Velja Ilić traži zaštitu

Piše: Dušan MIHAJLOVIĆ
MOMČILO Mandić se prvo pojavio u aferi sa Velimirom Ilićem, u leto 2001. godine. Jednog popodneva, "brat" Velja panično me je nazvao telefonom i tražio zaštitu, jer "hoće da ga ubiju". O tome je "pouzdane informacije" dobio od prijatelja Milorada Dodika, a on se i lično uverio kako Momčilo Mandić, hoće njega, Velju Ilića, da ubije. Kod mene je bio Goran Petrović, pa sam popularnom gradonačelniku Čačka poručio da ne brine, jer će ga policija zaštiti, a Gorana Petrovića sam pitao da li može da ide odmah u Čačak. Šef RDB izlazi iz moje kancelarije, seda u auto i odlazi u Čačak da spase kolegu Velju Ilića. Zbog toga policija počinje da se interesuje za Momu Mandića. Velja Ilić i Momo Mandić su se vrlo brzo pomirili i postali poslovni partneri.

Istražujući navodnog naručioca atentata, policija otkriva da Mandić u Beogradu ima poslovnu imperiju i da neprestano juri nekog Dejana, kojeg pokušava da kidnapuje. Radi se o njegvom bivšem vozaču kojeg je Moma optužio da je "tipovao" otmicu njegovog brata u Bosni, koji je umro od posledica otmice. Kad smo saznali da se pripadnici interventne jedinice beogradske policije, poslati da spreče otmicu, u nekom zemunskom stanu ljube sa pripadnicima Mandićeve privatne vojske, ratnika iz Bosne, angažovani su Legija i njegove "crvene beretke". Otmica je sprečena, ali ne i pokušaj ubistva u "sačekuši" kod hotela "Jugoslavija". Istražujući slučaj, policija je došla do osnovane sumnje da su iza tog napada na Dejana bili ljudi Mome Mandića, pa je i podnela krivičnu prijavu.

O tome ko je Momčilo Mandić, u svojoj knjizi "Svedočim", Biljana Plavšić piše:

"Ono što mogu reći o hijerarhiji vlasti, u to vreme, od aprila do kraja 1992. godine, ali ne kako bi bilo po zakonu, nego ko je imao suštinsku vlast u našoj republici, onda je sledeći redosled imena: Radovan, Momo i iza toga njihove izvršne poluge, Momčilo Mandić, ministar pravosuđa, i Mićo Stanišić, ministar unutrašnjih poslova. Premijer ima vlast onoliko koliko je Radovanov čovek. Pošto premijer Đerić nije bio ničiji čovek, nego čovek naše republike, nije imao nikakvu vlast, upravo iz tih razloga morao je da ode.

Otišao je brzo svako onaj koji nije bio `Radovanov i Momin`. Njih dvojica najradije bi se rešili i mene i Koljevića, ali tu je stanje drugačije. Nas dvoje smo izabrani na demokratskim izborima i dajemo na neki način letigimitet ovoj vlasti, iako nemamo nikakvu moć. Imaju je oni koji nisu birani, pa prema tome, nemaju ni odgovornosti za ono što rade, a i inače im je taj osećaj potpuno stran.

ODLASKOM Mome Mandića iz vlade i sa Pala, nije stavljena tačka na slučaj Mandić - Plavšić. Pre rata, o Mandiću nisam ništa znala. Osim što sam čula da je kadar SDS-a i da je u MUP-u BiH bio savetnik ili pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Delimustafića. Srela sam ga 2-3 puta kada se umesto Delimustafića pojavio na Savetu za zaštitu ustavnog poretka. Ipak su neke informacije o njemu stizale. Bio je ranije zaposlen u odeljenju za drogu, bio je stručnjak, ali već tada je, izgleda, bio stručan i za prodaju droge i pranje novca. Držala sam se što dalje od takvih i čekala zgodnu priliku da to saopštim Radovanu i da ga upozorim da nam ta vrsta ljudi ne služi na čast. Bio je kumovski vezan sa Delimustafićem, ali, izlgeda, već tada su postojale i sumnjive poslovne veze. Izgleda da su se po svim pitanjima dobro slagali i dočekivali su zajedno Novu godinu. Tim više me je začudila poseta Delimustafića nekoliko dana pre moje ostavke u Predsedništvu BiH. Vadi iz tašne debelu zelenu fasciklu i kaže da je to Mandićev kriminalni dosije i da bi trebalo da povodom toga sazovem Savet za zaštitu ustavnog poretka.

Dok je sedeo i pričao o svom kumu, bacih letimičan pogled na sdržaj fascikle. Dobro je rekao, radi se o kriminalnom dosijeu, ali ko mi to govori, mislim se ja, isti kriminalac kao i Mandić. Delimustafić kaže da će odmah da ga hapsi. Tražila sam od Delimustafića da u propisanoj proceduri dostavi ovaj dosije Savetu, naravno uz obrazloženje. Dala sam mu obećanje da ću pokušati da sazovem Savet i izrazila sumnju u tu mogućnost, jer od jula meseca 1991. godine se vrši namerna opstrukcija rada ovog Saveta, između ostalih i on učestvuje u tome. Međutim, za vreme rata, a i posle rata i doskora, veza i učešće ovih kumova u zajedničkim poslovima su dokazane.

