Sudije u šaci Ljubiše Buhe

Piše: Dušan MIHAJLOVIĆ
MILORAD Ulemek i kao penzionisani pukovnik policije nije mogao da zaboravi sramotu koju su mu, po njegovom sudu, naneli ministar policije Dušan Mihajlović i načelnik državne bezbednosti Zoran Mijatović. Pokušao je u dva navrata javno da mi se za to osveti. Prvi pokušaj je bila organizovana pobuna "crvenih beretki", koja je izvedena 7. novembra 2001. godine u Beogradu. To je, po mom mišljenju, bila zajednička osveta Legije, Šiptara i Čumeta za poniženja koja su "doživeli" i Ulemek i Spasojević. A drugi slučaj, kad se dogodio i moj poslednji susret sa njim, bio je kada je Legija u vreme otmice biznismena Milije Babovića tražio prijem kod ministra policije. General Sreten Lukić i ja smo imali saznanja da je Ulemek "umešan" u to kidnapovanje. U dramatičnoj završnici te čudnovate otmice Milije Babovića, koja nije rasvetljena do kraja, jer sam oteti Babović nije hteo da sarađuje sa policijom, pojavljuje se Legija.

- Dobio sam zahtev od otmičara Milije Babovića da ja budem taj koji će odneti kidnaperima novac za isplatu, jer jedino u mene imaju poverenja. Došao sam da stavim policiji do znanja da je to zahtev otmičara i da ja moram da ga prihvatim i ispoštujem, jer je Milija Babović moj prijatelj. Uradiću to, bez obzira na rizike i na to što stavljam glavu u torbu, jer smatram da su kidnaperi opasni profesionalci - saopštio nam je Milorad Ulemek.

Onda nam je objašnjavao detalje isporuke novca, davao instrukcije koje je dobio kako to da se uradi. Pošto je u pitanju bio život Milije Babovića, a i volja otetog, ja sam shvatio da ne možemo ništa drugo da preduzmemo. I shvatio sam da je sam Legija, u stvari, debelo upleten u tu otmicu po svim osnovama. Milorad Ulemek ne samo da nije bio puki kurir otmičara, već je on sam bio isporučilac njihove pretnje policiji: - Ako se umešate, ubićemo Miliju Babovića.

Jednom su me pitali zbog čega je odmah po povratku u zemlju, još na aerodromu, priveden Radomir Živanić Baja Plavi, jedan od bivših suvlasnika "Verano motorsa". Gospodin Radomir Živanić se dobrovoljno javio da da izjavu i da bude poligrafski testiran na okolnosti njegovog učešća u otmici njegovog partnera iz "Verano motorsa" Milije Babovića. Nije nađena osnovana sumnja za njegovu umešanost u ovo i druga krivična dela koja su bila predmet istrage u akciji "Sablja".

Hapšenje Dušana Spasojevića i članova njegovog klana u Francuskoj, Miškovićeva otmica, kidnapovanje Milije Babovića i svi ti Legijini incidenti i ispadi, po mom mišljenju, predstavljaju najstravičniji kriminalni film koji još nije snimljen u Srbiji. I kao penzioner Legija je imao policijsko obezbeđenje, jer je - prvo, to pravo svakog ugroženog građanina, a drugo, jer je sam sebi to sredio. Naime, procene o obaveštajnoj zaštiti neke ličnosti radila je državna bezbednost, a Uprava za obezbeđenje ličnosti, koja je takođe, bila u RDB je obavljala poslove fizičkog obezbeđenja te ličnosti. Poslovi zaštite su rađeni na predlog starešine uprave, a konaču reč, odnosno rešenje o zaštiti, davao je i potpisivao ministar unutrašnjih poslova.

Rešenje o zaštiti i obezbeđenju Legije, međutim, nisam potpisao ni ja kao ministar policije, ni načelnik RDB-a, a ni načelnik Uprave za obezbeđenje ličnosti. Potpisao ga je novi komandant JSO pukovnik Maričić. On je doneo taj akt, držeći se neke tradicije Jedinice za specijalne operacije, po kojoj bivši komandanti imaju obezbeđenje. Po tom pravilu, "crvene beretke" su davale obezbeđenje i Franku Simatoviću i Jovici Stanišiću, a i Miloradu Ulemeku. Sve do operacije "Sablja" mi nismo znali da takvo pravilo postoji i da se primenjuje, iako je mimo propisa MUP-a Srbije. Ne treba zaboraviti da smo mi nasledili JSO kao "državu u državi".

Ova jedinica je imala sve svoje - svoje izvore finansiranja i snabdevanja, svoje oznake, svoje činove, svoj račun, svoju vezu, svoj vozni park i svoje naoružanje, svoju komandu. JSO, osnovana 1992. godine, bila je autonomna jedinica, nezavisna ne samo od Ministarstva unutrašnjih poslova, nego i od Resora državne bezbednosti. Ta intencija ljudi iz JSO, da budu nezavisni i zasebni, trajala je do samog kraja, do raspuštanja ove formacije u proleće 2003. godine.

