Gavra zvani Džejms Bond

ISPOSTAVILO se da je Gavrilović skrenuo pažnju samo na dve ličnosti, za koje sada mogu da kažem da su bile opisane u "Beloj knjizi o organizovanom kriminalu u Srbiji". Jedna ličnost je bio Ljubiša Buha Čume, a druga ličnost je bio Sredoje Šljukić Šljuka. Momir Gavrilović je u kabinet predsednika Jugoslavije, doktora prava Vojislava Koštunice, dakle, doneo podatke i priču o Buhinoj firmi "Difens", o tome kako je Čume dobijao poslove na tenderima za asfaltiranje puteva i kako na mašinu za asfaltiranje, koja je uvezena, nisu plaćene carinske obaveze.

Policija je postupila prema zahtevu vlasti i isproveravala sve navode, da bi utvrdila kako je Ljubiša Buha legalno dobio poslove na tenderima, a da je mašinu uzeo na lizing i da za nju treba da plati carinu. Kad je bila reč o Šljuki, tu je Gavrilović govorio o licitaciji za dobijanje nekih pumpi, koje je Sredoje Šljukić kupio od "Jugopetrola". U oba ova slučaja, po podacima do kojih je policija došla, nije bilo krivičnih dela.

Brzo se pokazalo da je priča Momira Gavrilovića o kriminalu, kao motivu za razgovore u kabinetu Vojislava Koštunice, bila samo priča za medije i za javnost. Čitav slučaj su pratile i priče da je Gavrilović tajno sniman i da je likvidiran zbog susreta sa Vojom Koštunicom. Služba obezbeđenja u Palati federacije bila je deo Saveznog MUP-a, na čijem čelu je bio Zoran Živković. Moj stariji kolega, kako sam ga zvao, bio je vrlo agilan i voleo je da zna sve što se dešava, uključujući i to ko i kod koga ulazi u Palatu federacije. Zato Gavrilovićeva poseta nije bila nikakva tajna.

Momir Gavrilović je za policiju bio nepoznata ličnost do tog tragičnog događaja. Njegov slučaj je, međutim, prerastao u političku borbu, u kojoj su svi želeli da vode glavnu reč. I svi su izigravali policiju i znali i saopštavali mnogo više nego policija. Zoran Živković kao savezni ministar policije, na primer, želeo je da zna šta sve radi policija Srbije. Mnogo puta je izigravao portparola MUP-a Srbije, jer je obaveštavao javnost o nečemu što nije bilo u njegovoj već u mojoj nadležnosti. Meni to nije smetalo, jer javnosti nikad dosta informacija. Drugo, naša saradnja je bila relativno korektna, mada nisam Živkoviću dopuštao da njegov uticaj na MUP Srbije bude prevelik.

Svakako da je to mešanje svih u sve, pa i u slučaj "Gavrilović", ometalo normalan rad policije. Nije bilo želje sa obe zaraćene strane da se sarađuje sa policijom. U mom dnevniku, 17. avgusta 2001. godine, usred svađe oko ubistva Momira Gavrilovića zapisao sam: "Crni događaj za Srbiju i Jugoslaviju". Predsedništvo DSS-a povuklo je učešće u republičkoj vladi i zatražilo njenu odgovornost u parlamentu. I to sve zbog mafije i tog zločina, ali navodno, i zbog slabog rada policije i pravosuđa. Baš im hvala. Naljutio nam se vrhovni vođa i komandant zbog tekstova u "Nedeljnom telegrafu", koji, po mišljenju Voje Koštunice, uređuju Beba, Đorgović i Mijatović. Zar to da čujemo od predsednika koji toliko zna i koji od Gavre pravi balkanskog Džejmsa Bonda. U lošim smo rukama, između čekića i nakovnja, ali šta je tu je.

Postao sam i veštac. Predosećao sam nesreću. I prvi put sam preduzeo neke korake, istina sitne, da se ne bi desilo da se strada zbog moje neodgovornosti. Umesto detalja i komentara, ispričaću priču koju sam čuo od jednog šumadijskog mudraca: "Kad se deca igraju rata u kući, pa razbiju prozor, to je mala šteta. Ali kad pri tom sruše kuću, onda ostanemo i bez kuće i bez dece."

Upozorio sam kolege iz DOS-a da su aktuelni događaji oko Gavrilovića skandal koji može da ugrozi sve rezultate demokratskih promena od 5. oktobra. Rekao sam im da je krajnje vreme da se uozbiljimo. Hoću da verujem da će se sve završiti sa razbijenim staklom, a da ćemo sačuvati kuću. Što se MUP-a tiče, znam da nismo bacili kamen i da nismo napravili štetu. Mi smo u to vreme ostvarivali rezultate u rasvetljavanju najtežih krivičnih dela na nivou evropskih policija. Procenat rasvetljavanja ubistava bio je visok 60,65 odsto, ubistava u pokušaju 60,04 odsto, silovanja čak 82,08 odsto, iznuda 87,74 odsto i otmica 78,95 odsto.

