Mete državne mafije

Piše:Dušan MIHAJLOVIĆ
KAKO smo bili zajedno u vreme prelomnih, ključnih, herojskih događaja u mandatu vlade DOS, hapšenje, pa isporuka Miloševića, pobuna "crvenih beretki" i ubistvo njegovog političkog oca Đinđića, imao sam priliku da Čedu Jovanović dobro upoznam. Dosta dana i noći smo proveli zajedno. To naše druženje je mnogima smetalo. Pokušavali su da nas zavade na svakakve načine, ali nisu uspevali. Po njima, čas je Čeda bio moj miljenik i politiki štićenik, čas je bilo obrnuto. Između nas se razvilo poverenje i prijateljstvo, postao sam mu toliko blizak da sam mogao da primetim vliku transformaciju Čedomira Jovanovića.

Gledao sam ga kako se oslobađa zablude o važnoj ulozi komandanta Legije i njegovih ljudi u revoluciji 5. oktobra i zablude o njihovoj spremnosti da doprinesu demokratskoj obnovi i tranziciji Srbije u modernu evropsku zemlju. Njegova "opčinjenost" Legijom se konačno istopila tokom "monodrame" u komandantovoj kancelariji, hladnog novembarskog dana 2001. godine. Čeda Jovanović se trgao, jer je shvatio duplu igru Milorada Ulemeka. Zbog čega je Čeda prvi iz dosovske vlasti počeo da se distancira od tih svojih "poznanika" i od svih veza sa njima sklopljenih u vreme petooktobarske revolucije. Kada je otkrio pravu prirodu i ulogu Legijine kamarile, Čedomir Jovanović je postao najžešći protivnik te izdvojene ekipe JSO, ali i prva meta njihove osvete.

Od dolaska DOS na vlast, Čedomir Jovanović i ja smo, zbog hapšenja optuženih za ratne zločine, bili na gotovo svakom spisku za odstrel, koji je pravila srpska državna mafija ili "zdrave patriotske snage". Čeda je izrastao u jaku ličnost, koja ima svoj unutrašnji politički nemir i izvanrednu energiju, istu onu koja ga nije napuštala ni posle višemesečnih šetnji ulicama Beograda. Takav Čeda bio je desna ruka Zorana Đinđića i udarna pesnica u sprovođenju politike Demokratske stranke. U nekoliko navrata pokušavao sam da objasnim premijeru Zoranu Đinđiću zašto je taj histerični medijski napad mafije i "patriotskih" snaga bio uperen baš na Čedu Jovanovića, Bebu Popovića i mene:

- TO nije slučajan, već logičan odabir meta, iz prostog razloga što si prava meta ti kao premijer, Vlada Srbije i vladina politika. Nas trojica smo prve mete, jer Vlada Srbije i ti kao predsednik dosta zavisite od rada nas trojice, odnosno od rada organa i službi za koje smo zaduženi i odgovorni - upozorio sam premijera.

Čeda Jovanović bio je šef poslaničke većine u parlamentu, a svaka vlada zavisi od toga kako joj prolaze predlozi u skupštini. Čeda je uspešno obezbeđivao prolaz vladinih predloga čak i u najsloženijim situacijama i u najžešćim sukobima sa Demokratskom strankom Srbije. Vladimir - Beba Popović, šef Biroa za komunikaciju u Vladi Zorana Đinđića bio je zadužen za odnose sa javnošću i za javni imidž premijera. Svaka politička ličnost zavisi od imidža koji se o njoj formira, od medijske slike u javnosti, pa je tako i Đinđić zavisio od rada Vladimira Popovića. Ja sam vodio policiju, a policija je bila ta koja je omogućavala rad Vlade. Zato su mnogi pokušavali da kompromituju Čedu, Bebu, a i mene.

Kako nisu mogli da kompromituju naš posao i rezultate rada, napad je izveden na naš lični moral. Označeni smo kao "nečasne" i "korumpirane" ličnosti. Čedomir Jovanović i Vladimir Popović su nazivani šefovima nekakve privatne Đinđićeve organizacije u Demokratskoj stranci, koju su pogrdno nazivali "Koza nostra" ili "Biznis klub" koja, navodno, reketira privredu Srbije u ime DS. Sećam se da se za Čedu pričalo "kako sa svojim obezbeđenjem i džipovima ide noću po kafićima i rasteruje goste, kako se drogira na javnim mestima i šuruje sa mafijašima". To je bilo toliko napadno da je u jednom trenutku i sam Zoran Đinđić pitao Čedu da li je to tačno. Čeda mi je lično rekao da ga je to Đinđićevo pitanje strašno pogodilo i uvredilo, jer je Jovanović svom premijeru bio bezgranično odan i radio sve što je ovaj zamislio.

MENE su kritičari i protivnici pokušali da kompromituju, koristeći činjenicu da sam živeo od svoje firme "Lutra". Pričalo se da sam "ceo MUP podredio sticanju novca i poslova za `Lutru`". A na drugoj strani, govorilo se da sam "nesposoban", da ne mogu da rešim ubistva sa NN izvršiocima. Brat pokojnog Slavka Ćuruvije, Jovan, bes i bol za izgubljenim bratom iskalio je na meni, iako sam bio Slavkov prijatelj u vreme kad niko nije znao da Ćuruvija ima brata. To prijateljstvo uslovilo je i moju ličnu zainteresovanost da se Slavkovo ubistvo rasvetli.

