Čume i Šiptar mute crvenkape

PODELE u DOS-u i prekid odnosa između DSS-a i DS-a ohrabrili su Legiju, Čumeta i Spasojevića da dignu glavu i pomisle da je sada prilika za njihov povratak na pozicije koje su nekad imali. Procenili su - Đinđićeva zvezda se gasi, a Koštuničina sve više sija. I da će Voja Koštunica biti pobednik u sukobu sa Zoranom Đinđićem. Zato su sva trojica sa svojim klanovima počeli polako da se prestrojavaju prema Koštuničinom okruženju, što se jasno manifestovalo u pobuni "crvenih beretki".

Te prve nedelje novembra 2001. godine, premijer Zoran Đinđić se nalazi u SAD, a ja, 8. novembra, odlazim u Kopenhagen, na godišnji sastanak lidera, premijera i ministara Liberalne evropske internacionale. I u trenutku dok, narednog dana, sedim na večeri sa političkim kolegama iz cele Evrope, javlja mi se Goran Petrović i obaveštava me da su se "crvene beretke" povukle u svoju bazu u Kuli i da su prekinule komunikaciju sa rukovodstvom Službe državne bezbednosti.

- O čemu se radi? - pitam.

- Pripadnici JSO su formalno iskoristili slučaj hapšenja braće Banović u Obrenovcu da se pobune. Komandant Gumar kaže da ima probleme zbog nezadovoljstva u jedinici, jer specijalci misle da su zloupotrebljeni. Nezadovoljstvo je veliko i Dušan Maričić Gumar me zove da dođem u JSO na razgovor sa nezadovoljnim specijalcima - ispričao mi je Goran Petrović.

Hapšenje braće Banović je bila rutinska operacija Službe državne bezbednosti. To mislim i danas, posle saznanja da je premijerov kabinet tražio "neku konkretnu manifestaciju saradnje sa Hagom da bi premijer imao bolju pregovaračku poziciju u Vašingtonu", gde je tih dana otputovao. Pronašli su ih, otkrili njihov pravi identitet i skrovište u Obrenovcu. I uhapsili. Nisam se time posebno bavio, niti sam određivao kako će se planirati akcije i ko će se angažovati, "crvene beretke" ili policija.

Procena opasnosti sastavni je deo plana akcije. Ako hapsite nekog ko je optužen za ratne zločine, logično je da pođete od toga da se radi o opasnom licu, koje može pružiti otpor i koje je možda i naoružano. A ispalo je da su specijalci iz "crvenih beretki" angažovani da jure "kupusare", odnosno bezopasnu braću koja rade na pijaci u Obrenovcu. I da je takva akcija poniženje za članove JSO.

Goran Petrović je odbio da ode u Kulu, primetivši da je petak po podne i naredivši da Dušan Maričić dođe kod njega na raport u ponedeljak u 11 časova. Pri tom je neumesno dodao da ide sa ženom u pozorište. Ovo je Gumar iskoristio i razglasio da je njihov šef Petrović rekao "kako nema vremena za JSO i da neće da se bavi njima, jer ide sa ženom u pozorište". Tom pričom Maričić je mobilisao jedinicu i naveo je da prekine kontakt sa rukovodstvom.

Pokušavao sam telefonom da ubedim Petrovića da ode u Kulu i stavi JSO pod kontrolu, ali bez uspeha. Kaže mi da su održali konferenciju za novinare na kojoj je neki Vladimir Protić, predstavljajući se lažno kao M. Batić, tražio "obustavu hapšenja po haškim poternicama, donošenje zakona o saradnji sa Tribunalom i smenu ministra policije Mihajlovića".

Pozivam one koje sam od najamnika pretvorio u profesionalce da se vrate redovnim obavezama. Prvim avionom vraćam se u Beograd.

Kad sam u subotu stigao u Beograd, situacija je već postala dramatična. Najgore je to što niko nije znao da je sve bio deo unapred pripremljenog scenarija. I da u toj pobuni učestvuju bivši komandant i "dobrotovori" jedinice Čume i Šiptar. Šiptar je svojevremeno "kupio" Gumara, dajući mu novac za stan u Novom Sadu. Uviđam da jedinica ima svoje nevidljive "oči i uši" u samom mom okruženju i da do njih pre stigne moje naređenje nego do onoga na koga se odnosi. Isto se odnosilo i na informacije koje su meni upućivane.

TEŠKO je verovati bilo kome. Radi se o glavama i sudbini države. Uz mene je ponovo predsednik poslaničke grupe DOS-a Čedomir Jovanović. Jasne stavove imaju i kolege Korać, Kasa, Milovanović i drugi. "Beretke" sa petnaest oklopljenih "hamera" blokiraju put Beograd - Subotica, kao odgovor na moju ocenu da je "navodni major Batić diskreditovao sebe kao oficira i službenika Državne bezbednosti". Do mojih ušiju stižu fanatične priče o tome kako će besni specijalci iz Kule doći u Beograd, pobiti sve u Vladi Srbije, pohapsiti sve u DOS-u, posmenjivati funkcionere i postaviti novo rukovodstvo.

