Pirova pobeda premijera

Piše: Dušan MIHAJLOVIĆ
TOLIKO namernih laži koje mržnja rađa nisam sreo ni kod koga drugog. Većina političara koji me napadaju to rade profesionalno, bez emocija, iz interesa, "ništa lično". A kod Dane je sve lično. I sve zbog toga što nisam mogao da im objasnim da nema razloga za hapšenje Legije i Kertesa dok se oni odazivaju sudskim pozivima. Još manje sam mogao da joj obajsnim policijske kombinacije sa ovom dvojicom. Umesto da se zahvale što su pronađeni izvršioci i što je priznat zločin koji je prethodna vlast zabašurila, svojim neodmerenim izjavama i zahtevima isprovocirali su me da nesmotreno izjavim da pored svega "Draškovići hoće preko hleba pogače". I ja sam čovek od krvi i mesa. Ali Dana je zapamtila samo to i napravila me gorim od ubica i naručioca. Bilo mi je žao, ali zaista je prešla svaku meru. Međutim, to me nije sprečilo da im ponovo pomognem kad me je Vuk panično zvao i tražio da ih zaštitim. Naime, početkom juna, Dana je objavila članak u "Nacionalu" u kojem je "okrpila" Čumeta. On joj uzvratio pretnjom telefonom. Vuk me pozvao, dobio Slavicu i ja zadužim Lukića da ispita slučaj. Za svaki slučaj, Draškovići dobiju policijsko obezbeđenje. Verovatno ni Čume ne bi bio toliko hrabar da nije propala "generalna proba" SPO-a u Novom Sadu. Svega 2.500 učesnika.

Premijer ne priznaje praznike. Radi sa antikorupcijskim timovima, spaljuje zaplenjene cigarete u društvu Begovića, Milića, Bracanovića, kolege Milosavljevića. Istovremeno "surčinci" na sve načine, "milom ili silom", nastoje da preuzmu unosne poslove po Srbiji i Beogradu. Čume pokušava da smeni direktora beogradske Direkcije za puteve, jer hoće poslove vredne oko 40 miliona maraka. Interesuje ih i nabavka sredstava za zaprašivanje komaraca. Ove priče ne saznajem od saradnika u policiji, već od poznanika u beogradskoj politici i upravi.

Raduju me najnovija istraživanja javnog mnjenja po kojima 60 odsto građana veruje policiji. Odmah smo iza Crkve i Vojske. To sam i hteo. Bolje nepopularni ministar na čelu popularnog Ministarstva nego obrnuto.

U saradnji sa Hagom bilo je svakakvih događaja. Navešću jedan sa Tužilaštvom, drugi sa Vojskom i treći oko generala Mladića.

Služba uđe u trag oficiru Vinku Panduroviću, optuženom Srbinu iz Bosne. Policija je planirala da ga uhapsi. Odjednom, dobijamo obaveštenje od Haškog tribunala da to ne radimo, jer oni pregovaraju sa njim o dobrovoljnoj predaji. Međutim, posle nekog vremena, obnavljaju zahtev za hapšenje, ali Pandurović je nestao iz Srbije.

VOJSKA je javno negirala da štiti oficire i generale koje je tražio Haški tribunal, uključujući i Ratka Mladića. Međutim, to nije bilo tačno. Igrali su neku svoju igru o kojoj nisu obaveštavali službu i policiju. Zato se desilo da nekoliko puta za dlaku izbegnemo oružane incidente sa vojnom službom, koja je štitila ta lica i generala Mladića.
Kako je služba imala obavezu da proverava sve dojave i navode o boravku tih lica na teritoriji Srbije, tako su se pripadnici službe našli oči u oči sa svojim kolegama iz Vojske pred stanovima nekih lica koje je služba locirala. Tom prilikom potegnute su legitimacije, ali i oružje, pa je traženo obaveštenje od kolega iz Vojske SRJ. Odgovorno je:
- Svako ko se pojavi na vratima penzionisanih vojnih lica biće uhapšen.
Kada me je Mijatović obavestio o tome rekao sam mu da izbegava sukobe sa Vojskom. Samo bi nam još to trebalo - da zapucamo jedni na druge.

Poseban slučaj je "traganje" za generalom Mladićem. On se do promene vlasti u Srbiji praktično nije ni krio. Imao je pčelinjak u jednom selu na obroncima Medvednika i slobodno se kretao. Kada je vlada tražila da se, pronađe brzo se ispostavilo da je on i dalje pod zaštitom Vojske, iako je ona to stalno negirala. Policija, a i čitava javnost, obaveštavana je o generalovim pojavljivanjima na javnim mestima - na VMA, na Topčiderskom groblju, na utakmici, na svadbi u Valjevu itd. Nebojša Čović nam je nekoliko puta javio da je Ratko Mladić u svojoj kući, jer su njih dvojica komšije. Tada je policijskom proverom utvrđeno da je ispred Mladićeve kuće parkiran "picgauer" sa urednim vojnim tablicama, pun uniformisanih ljudi naoružažnih automatskim oružjem.

INFORMACIJE o generalu Ratku Mladiću u Beogradu dobijali su i strane diplomate i obaveštajci, pa su i oni vršili pritisak na vlast i policiju da se ovaj haški optuženik uhapsi. Bio sam na velikoj muci zbog toga, ali sam svima jasno stavio do znanja da neću da budem taj koji će da izazove otvoreni sukob sa Vojskom. To bi imalo tragičnije posledice po Srbiju. Nisam bio adresa za rešavanje takvog pitanja. Dok je general Mladić bio pod vojnom zaštitom, ta adresa je bila Generalštab Vojske SRJ i ljudi koji komanduju Vojskom. Ovo govorim samo da bih ilustrovao na koje je sve muke policija nailazila kada je reč o saradnji sa Haškim tribunalom.

