Legija gubi nerve

Piše:Dušan MIHAJLOVIĆ
NARAVNO, promene u policiji i rad na njenom ugledu nisu protekli bez problema. U maju 2001. godine, Milorad Ulemek, komadant Jedinice za specijalne operacije, izazvao je incident u diskoteci "Tvrđava" u Kuli, o kojem su svi mediji izveštavali. Tvrdilo se da je Legija, pripit, pucao u moju sliku na televizoru dok je emitovana vest o izručivanju njegovog prijatelja Spasojevića. Pucanj je zapalio televizor i izazvao požar u kojem je izgoreo ceo objekat. Iz intervjua, koji je Legijina majka Natalija Ulemek dala listu "Nedeljni telegraf", saznao sam da je Milorad to učinio, jer je bio veoma razočaran što na dan Jedinice, na koji je pozvao sve funkcionere, niko nije došao od funkcionera i političara, koje je on doveo na vlast.

Ova izjava Natalije Ulemek, majke komandanta JSO, veoma je važna za razumevanje problema koje smo imali sa pojedinim ličnostima i grupama. Naime, komandant specijalne jedinice RDB, pukovnik Milorad Ulemek, još tada, u proleće 2001. godine javno je govorio da je on "doveo DOS na vlast". Dakle, da je doveo na vlast Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu. I da zato Legija ima pravo da, kad mu Đinđić i Koštunica ne dođu na noge, na proslavu njegove jedinice, puca naokolo i pali najlepšu diskoteku u Kuli, u koju je neko uložio sve što je stekao u životu.

To je bio fenomen tadašnje Srbije. Svi su smatrali, pa i komandant srpskih specijalaca, da su doveli DOS na vlast i da imaju pravo da mu isporučuju svoje zahteve. Naravno, obrazloženje i objašnjenje Legijine majke liči na priču koja je pravljena za medije. Znam da je uzrok tog i takvog Legijinog nezadovoljstva bio, zapravo, u nečem drugom. U to vreme, Milorad Ulemek je bio besan zbog hapšenja njegovih prijatelja Dušana Spasojevića i Mila Simovića. Naime, početkom 2001. godine dogodila se otmica najpoznatijeg srpskog biznismena Miroslava Miškovića, vlasnika i predsednika Kompanije "Delta", koji je, inače, bio moj stari prijatelj.

Za mene je Miškovićeva otmica bio nenadan i prvi najžešći udarac srpske mafije. Tu otmicu sam zato i shvatio veoma tragično. Mafija je mislila da i dalje može, sa novom vlašću, da radi ono što je radila u vreme Slobodana Miloševića. Za mene, otmica Miroslava Miškovića imala je teške posledice po više osnova. Prvo, već sam bio intimno rešio da se povučem sa funkcije ministra unutrašnjih poslova, da kažem DOS-u, odnosno Đinđiću i Koštunici:
- Evo, obavio sam najteži deo posla, Milošević više nije problem. A pošto ste se vas dvojica razišli i posvađali, nađite nekog drugog ko je mlađi i ko će to bolje da podnosi, pa neka on vodi policiju.

Bio sam čvrsto rešio da ovo obojici kažem i da podnesem ostavku. Otmica Miškovića me je presekla i zaustavila. Da sam tada podneo ostavku ispalo bi da se bojimo mafije, i ja i Ministarstvo, i da bežimo od mafije. Njegovo kidnapovanje i ucena bili su zapravo prvi pucnji mafije u novu državu. Tačnije, srpska mafija je bacila DOS-u i državi Srbiji rukavicu pravo u lice. Da situacija bude još gora, "zemunski klan" se toliko osećao silnim, da je planirao da kidnapuje i ministra policije lično. Policija je u to vreme preduzimala određene operativne mere protiv "surčinaca" i "zemunaca", i ja sam čitajući stenograme njihovih razgovora, video kako se hvališu: - Uf, kad bi nam šef dozvolio da otmemo ministra, ala bi bilo veselo. Toliko je njihov osećaj moći bio jak, a njihovi apetiti veliki. Čak, mafija nije ni skrivala svoju moć.

