Finansiranje sa strane

Piše: prof. dr Smilja Avramov
SPEKTAR organizacija koje deluju na teritoriji Srbije i Crne Gore, uključujući i Kosovo kao nerazdvojni deo Srbije, pod etiketom "nevladine", je krajnje heterogen, i nemoguće je izvršiti neku sistematizaciju, iz prostog razloga što, i po najširem tumačenju ove kategorije, najveći broj njih ne ulazi u krug nevladinih. Nije izostao ni povremeno tihi rat između pojedinih organizacija, najčešće oko finansijskih sredstava, koja pristižu iz inostranstva. Sve to nameće potrebu da se problem nevladinog sektora kod nas razmotri kroz prizmu osobenog stanja, do kojeg je došlo u procesu nasilnog razaranja države, ali i iz ugla promena u širim svetskim okvirima.

Istovremeno pojavom na političkoj sceni na stotine novih "nevladinih" organizacija, i više od 200 političkih partija, koje su pravno obuhvaćene jednim zakonskim tekstom, došlo je do preplitanja, pa i jedinstvenog delovanja ovih dveju kategorija. U mnogim zemljama zakoni dozvoljavaju da se političke stranke pojavljuju kao osnivači nevladinih organizacija i fondacija, ali je strogo utvrđen i razdvojen domen njihovog delovanja, a, naročito, finansijska kontrola. Nevladine organizacije mogu, pod zakonski precizno utvrđenim uslovima, da primaju donacije iz inostranstva, što je za političke stranke najstrože zabranjeno, i podleže sankcijama. Nevladinim organizacijama u svim zemljama Zapada zabranjeno je učešće u izbornim kampanjama. U Srbiji i Crnoj Gori situacija je upravo obrnuta. Ne predstavlja nikakvu tajnu da se većina novostvorenih nevladinih organizacija, ali i političkih partija, finansira iz inostranstva. Prema rečima Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora u Beogradu, "većina partija ima svoje nevladine organizacije, koje ih finansijski podržavaju. To se naročito odnosi na period pre promena u zemlji, ali su takvi odnosi i dalje prisutni". Pojedine političke stranke se, dakle, finansiraju iz inostranstva, ali posredstvom nevladinih organizacija, koje uz to uživaju poreske olakšice.

POSEBAN problem predstavlja kod nas konglomerat organizacija, registrovanih kao "nevladine", dok u drugim zemljama podležu pod različite pravne propise. Tu, pre svih, ulaze "Think-Thank" organizacije, o kojima je bilo reči ranije, a kojih samo u Beogradu ima desetak; između ostalih to su: "Evropski pokret u Srbiji", "Fondacija za mir i rešavanje kriza", "Komitet pravnika za ljudska prava", koja ima 13 ureda u Srbiji.

Kako to navodi vrsni poznavalac ove materije Diana Stoun, "Think-Thank" organizacije su "izdanak transnacionalne političke elite, koja na osoben način doprinosi globalnoj i regionalnoj vladavini". Snaga elite počiva u institucionalnom organizovanju. "Think-Thank" mobilišu najamne intelektualce - eksperte, prikupljaju podatke, kontrolišu izvršenje projekata koje finansira Svetska banka, i ohrabruje razmenu mišljenja u zatvorenim krugovima, između zvaničnih i privatnih lica, posebno rukovodećih ličnosti ili organizacija "prestižnih nevladinih foruma". Aktivisti "Think-Thank" predstavljaju neformalnu diplomatiju svetskih elitnih centara, zašta primaju i odgovarajuću platu. To nisu volontarističke organizacije, a ni neprofitabilne, jer angažuju intelektualce na slobodnom tržištu i plaćaju ih po tržišnim cenama. Konačno, profit se ne meri kroz lokalne budžete, nego uspeh piramidalno uključenih "Think-Thank" organizacija u "Global Think-Net", koji predstavlja skup najelitnijeg kruga "Tink-Thank" eksperata. Ona predstavlja stratešku alijansu, povezanu sa ključnim akterima centara moći, koji na bazi naučnih analiza utvrđuju naredne korake u ostvarenju svojih ciljeva. Transnacionalna zajednica "Think-Thank" eksperata pojavljuje se i kao posrednik i broker, kao neformalna diplomatija između sukobljenih strana, budući da se predstavlja kao neutralni faktor. Put do vrha "Think-Thank" je dug i trnovit. Daleko najveći broj ostaju samo sitni pioni, koji se olako žrtvuju u velikoj igri.

VEOMA osoben profil ima Krizna grupa, osnovana 1995, koja aktivno deluje na ovim našim prostorima, ali ni ona ne predstavlja nevladinu organizaciju. Nju čine ličnosti personalno povezane preko ekskluzivnih tajnih i polutajnih organizacija, kao što je Bildelberg grupa ili Trilateralna komisija. Kao što je zapisano u aktu o osnivanju, uloga Krizne grupe nije "prosto sprečavanje konflikata, nego njihovo rešavanje... diplomatskim i političkim kanalima, pravnim, finansijskim i ekonomskim, konačno, i vojnim". Funcionalno Krizna grupa predstavlja transnacionalnu organizaciju, koja se oslanja na moć SAD i vojnu alijansu NATO. Finansirana je sa 40% od strane vlada, 50% od strane velikih fondacija, a 10% od pojedinačnih donatora. U prikupljanju informacija Krizna grupa oslanja se na odabrane nevladine organizacije, u analitičkim procenama na "Think-Thank" organizacije, i vrhunske stručnjake u datoj oblasti. U izvrođenju konkretnih zadataka koristi "dobre" vlade, ali po potrebi i opoziciju, vojne krugove i paravojne. Sve zavisi od spremnosti legitimne vlasti u državi da se bezuslovno povinuje zahtevima. Treba naglasiti da sama Krizna grupa nema moć samostalnog odlučivanja. Konačnu reč imaju centri moći koji stoje iza Krizne grupe. Kako je to istakao izvršni predsednik ove grupe Evans (Gareth Evnas), u svom izveštaju za 2003, Krizni grupa je "ključni igrač u međunarodnoj političkoj debati", kroz analizu date krize i dubinskog istraživanja situacije u pojedinim zemljama.

POKRET "OTPOR"
U JEDNOM trenutku nestala je sa političke scena "Studentska incijativa", a umesto nje se pojavio pokret "Otpor", koji je u rekordnom roku oformio svoju mrežu širom Srbije u 20 gradova, sa izrazito političkim ciljevima. Razdvojeni su operativni, dnevno-politički od dugoročnih ciljeva, usmerenih ka fundamentalnim promenama. U kratkoročne ciljeve ulazi, pre svega, saradnja sa Tribunalom u Hagu i privatizacija, a dugoročno članstvo Srbije i Crne Gore u NATO.

Pokret je nastojao da prodre u sve društvene slojeve, ali u tome nije uspeo. Veliki broj studenata i profesora se distancirao od samog osnivanja. Nekolicina intelektualaca poneli su bedževe, a zatim se povukli iz cele akcije. Pokret je crpio svoju snagu, manjim delom, iz oslonca na studente i profesore univerziteta, a većim delom oslanjao se na đake i profesore srednjih škola. U prvoj fazi "Otpor" je usredsredio svoje snage na mobilizaciju, kroz organizovanje tribina, štampanje letaka i postera, kojima je najavljivao akcije. Uspostavio je tesne veze sa domaćim medijima, a od inostranih sa Si-En-Enom i radiom "Slobodna Evropa". Jedna od glavnih aktivnosti bila je podizanje tenzija u masama, pre donošenja značajnih odluka državnih organa.
(KRAJ)