Da ostavim po strani priče koje su išle od uva do uva - Srbi koji čuvaju Radovana Karadžića i Ratka Mladića, zakleli su se da će istrebiti porodicu onoga koji izda bivšeg predsednika i komandanta Republike Srpske. Istovremeno, policiji su stizale anonimne i lične dojave - general Mladić je viđen "tu i tu", ili nalazi se na "toj i toj" adresi. Klasična srpska raspolućenost, ne samo po liniji - "ne damo naše heroje, ako ne moramo", već i po stavu šta je patriotizam - čuvati ih ili ih predati u ruke pravde. Sa jedne strane - srpska hajdučka legenda, a sa druge - mnogobrojni "Brankovići". Truli kompromis vlade sa "crvenim beretkama" doneo je varljivo primirje. Svako nastoji da ojača svoje pozicije. Tako je JSO izgubila posao obezbeđenja štićenih ličnosti koji je ovoj jedinici mnogo donosio na značaju. Kako su momci koji su nas obezbeđivali na poziv komandanta otišli u Kulu, odlučio sam da se ne vraćaju na posao. "Ekipa" je izgubila direktan kontakt i uvid u aktivnosti najviših državnih funkcionera, ali je dobila mnogo više od toga. Ne kroz poseban status u Ministarstvu, već kroz kadrovske promene u RDB. Cena nagodbe bila je - napredovanje bivšeg oficira za bezbednost JSO Milorada Bracanovića, od načelnika uprave do glavnog operativca, zamenika načelnika RDB. Za načelnika je doveden profesor Andreja Savić, čovek koji se bavio teorijom i organizacijom službe.

DO pobune, moj lični autoritet u Ministarstvu nije bio sporan i pored svih otpora reformama, pritisaka sa strane i nepoverenja premijera. Krenuli smo oštro i principijelno i saradnici su mi verovali i pratili me na tom putu kroz trnje. Desna ruka bio mi je iskusni i odmereni general Sreten Lukić. Amortizovao sam otvoreni animozitet između rukovodilaca Resora. Teško su mi padale neumesne Petrovićeve i Mijatovićeve šale i aluzije da je Lukiću i Guriju mesto u Hagu. Trudio sam se da budemo tim, pa sam, po valjevskom receptu, organizovao i neformalna i privatna druženja da bih održavao zdrave i prijateljske odnose.

Međutim, od pobune i trulog kompromisa o nenapadanju, koji je premijer morao da napravi sa JSO, moj autoritet ministra policije se vidljivo kruni. Tome doprinose i stalne licitacije za "Duškovu glavu" i najave dolaska novog ministar.

Autoritet ministra najviše je rušilo to što vlada nije htela jasno i odlučno da stane iza svog ministra i zaštiti ga od zlonamernih i lažnih optužbi. Imao se utisak da svi peru ruke od "lošeg momka". Nije pomagalo to što sam javno rekao da onaj ko čisti "Augijeve štale" ne može biti "čist i fino mirisati".

Više nego u MUP moj ugled se krnjio u javnosti, na političkoj javnosti, na političkoj sceni, u parlamentu i u samoj Vladi, da i ne govorim o opoziciji, jer je to njen posao. Pobuna JSO uznemirila je sve, a to se ipak desilo u Ministarstvu na čijem sam čelu bio. Da bismo izbegli teže posledice i verovatno krvoproliće, podneo sam ostavku, da bih posle Čedine intervencije, stavio funkciju na raspolaganje Zoranu Đinđiću. Đinđić je nije prihvaito iz principijelnog, demokratskog razloga - ne mogu pobunjenici da menjaju ministra, odnosno ne mogu specijalci da vode kadrovsku politiku Vlade Srbije. Njegov stav podržala je cela koalicija i Vlada, ali ne zbog ministra i njegove odbrane, već zbog odbrane Vlade Srbije i politike DoS.

Posle pobune formira se čuveni Savet za državnu bezbednost. To je trebalo da bude radno telo Vlade, koje će pomagati Vladi Srbije u sprovođenju politike u oblasti bezbednosti. I telo koje će razmatrati pitanje u vezi sa upotrebom Jedinice za specijalne operacije. Ali i taj savet postaje, bez razloga, izvor novih političkih nesporazuma. Jasno je da su neke moje kolege smatrale i mene odgovornim za to što se desilo, ali nisu me mogli žrtvovati, jer bi to bio poraz politike koju smo zajedno vodili. Tako se dogodilo da zbog oportunizma u DOS ne mogu da odem sa funkcije ministra policije. Stvoren je status kvo i Vlada i mafija su ponešto izgubile i dobile istovremeno. Odlaze "ljuti" protivnici "crvenkapa" i načina rada njihovih komandanata i sponzora.
Mijatović je izabrao penziju. Ostavljeno mu je obezbeđenje. Vreme uglavnom provodi u Crnoj Gori. Goran Petrović ostao je kao moj savetnik. Na zahtev kolege Svilanovića ustupamo ga MIP gde treba da obnovi diplomatsku Službu za informisasnje i dokumentaciju, koja je bila dovedena do potpunog rasula. Pitao sam se zašto je to Zoran Đinđić uradio? U poziciji kada nije mogao da pobedi JSO, kada je Vojska ćutala, a Koštunica mudrovao, Đinđić je, verovatno, računao da mu ta Pirova pobeda odgovara. Jer, to je, ipak, bila njegova pobeda. Makar za javnost. Za mene je kompromis bio poraz. Dozvolio sam da mi "dete" Čeda napisanu neopozivu ostavku pocepa i pretvori je u politički racionalniji postupak, koji je mene doveo u težu situaciju.


(NASTAVLjA SE)