Dok je trajala operacija otkupa Miroslava Miškovića, u trenutku isporuke novca, kada je nama bilo najvažnije da spasemo Miškovićev život, policija je pratila kurire mafije koji su postupali po nalozima otmičara. A kako je mafija imala svoje informatore u policiji, ona je znala da mi pratimo njene ljude. U jednom trenutku zazvonio je moj mobilni telefon. Javili su se otmičari i dali mi Miroslava Miškovića na vezu. On je vikao:

- Poslušajte ih, ubiće me!

Tada sam prvi put iskočio iz takta i rekao mu:

- Pa, pobićemo i mi njih!

To, naravno, nije bilo u duhu mojih nastojanja da budem prvi demokratski ministar policije, ali tako je bilo. Prisluškivanjem nismo mogli da utvrdimo da li su to uradili Dušan Spasojević i njegovo društvo, jer su otmičari napadno koristili bosanski akcenat. Pokušavali su da ostave utisak da je reč o ljudima koji su došli iz Bosne da otimaju biznismene po Srbiji.

Do spajanja "zemunaca" i JSO, odnosno Legije, došlo je onda kada je Legija angažovao Šiptara i njegovu ekipu za atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Tada počinje meteorski uspon "zemunskog klana", jer su oni smatarli da su radeći te poslove za državu, kako su sami govorili, stekli pravo da se obračunaju sa svojim konkurentima u podzemlju bez straha od policije i pravosuđa, tako da su tada počeli da ulaze u prave i velike poslove i u čišćenje podzemlja, likvidirajući sve konkurente na beogradskom "tržištu".

Mi smo formirali posebnu ekipu, sa Milom Novakovićem na čelu, koja se bavila slučajevima otmica po Srbiji. Novaković je sa saradnicima, preko jednog sporednog aktera kidnapovanja, koji je pripremio automobil u kojem je Mišković otet, došao do dobroga traga. Na bazi tog traga, slučaj je policijski razrešen kada je otkriveno da iza kidnapovanja vlasnika "Delte" stoji Dušan Spasojević sa svojom ekipom. Međutim, "zemunci" su odmah posle isplate novca, koji im je predat na autoputu, pobegli preko granice.

Dušan Spasojević, Mile Luković, braća Simović i ostali članovi klana, otišli su prvo u Nemačku, zatim u Francusku, pa u Španiju. Tu su se malo provodili, a i radili na nabavci velike količine kokaina iz Južne Amerike za tržište južne Francuske i Španije. Mi u policiji smo imali problem kako da ih se dočepamo. Uspeli smo zahvljujući obnovljenim policijskim vezama sa kolegama iz Nemačke i Francuske. Poslali smo im policijsku dokumentaciju, na osovu koje smo tražili izručenje Dušana Spasojevića i članova njegovog ganga.

Francuzi su nam odmah izašli u susret, našli su Spasojevića i njegove momke sa neispravnim pasošima u jednom hotelu. Odmah smo se sa Francuzima dogovorili da ih proteraju iz zemlje. I stvarno, Francuzi su ih jednostavno spakovali u avion, a mi smo ih sačekali u Surčinu na aerodromu i preuzeli. Na našoj televiziji je objavljena vest i slika kako Spasojević i drugari izlaze iz aviona sa lisicama na rukama. Lično mislim da je slika tih moćnih šefova mafije u Srbiji, koji su bili toliko silni da otmu Mirosalva Miškovića i koji su planirali kidnapovanje ministra policije, sa lisicama na rukama, bila pravi razlog zašto je Legija izgubio živce, napio se u diskoteci i zapalio je.