Kritika DSS-a zbog nerešenih slučajeva iz vremena prethodnog režima, najblaže rečeno, bila je nekorektna, jer je to pitanje sa istim pravom DSS mogao da uputi svom predsedniku, koji je kao predsednik države, skoro isto toliko dugo koliko sam ja bio ministar, držao na funkcijama one koji su bili najodgovorniji, ako ne za njihovo nastajanje, ono bar za njihovo rešavanje. U vezi sa tim zločinima, podsetio sam ih da ti zločini imaju dva lica. Jedno je - ratni zločini, a drugo - državna mafija. Suočavanje sa njima glavni je izazov čitavog društva, a ne samo policije. Lično sam znao da je deo te državne mafije tražio novog kuma, i to među pojedincima u republičkoj vladi i u kabinetu predsednika, ali nisam imao dokaza i da su ga našli.

Da sam bio manje iskusan, mogao sam da budem novi kum srpske mafije i da postanem vrlo bogat i moćan čovek. Verovao sam da su i premijer Zoran Đinđić i predsednik Vojislav Koštunica lično bili svesni da deo te mafije pokušava da novog kuma nađe upravo među njihovim saradnicima. Mafija više nije imala zaštitu u vrhovnom sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova i u državnom vrhu. Tada mafija u tome nije uspela.


Ostrašćenost obe strane smetala je objektivnom utvrđivanju istine. Kabinet Voje Koštunice je ubrzo plasirao informaciju da je Ljubiša Buha naručilac tog ubistva. A potom su se čule i priče da je to Čumetu odobrio lično Zoran Đinđić. Da su Čumetu to preneli Đinđićevi saradnici Beba i Čeda, kao i da sve o tom događaju vojska ili neko četvrti ima snimljeno, čime tu tezu mogu i da dokažu. Priča se vrtela neko vreme i bila stalno prisutna u javnosti, čak i kad je osumnjičen izvršilac u liku automehaničara koji ima nadimak Teča. E, onda je dodato, da je on, navodno, likvidirao Gavru po Čumetovom nalogu.

Ta teza je bila postavljena od strane DSS tako široko kao nešto što ne treba dokazivati, kao nešto opšte poznato, a mi u policiji, u međuvremenu, nismo uspevali da dođemo ni do kakvih dokaza o tome. I Čume i Teča bili su po nekoliko puta na poligrafu i nismo nijednom našli nikakve pozitivne rezultate. A sada čitam da ni analiza DNK nije potvrdila te sumnje u njih dvojicu. Ja lično sam uputio poziv svima, koji imaju bilo kakav dokaz, da zarad istine i pravde, te dokaze daju. Bio je to, nažalost, prvi slučaj ubistva sa političkom pozadinom posle 5. oktobra. Zato to ubistvo ima duboku političku konotaciju i dalekosežne posledice po političku situaciju i njen razvoj u Srbiji.

Možda sam ja u tom slučaju pokazao jednu ljudsku slabost. Osećao sam se na neki način uvređen što je moj predsednik države razgovarao sa nekim penzionisanim pripadnikom državne bezbednosti, koji je još uvek bio vođen u MUP Srbije, čiji sam ja bio formalni ministar. I to ministar koji je predložen i od tog predsednika, samog Voje Koštunice. Smatrao sam da nisam učinio bilo šta što bi me diskvalifikovalo kod predsednika Jugoslavije, da ne sme da me obavesti o informaciji Momira Gavrilovića o srpskoj mafiji i njenim vezama u Vladi Srbije.

Sa druge strane, baš zato što je slučaj "Gavrilović" bio deo represivnog nasleđa, trudio sam se da što pre razrešim taj slučaj, kako bismo skinuli nametnutu hipoteku. Jer, postojala je čak i sumnja da je to ubistvo izvršeno u saradnji sa nekim od pripadnika policije ili tajne službe, čiji sam ja bio ministar. I pored svog truda, zbog rata koji je vladao između DSS i DS, policija nije rešila slučaj likvidacije Momira Gavrilovića.

Tog avgusta održan je kolegijum Vlade Zorana Đinđića, na kojem su bili prisutni Čović, Perišić, Korać, Batić, Milovanović, Veselinov i Svilanović. Raspravljalo se o Bebi Popoviću i Čedi Jovanoviću. Napravljena je zaista dobra analiza o situaciji nastaloj posle slučaja "Gavrilović". Izgledali smo jedinstveni, toliko da sam u svoj dnevnik zapisao da imam osećaj da "dobijamo i ovu bitku". Međutim, takav osećaj nije delio autor karikature "Đinđifov posao". Karikatura je verno oslikavala tadašnju političku situaciju u Srbiji.


(NASTAVLjA SE)