Legija i Gumar su vršili strahovit pritisak na starešine policije, da im se pridruže u protestu i da naprave generalni štrajk, odnosno pobunu. Posebno su vršili pritisak na Gorana Radosavljevića Gurija i njegovu Žandarmeriju. Za to su koristili ratno drugarstvo i boravak na Kosovu i prozivali su Gurija da izda saopštenje, kojim se Žandarmerija pridružuje pobuni JSO, ili bar da se izjasni da je to "opravdan protest kolega u Kuli". Guri se lomio, ali je ostao čvrst. Konsultovao se, prvo sa Sretenom Lukićem, a potom i sa mnom. Mi smo mu objasnili da se policija ne može baviti politikom i da JSO nije u pravu. Guri nam je jasno stavio do znanja da on ostaje lojalan Vladi Srbije, Ministarstvu unutrašnjih poslova, ministru i svojim starešinama.

- Jedino ne tražite od mene da angažujem Žandarmeriju protiv "crvenih beretki". Izuzev, ako pripadnici JSO ne napadnu prvi i krenu prema Vladi Srbije, tada ću se angažovati sa Žandarmerijom da se to spreči - rekao nam je iskreno komandant Guri.

U MUP-u Srbije pravimo procenu situacije oko pobune pripadnika JSO. Stručna procena je bila jasna - nema nikakve mogućnosti da MUP Srbije rasformira i razoruža "crvene beretke". Tada nismo imali nijednu jedinicu sa dovoljnim brojem specijalaca koji bi bili u stanju da razoružaju JSO u centru u Kuli. Žandarmerija je bila tek u povoju. SAJ nedovoljan. Na podršku Vojske SRJ, koja je to jedino mogla da učini, nismo mogli da računamo. Proverili smo raspoloženje zaposlenih u policiji. Niko nije podržao pobunu JSO, čak ni policajci koji su bili antihaški raspoloženi, jer su ponašanje specijalaca smatrali neprihvatljivim.

Pokazalo se da u redovnoj policiji postoji jak animozitet prema "crvenim beretkama", zbog njihovog specijalnog statusa i kabadahijskog ponašanja prema pripadnicima obične policije. Dešavalo se, naime, da ih specijalci JSO maltretiraju i ne reaguju na njihove službene zahteve. Vlada Srbije, MUP, ministar i starešine policije imaju podršku policije. Lično sam dobio ponude iz pojedinih naših sekretarijata iz unutrašnjosti da dođu u Beograd i čuvaju MUP i Vladu od eventualnog napada "crvenih beretki".

Dogovorio sam se sa jednim brojem starešina iz unutrašnjosti da u slučaju potrebe, dođu u Beograd sa ljudstvom i da sprečimo nasilnu promenu vlasti. Zvaničan zaključak Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i Kolegijuma ministra policije bio je da mi ne možemo rasformirati JSO, ali da možemo odbraniti Vladu Srbije, Beograd, državu i građane, od njihovog pokušaja nasilne promene vlasti u Srbiji. Taj zaključak je operativno razrađen.

U nedelju, 11. novembra, iz Amerike stiže premijer Đinđić i na konferenciji za novinare za "crvene beretke" kaže: - Ako nisu zadovoljni politikom koju Vlada vodi, neka daju otkaz i izaberu neki drugi posao.
Čekamo u MUP-u da premijer dođe. Sa aerodroma premijer prvo svraća negde, a onda dolazi kod mene. Prelazimo u kolegijum-salu, gde su bili: Sreten Lukić, Goran Petrović, Zoran Mijatović i Žarko Korać. I Zoran, onakav kakvog ga je Bog dao, nije ni seo na stolicu, a pita me:

- Imamo li jedinicu koja može da razoruža "crvene beretke"?

Umesto da odgovorim, okrećem se generalu Lukiću i pogledom mu dajem znak da on saopšti našu procenu i dogovor. I Lukić, umesto da krene od početka, uspeva da prozbori jedino:

- Nemamo, ali...

Đinđić ga dalje ne sluša, ustaje, polazi i kaže:

- Koga ne možeš da pobediš, moraš da pregovaraš sa njim!

Premijer Srbije tako odlazi u bazu JSO u Kulu na prvi razgovor sa pobunjenicima. Oni su i njemu postavili iste uslove - da se smeni ministar policije i šef RDB. Tročasovni razgovor ne daje rezultate. Umesto dogovora, ohrabreni činjenicom da im je "premijer došao na noge", vođe pobune rano ujutro izvode "crvenkape" iz logora u Kuli i sa 18 "hamera" oko 6 časova blokiraju dve trake autoputa kod Centra "Sava". Posle desetak časova vraćaju se u svoj centar. Podržavaju ih pojedini političari, neki im i vodu donose. Građani prvi put vide do tada nevidljiva lica specijalaca. Bivši komandant Legija pobunu kvalifikuje kao "opravdan protest profesionalaca" i drži čuveni govor:
- Lekari štrajkuju u belim mantilima, a specijalci u onom što imaju.

Odmah dajem zadatak - nikad više ne smeju preći most na Dunavu kod Beške i ponoviti predstavu u prestonici. Napravljen je konkretan plan zaprečavanja mosta kod Beške, postavljanjem barikada i cisterni sa benzinom. U slučaju da JSO krene u proboj barikada, sledi oružani obračun ispred mosta. Postaje sve jasnije da je pobuna JSO politička manifestacija. Videlo se to po dolasku jedinice u Beograd, kada su im određene političke strukture pružile otvorenu podršku. Vojska SRJ zauzima potpuno neutralan stav - to se nje ne tiče. A predsednik države Vojislav Koštunica na, za mene šokantnoj, konferenciji za novinare praktično citira Legiju i saopštava identičan stav: - Lekari štrajkuju u belim mantilima, a specijalci u svojim radnim uniformama.

(NASTAVLjA SE)