Moja lična nesreća bila je činjenica da je trebalo da, kao ministar policije, organizujem rešavanje tri zločina sa političkom pozadinom, u kojima su stradali moji stari prijatelji - Ivan Stambolić, Slavko Ćuruvija i Vuk Drašković - ljudi sa kojima sam mnogo toga prodiskutovao i analizirao. I zbog toga su mi optužbe da ne rešavam ta dva ubistva i pokušaj likvidacije lidera SPO još teže padale.
Zoran Đinđić tada nije shvatio da su to napadi na Vladu Srbije i njenu politiku, pa i na njega lično, naručeni baš zbog njega, Vlade i politike, a ne zbog nas. Međutim, premijer je toliko bio "medijski zatrovan" da se osećalo kako misli da smo zaista svi mi - i Čeda i Beba i ja, "sporni" - a ne politika koju Vlada Srbije sa njim na čelu vodi. I zato sam imao potrebu da mu na to lično skrenem pažnju.

U početku nismo javno reagovali na napade, jer smo smatrali da je to Vladina obaveza. Razmišljao sam - što bih se ja branio i dokazivao svoju nevinost? Uostalom, osnovni princip prava je, još od rimskog doba, da je svako nevin dok se ne dokaže njegova krivica. Moja vlada, međutim, nikada nije do kraja stala iza mene. Nije čak ni zatražila da se optužbe na račun ministra policije raščiste i da dobiju svoj odgovor, kako u javnosti tako i u nadležnim institucijama vlasti. Premijer i DOS su se manje-više mirili sa tim. Naravno, bilo je tu ljudi koje je ovo veoma pogađalo, ali oni nisu bili moćni da bilo šta učine ili promene.

Sve je to dovelo do toga da su napadi mafije i "patriotskih snaga" postigli cilj. Čeda Jovanović, Beba Popović i ja smo kompromitovani i osporeni kao ličnosti, a samim tim i sa stanovišta valjanosti obavljanja svojih funkcija. Kad sada čovek malo bolje razmisli može lako da zaključi da nam je to možda i "spaslo glave". Ali, to je "koštalo glave" Zorana Đinđića. Napadači su u jednom trenutku shvatili da smo Čeda, Beba i ja "tako pogođeni, da smo poraženi" i da metu treba promeniti, jer im likvidacija bilo koga od nas trojice ne bi značila ništa. Meta je tada podigntua na viši nivo kako bi bio onemogućen obračun sa mafijom.

VLADA Republike Srbije početkom godine pokreće veliku marketinšku akciju "Srbija na dobrom putu", koju je na premijerovu inicijativu osmislio šef Biroa za komunikacije Beba Popović. Đinđić planski obilazi Srbiju sa saradnicima i u svakom gradu obrađuje nekoliko tema. Sa njim putuju odgovarajući saradnici, ali je sam premijer "glavna zvezda programa".

Određeno je da sa premijerom putujem u Jagodinu. Sve je teklo u najboljem redu. Pred prepunom salom Doma kulture, govorimo, svako o svom resoru. I na kraju premijer. Iskreno, nisam ni obratio pažnju na "glupost" koju je izgovorio - da se zna ko su glavni mafijaši u 50 gradova Srbije, a da se ništa ne preduzima protiv njih. Nema 50 gradova u Srbiji, pa sam pomislio - omaklo mu se. Zato nisam ni reagovao na tribini, razmišljam, shvatiće grešku.

Međutim, u kasnijim razgovorima shvatim da je površno prelistao i pogrešno razumeo "Belu knjigu" koju smo mu dali. Pokušao sam da mu objasnim njen interni i operativni karakter, kao i potrebu da te zastarele podatke ažuriramo. Nije vredelo. Zanimalo ga je da napravimo nešto što će videti građani i zabeležiti mediji u obračunu sa mafijom po Srbiji. Tražio je da policija javno i svakodnevno "šikanira" lokalne kriminalce i da tako ostavimo pozitivnu sliku u javnosti. Objašnjavao sam da nam to zakon ne dozvoljava i da bi to bila policijska samovolja. Da možemo da reagujemo tek kada skupimo relevantne dokaze za naše sumnje.

Nismo se razumeli, ali nisam očekivao da će taj incident u Jagodini izazvati toliku pažnju javnosti. Tako je premijer samoj policiji - tvrdnjom koja je tačna, da policija zna organizovane kriminalne grupe u gradovima Srbije, napravio još više problema. Optužio je policiju da ne hapsi evidentirane kriminalce, zaboravivši da samo policijsko saznanje ne predstavlja dovoljan dokaz za krivičnu prijavu i konačnu odluku suda.

To je zaista bila kap u punoj čaši gorčine, jer smo se mi na godišnjim sastancima, koje smo baš tih dana držali po sekretarijatima unutrašnjih poslova, upoznavali sa neverovatnim primerima lošeg odnosa pravosuđa prema krivičnim prijavama policije. Bilo je, na primer, gradova u Srbiji u kojima su protiv nekog lokalnog kriminalca podnete, u jednom slučaju čak 104 krivične prijave, a nijedna sudska presuda nije doneta.


(NASTAVLjA SE)