piše: prof. dr Smilja Avramov

SFRJ se našla van procesa koji je otpočeo "perestrojkom" i padom Berlinskog zida. Kada je Evropa 1990. slavila "istorijsku pobedu", Jugoslavija je ušla u najtežu političku krizu od njenog nastanka 1918. Samo kriza u Jugoslaviji nije imala istovetne uzroke kao ona, koja je potresala Evropu, u predvečerje kraja hladnog rata i prvim posthladnoratovskim godinama. Istočnoevropske zemlje 1989/1990. bile su suočene sa problemom prelaska iz socijalističkog sistema dirigovane, planske privrede, u kapitalistički sistem tržišne ekonomije. Nasuprot tome, na tlu Jugoslavije dogodila se repriza jedne istorijske drame - one iz 1941. Bila je to, ustvari, pobeda poraženih snaga u Drugom svetskom ratu, koje su, ovoga puta, našle saveznike u "demokratskim" krugovima zapada. Srpski narod našao se u šoku; bila je to treća izgubljena bitka u njegovim dvestagodišnjem savezništvu sa demokratskim zapadom: 1941, 1945, 1991. Taj paradoks, koji do danas nije naučno obrađen, za potrebe propagande i prizemne politike, upakovan je u jeftinu ambalažu. Objašnjenje za sve što se dogodilo na ovom prostoru: razaranje zemlje, građanski rat, genocid, ratni zločini "pronađeno" je u "srpskom nacionalizmu", uz jedan dodatak; Srbija je označena i kao "poslednje uporište komunizma", a po rečima predsednika SAD Klintona i kao "opasnost po bezbednost SAD". Ovako trivijalna i protuvrečna objašnjenja, sa stanovišta elementarnih principa naučne metodologije, ne zaslužuju komentar.
Lična diktatura Broza nadomeštena je oligarhijskom podelom moći po republikama, na čijem su se čelu našli ljudi nedorasli vremenu u kojem su živeli. Filantropske ideje bile su nepoznanica u njihovom intelektualnom opusu, iako su "zbratimljeni" koračali sa visoko uzdignutom crvenom zastavom. Brozov režim izazvao je duboke pukotine u biću naroda: raslojavanje društva, masovnu migraciju intelektualnog sloja širom sveta. Prinudna kolektivizacija na selu, oduzimanje zemlje od "kulaka", dovela je do prelivanja seoskog stanovništva u gradove; put od pluga do fabričke hale imaće tragičan epilog u procesu tranzicije.

Državno-partijski vrh secesionističkih republika, Slovenije i Hrvatske, prvi se "vesternizovao", i predstavio svetu kao "nova građanska elita". Intelektualci koji su ih pratili, a koje bi Gramši svrstao u "elitu po dekretu", našli su se na jednom novom terenu; bez dovoljno znanja i hrabrosti, nije im ništa drugo preostalo, nego da imitiraju zapad, što je imalo groteskni prizvuk. Srpski deo nomenklature, i da je to hteo, nije mogao; bio je svrstan u kategoriju "bad guys", a Srbija u "Rogue state". U Srbiji i Crnoj Gori od 1990. do danas, nisu postojali elementarni preduslovi za istinski demokratski preobražaj, ne zato što u srpskom narodu nije postojao potencijal, nego zato što je zemlja dovedena u pat poziciju, u prvom redu politikom zapada, a zatim i neadekvatnom unutrašnjom politikom.
Građansko društvo u Srbiji, koje je izrastalo u talasima, naporedo sa borbom za oslobođenje, sistematski je uništavano od 1941. naovamo. Ipak, opstala je samosvest o građanskom društvu, ili, poslužimo se rečima Zorana Đinđića: "Ostao je nesavladiv ostatak prošlosti". Opstao je i značajan emancipatorski potencijal. U pravu je profesor Pavle Jovanović kada konstatuje da "iako slika o Srbiji nije ni najmanje ružičasta, Srbija nije tabula rasa, niti jeste, niti je bila neki rezervat civilizacijskog mraka". Nažalost, sticajem nesrećnih okolnosti u razorenoj i osiromašenoj zemlji, pod teretom izolacije, sankcija, sa blizu 600.000 izbeglica i gotovo milion nezaposlenih, kao primarno pitanje bilo je - pitanje golog preživljavanja. Otvorena agresija na Srbiju i Crnu Goru NATO-a 1999, metodom visokotehnološkog varvarizma, pojačala je kolektivni šok obespravljenog i neosnovano optuženog srpskog naroda.
Masmediji u Srbiji su posle oktobarskih promena neukusno, bez osećaja mere, veličali događaje, kvalifikujući ih kao "demokratsku revoluciju", "mudru revoluciju", "neoliberalnu", koja je otvorila put "u obećanu zemlju".
Zapad je posmatrao promene uzdržano, i kroz svoju dioptriju. Lora Sikor, sa grupom američkih novinara, pratila je godinama događanja u Jugoslaviji, i kao svedok zbivanja na terenu, o "demokratskoj revoluciji" zabeležila je sledeće: "Transfer vlasti u Srbiji orkestriran je od strane opozicije u zemlji, uz široku podršku zapada, i poučavanje od strane zapada. Centralna grupa, koju je organizovala Amerika, odabrala je Vojislava Koštunicu kao najpodesnijeg predsedničkog kandidata; jedan američki agent trenirao je srpski studentski pokret u metodama nenasilnog otpora; zapadni fondovi pothranjivali su mnogobrojne grupe, koje su planirale Miloševićev pad".


FINANSIRANjE
FINANSIRANjE je išlo preko "USAID", "National Endovment for Democracu" i "Charles Mott Foundation". Problem finansiranja, po autoru, potrebno je osvetliti iz dva različita ugla: iz ugla principijelnosti politike svoje zemlje tj. SAD, i moralnog lika srpskih aktivista. Lora Sikor postavlja najpre pitanje svojoj zemlji:
"Da li je mešanje zapada kompromitovalo integritet demokratske revolucije, za koju se pretpostavlja da je unutrašnja?
Da li je finansiranje nacionalista, bivših generala i mafije, kompromitovalo integritet zapada?"
(NASTAVLjA SE)