Nažalost, nije samo Milorad Ulemek, komandant JSO, bio zabirnut za sudbinu vođa zemunske mafije. Pored njega, veoma uporan u nastojanju da se Šiptar i Kum nađu na slobodi, bio je Ljubiša Buha Čume, šef "surčinskog klana", jer su oni tada bili dobri prijatelji. Legija je, međutim, bio mnogo uporniji. Organizovao je političku i medijsku kampanju za oslobađanje Dušana Spasojevića i njegovih kompanjona. U dokumentaciji čitam napise o ministru policije iz tadašnjih novina koji je "uhapsio nevine ljude bez ikakvih dokaza", "lažno ih optužio za otmicu svog prijatelja" itd. Po Beogradu, a posebno po Zemunu se pričalo da me Legija zvao telefonom i da mi je govorio:
- Gde si, Brko, šta radiš, što držiš moje prijatelje u kazamatu?

Te priče su čista izmišljotina. Legija je uvek imao službeni i korektan odnos prema meni lično i prema funkciji ministra policije, čak i za vreme pobune JSO. Ulemek se uvek trudio da ne izađe izvan okriva tog službenog odnosa. Lično nisam imao nijedan problem sa njim. Policijska saznanja su govorila da su Legija i Čume upregli sve svoje veze da oslobode svoje prijatelje iz zatvora, ali mi nismo tada imali dokaza ili barem sumnji da je Ulemek član "zemunskog klana", niti je iko u policiji 2001. godine razmišljao da Legiju treba uhapsiti.

Kako pritisci koje sam trpeo nisu davali rezultat, to je pojačavlao nervozu i bes kod samog Legije, pa on posle nekog vremena, u Beogradu, u restoranu "Stupica", na proslavi rođendana Svetlane - Cece Ražnatović, 15. juna, opet pijan pravi incident. Branio je nekog prijatelja glumca, od ne znam, koga, kada je došla policija da interveniše. Komandant JSO, pijan puca i ranjava svog kolegu policajca u noge. Tu nastaje jedna vrlo neprijatna situacija, jer pukovnik policije čini krivično delo, a policajac iz Interventne brigade GSUP Beograd ne sme da ga uhapsi. Interveniše Zoran Mijatović, pomoćnik načelnika RDB, koji je, inače, formacijski zadužen da brine o JSO i traži od policajaca GSUP Legijino hapšenje. Legija odlazi u pritvor, u gradski SUP. Međutim, ujutro, Milorad Ulemek je bez mog znanja pušten iz pritvora.

Ako je komandantu JSO, koji se hvalio da je doveo DOS na vlast, prvi incident oprošten, jer se posle pokretanja disciplinskog postupka u samoj jedinici i podizanja krivične prijave ništa nije dogodilo, drugi incident je uznemirio javnost i prešao granicu svake moguće tolerancije prema Legiji. Komandant JSO je bio izložen riziku da bude ne samo smenjen, nego i kažnjen, što bi mu skinulo oreol "legendarnog specijalca". Milorad Ulemek tada sam rešava problem tako što podnosi ostavku i odlazi u penziju.

Kao ministar policije nisam se bavio disciplinskom odgovornošću Milorada Ulemeka kao komandanta JSO, jer je zato bio nadležan Resor državne bezbednosti. Njegov slučaj nije išao preko mog kabineta, mada lično nisam imao ništa protiv da Legija bude smenjen, jer sam smatrao da posle dva tako gruba incidenta nije više sposoban da obavlja tu odgovornu funkciju. Novog komandanta JSO, pukovnika Dragana Maričića Gumara, izabrao je sam Legija, jer se on i za to pitao. Gumar je bio šef operativnog tima JSO, koji je direktno sa Legijom obavljao sve specijalne zadatke. Kako je otkriveno, ispostavilo se da je taj Legijin i Gumarov operativni tim učestvovao u operacijama protiv Vuka Draškovića, i u Budvi i na Ibarskoj magistrali, a takođe i u operaciji otmice i ubistva Ivana Stambolića.

(NASTAVLjA SE)