Tek za vreme rata upoznala sam Mandića. Za njega bi se moglo reći: čovek bez skrupula, spada u kategoriju mafijaša velikog kalibra. Po struci je pravnik, a neka funkcija u vlasti bila mu je potrebna u meri u kojoj bi mogao uvek da ide po ivici zakona. Bez sumnje, vrlo je talentovan u tom smislu. Kada sam izašla na Pale, on je već bio postavljen za Ministra pravosuđa, ali ja sam bila ta koja sam ga uzdrmala na toj poziciji i na kraju je morao da podnese ostavku. To nije, nažalost, umanjilo njegovu moć. Slao mi je otvorene poruke da će me likvidirati, a kasnije je poručio da je promenio plan, ubiće mog brata, jer to će za mene biti gore. Bilo je teško živeti u ovakvom okruženju.

DVOJICA njegovih ljudi bili su Radovan i Momo, to je bila istina, a ne obratno da je on bio njihov čovek. On je njih uvukao u mrežu različitih nelegalnih poslovanja, tako da oni, i da su želeli nekada da se distanciraju od njega, nisu mogli to da učine. Kada je došao u Beograd, takva vrsta čoveka, kakav je on, najviše je odgovarao Miri Marković i njenom JUL-u. Uvek je govorio da mu je teško da zaboravi svoju KP, a i po svojim mafijaškim sposobnostima odgovarao je predsednici Direkcije JUL-a. Iza uspostavljanja ovih veza cela tadašnja Jugoslavija je predstavljala eldorado za Mandićeve kriminalne poduhvate koji su zahvatili celi region. On je odmah sagledao suštinu organizacije JUL.

Nisu ga zavarali neki kamuflažni romantični tonovi začinjeni cvećem, suzama i kapima jutarnje rose o čemu je govorila njihova predsednica. On je sagledao da u stvari JUL i Mira Marković preko Miloševića vladaju Srbijom. Takve kombinacije, kamuflaže, mimikrije, prevare, Mandić najviše voli. Ali bila je još jedna dodirna tačka između Mandića i Mire, a to je mržnja prema meni. Baražna paljba koju su putem medija u toku 1993. godine usmerili prema meni, jedva se mogla izdržati. Nekada su članke pisali ulizice - novinari, a nekada direktno Mira Marković ili Mandić i kompanija."

Provalom i iznuđenim hapšenjem Alije Delimustafića Služba državne bezbednosti je presekla tu obaveštajno-poslovnu operaciju. Ali, akcija RDB nije dovedena do kraja. Alija Delimustafić nije okrivljen za privredni kriminal, nego samo za neposedovanje ličnih dokumenata. Kako ga je Bosna tražila zbog krivičnih dela počinjenih u toj zemlji, Alija Delimustafić je deportovan iz Srbije.

Afera Delimustafić je, međutim, samo još više produbila raskol između Koštunice i Đinđića i pojačala napade na ministra policije.

SPO trenira za 5. oktobar. Nastavljaju mitinge. Majski u Novom Sadu je priprema za Vidovdanski, kada bi neki da ponovo uđu u Saveznu skupštinu. Deo priprema se odvija i na Ravnoj gori, sve sa "pucanjem i pevanjem", bez koga ne može nijedno narodno veselje. To policiju ne brine, jer to je politika, uključujući i učešće "brata" Velje. Policija prati nekoliko kriminalaca koji se vrte oko toga kao "mačak oko vruće kaše". Ali kako se "ljubav pretvara u mržnju" najbolje se vidi iz autorskog članka Danice Drašković objavljenog u "Srpskoj reči" pod bombastim naslovom "Strah od Ravne gore".

"Pred majski sabor na Ravnoj gori, ove godine dešava se što nikada nije, ni za vreme najveće sile i diktature Slobodana Miloševića. Policija je odlučila da baš tamo, na Ravnoj gori, umesto na Kosovu ili bar na Preševu, nešto vežba i to sa specijalnim jedinicama, onim istim koje su pobile članove Srpskog pokreta obnove na putu za Ravnu goru. Kad su se dobro izvežbali, napravili su policijske zasede na svim prilazima toj planini, sa namerom da pretresaju, maltretiraju i zaplaše sve one koji hoće gore 11. maja, što se nije do sada niko usudio da uradi, osim hrabrog Dušana Mihajlovića, sadašnjeg ministra policije.

To je onaj isti Dušan Mihajlović, radnik Državne bezbednosti za vreme vladavine Broza, predsednik opštine Valjevo za vreme vladavine Draže Markovića, potpredsednik prve Vlade Slobodana Miloševića u vreme jednostranačke vlasti komunista, pa opet potpredsednik Vlade Slobodana Miloševića u nekoj višestranačkoj vladi, a sada, eto, i potpredsednik Vlade i ministar policije u ovoj kvazidemokratskoj vlasti. Onaj koji je sve ovo mogao postići pravi je komunista i može, vala, i ravnogorce da sredi, pomislio je Đinđić, sin majora kontraobaveštajne vojne službe i patološki neprijatelj Ravne gore, pa otud sav policijski cirkus na Ravnoj gori i oko nje..."

Kada sam pročitao ovaj članak u kojem me je Dana pomešala sa svojim mužem zapisao sam jedino:

Čestitka za Kongres! I kraj priče sa gospođom Drašković, ali i sa njenim mužićem i njegovim snovima!

Neka joj Bog pomogne, ne znam ko bi drugi mogao.

(NASTAVLjA SE)