Moć Milorada Ulemeka, Ljubiše Buhe i samog Dušana Spasojevića, iako je tokom druge polovine 2001. bio u beogradskom zatvoru, neprestano je rasla. Ta njihova moć je proizlazila iz njihovih veza unutar struktura vlasti. Imao sam priliku da se i lično u to uverim. U jesen 2001. godine, na jednom neformalnom druženju pripadnika bivše vlasti, na kojem se našao i Čume, neko je počeo da priča o tome kako ima probleme sa sudovima po Beogradu. Neko drugi ga je glasno posavetovao:
- Čume može da ti pomogne preko svojih veza u pravosuđu.
I Ljubiša Buha je tada izgovorio jednu rečenicu, koja mene potom neprestano proganja:

- Nemoj, brate, da brineš! Treba samo da vidim o kojem sudiji je reč, jer 60 odsto sudija u Beogradu je na mom platnom spisku.

Normalno, nisam u potpunosti poverovao u to, jer je reč o čoveku koji je sklon preterivanju i preuveličavanju svojih sposobnosti, pa i svoje moći, ali dovoljno je bilo saznanje da jedan Čume glasno priča da plaća sudiju. To pokazuje koliko je tvrđava srpskog pravosuđa bila izbušena iznutra.

Slučaj Gavrilović me je zatekao na odmoru. Službeno su me o njemu obavestili moji saradnici, a nastavak slučaja sam pratio u novinama. U prvom momentu slučaj Gavrilović nije nagoveštavao svu dramatičnost koju je sobom nosio. Moja prva reakcija je bila čuđenje: odakle sad jedan penzionisani pukovnik državne bezbednosti u kabinetu kod Vojislava Koštunice?

Šta je takav čovek tamo imao da traži i ko ga je primio? Kako je moguće da kabinet predsednika države prima na razgovor takvu ličnost i o čemu oni imaju da razgovaraju? O čemu je uopšte reč? Ko ga je ubio? Nije postojalo ništa konkretno što bi moglo da opravda ubistvo Momira Gavrilovića.

Kada sam se vratio sa odmora, međutim, video sam da je to ubistvo postalo predmet svađe DSS-a i DS-a, iz koje je nastao pravi rat između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića i njihovih kabineta. Đinđićeva strana htela je da dokaže da je reč o zaveri. Da Voja Koštunica šuruje sa ostacima Miloševićeve tajne službe, i to sa njenim ekstremnim pripadnicima. I da sa njima kuje zaveru protiv reformske vlade u Srbiji. I da sa Gavrilovićem nije razgovarao o kriminalu u Vladi Srbije, nego o stvaranju nove tajne službe i preuzimanju službe policije i bezbednosti od strane Koštuničinog DSS-a. U tom smislu je vršen snažan pritisak na policiju da što pre izađe sa svojim saznanjima.

Neko je na volšeban način iskopao podatke iz dosijea pokojnog Momira Gavrilovića. Ljudi iz DS-a su tražili da se to objavi i da se Gavrilović ocrni. Da se vidi s kim to predsednik Voja Koštunica, koji insistira na legalnosti, šuruje i radi iza leđa legalne demokratske vlade u Srbiji. Sa druge strane, Koštuničin kabinet je nastojao da dokaže da je Gavrilović samo iskoristio mogućnost da, kao i svaki drugi građanin, dođe u kabinet kod predsednika Jugoslavije, da mu da podatke o kriminalnim radnjama u zemlji. A posebno da saopšti podatke o kriminalnim aktivnostima pojedinih pripadnika mafije, koji imaju podršku pojedinaca u Vladi Srbije.

Ta vrsta optužbi, taj rat Voje Koštunice i Zorana Đinđića, odnosno njihovih kabineta, bio je razlog za povlačenje DSS-a iz Vlade Srbije, iz DOS-a i iz parlamenta. To je bio prelomni trenutak u istoriji DOS-a, koji je imao tragične posledice po čitavu Srbiju.

Prihvatio sam da se policija oglasi o tom slučaju. A Draganu Karleuši je pripao zadatak da objavi Gavrilovićevu biografiju, sa ciljem da prezentuje profil žrtve i ukaže na neke motive za zločin. Kapetan Karleuša je od RDB-a dobio dosije i podatke. Dakle, hoću da kažem da to što je Dragan Karleuša pročitao nije bio službeni papir koji je skrojen u mom kabinetu, niti u kabinetu srpskog premijera. To je bio samo izvod iz personalnog dosijea Momira Gavrilovića u Službi državne bezbednosti. Karleuša ga je samo pročitao, tako da ni on nema nikakve veze sa onim što je tu pisalo. A pisalo je, na primer, da je Gavrilović imao "privatni zatvor". Tu nije bila reč o privatnom zatvoru, nego o službenom zatvoru, koji je RDB imao u onim ratnim uslovima negde u vreme bombardovnja, pa ga je tajna služba posle rata negde premestila, a Gavrilović je taj zatvor službeno vodio.

Na mene i policiju je vršen i pritisak da se od Voje Koštunice, odnosno od Ljiljane Nedeljković, s kojim je Momir Gavrilović bio u kontaktu, traže dokumenti i podaci o kriminalnim delima koja im je Gavra saopštio. Niko nema pravo da skriva kriminal i dokaze za kriminal, jer samim tim čini krivično delo, pa tako ni Momir Gavrilović. A kako se Koštuničin kabinet oglasio saopštenjem da je Gavrilović izneo podatke o kriminalu vezanom za Vladu Srbije, onda je iz Vlade Srbije insistirano da se ti podaci objave, kako bi mogle da se preduzmu mere prema tim licima iz Vlade.

(NASTAVLjA SE)