Akcije u svetu

Piše: prof. dr Smilja Avramov
KAKO shvatiti intimnost naših odnosa tj. srpskih nacionalista i američke obaveštajne operative, srpskih prodemokratskih snaga koje finansira i trenira Amerika?

Analogna pitanja postavila je i pojedinim političarima i političkim aktivistima u Jugoslaviji. Od članova organizacije "Otpor" dobila je sledeći odgovor: "Vrlo je značajno da nas narod vidi kao narodni pokret". Razgovor sa drugim aktivistima, iz raznih organizacija, tekao je otvoreno. Jedan član Helsinškog komiteta za ljudska prava izjavio je: "Ja radim za CIA već 10 godina i veoma sam na to ponosan". Objašnjenje za politiku svoje zemlje Lora Sikor je pronašla. Po njenim rečima: "SAD preduzimaju akcije u svim regionima sveta, sledeći svoj interes. NATO nije preduzeo akciju na Kosovu u ime nekog moralnog imperativa, nego širokih geopolitičkih zahvata". Shvatanja i motivaciju beogradskih plaćenih aktivista, koji sebe nazivaju "nezavisnim", nije ni pokušala da dešifruje, ali, rezignirano, nije za njih imala ni razumevanja, a još manje simpatija. Za američku javnost finansiranje opozicionih partija širom sveta nije nikakva tajna. Političari su dužni da svojim poreskim obveznicima pruže uvid u raspodelu novca iz državnog budžeta. Drugo je pitanje zašto Amerika svara opoziciju putem korupcije, i da li je to put za izgradnju demokratskog društva? Zašto se finansiranje američkih političkih stranaka, ili izborne kampanje, tretira u SAD kao teško krivično delo, a isto delo Amerika u inostranstvu posmatra kao "veliki podvig?"

Pol Makarti izložio je 10. decembra 1998. pred Komisijom OEBS-a kako i koje organizacije i medije u Jugoslaviji finansira Nacionalna zadužbina za demokratiju. Na dugom spisku su, pored ostalih: "Naša borba", "Vreme", "Danas", Agencija BETA, Radio B-92, "Udruženje nezavisnih elektronskhi medija" (ANEM), Centar za humanitarno pravo, kao "najznačajniji izvor informacija", Centar za ljudska prava, Centar za antiratnu akciju, Udruženi granski sindikati "Nezavisnost", Alternativne obrazovne institucije, itd, itd.

POTKOMITET za evropske poslove Senata SAD, održao je sednicu posvećenu Srbiji 29. jula 1999. Pored članova Potkomiteta, sednici su prisustvovali Sonja Biserko, u ime Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji, pravoslavni sveštenik Irinej Dobrijević, izvršni direktor Ureda za spoljne odnose Srpske pravoslavne crkve u SAD i direktor Soroš instituta u Vašingtonu (Džon Foks). Dan pre zasednja Senat je odobrio svotu od sto miliona dolara, kao pomoć za izgradnju civilnog društva i demokratije u Srbiji i Crnoj Gori, od čega je dvadeset miliona dodeljeno predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću, "koji je odlučan u otporu Beogradu... Postepeno povećavamo podršku Crnoj Gori, pružamo joj finansijsku i tehničku pomoć kao i humanitarnu, sa milionma dolara preko UNHCR", izjavio je Robert Gelbart, specijalni izaslanik predsednika SAD za Balkan. Pomenuo je i svotu od 165 miliona, koja je potrošena u poslednje dve godine "za razvoj demokratije u Srbiji", preko nevladinih organizacija, a zatim je dodao da je postignuta saglasnost među američkim ekspertima da se, pored finansijske pomoći, opozicione partije snabdeju "sa tehničkom pomoći i prvoklasnim političkim savetima, koji su za nas nešto sasvim obično, ali za njih će to biti jedan sasvim različit način mišljenja... na širem ekonomsku planu".

ISKUŠENjE sa kojim je bila suočena Srbija početkom razaranja zemlje od strane secesionističkih snaga, nalagala je temeljnu analizu svakog poteza, posebno u odnosu na tzv. tranziciju. Ovo utoliko pre, što je "revolucionarna tranzicija" iz 1945. najteže pogodila upravo Srbiju. Umesto da se po hitnom postupku sprovede reprivatizacija, što će reći da se identifikuju vlasnici i vrati protivpravno oduzeta imovina, krenulo se u privatizaciju, koja je u stvari piratizacija. Umesto da se tim putem vaspostavi zdrav nukleus građanskog društva, čije stare veze sa velikim gigantima nisu zaboravljene, i na bazi jedne pozitivne tradicije, i vlasničkih prava, zakuca na vrata EU, privatizacija je sprovedena bez sagledavanja interesa naroda, praćena korupcijom i kriminalom, što je dovelo do snažnih mafijaških grupa, koje i danas "posluju" na ovom terenu. Privatizacija je sprovedena brzopleto, bez programa, koji bi, uz pomoć nauke, izlučio privredne i tehničke resurse, koje treba zadržati, u cilju obezbeđenja budućnosti naroda i države. Dobijeni novac, po odbijanju provizija, koje su često završavale u stranim bankama, išao je, ne za oživljavanje privrede, nego popunjavanja rupa u budžetu. Brza rasprodaja državne, i oduzete imovine, kao i prirodnih resursa, koji pripadaju celom narodu, naši "eksperti" pravdali su to tezom da je tržišna privrede nespojiva sa državnom imovinom, što je i za laika očigledna neistina. Treba se vratiti za koji trenutak prošlosti. Poraženi Japan i Nemačka, opustošeni do temelja, izašli su iz privrednog kolapsa, zahvaljujući, u prvom redu, intervenciji države, a potom stranim investicijama. Kancelar Nemačke Adenauer imao je snage da uzdignuta čela odbije zahtev okupatora za bezrezervnim otuđenjem državne imovine, neophodne za opstanak naroda. I danas, svih sedam visoko razvijenih zemalja, ima u svojim rukama deo resursa, kapitala, pa i obradivog zemljišta. Država se u kapitalističkom svetu pojavljuje u privredi, ne po osnovu vlasti, nego po osnovu svojih vlasničkih prava.

(NASTAVLjA SE)