Afera Nejbor - Perišić

Piše:Dušan MIHAJLOVIĆ
NESPORNO je da je između Đinđića i mene postojala razlika u načinu funkcionisanja, odlučivanja, u brzini razmišljanja i delovanja. Ja pripadam staroj gardi ljudi, koji uvek polaze od ideje i koncepta, a onda prave taktiku za ostvarivnje ideje. Zoran Đinđić me je, sa druge strane, podsećao na Tonija Blera i zapadne političare. Svakog jutra gledao je svoju sliku u javnosti, merio - koji njegov čin se ceni kao plus, koji kao minus - pa je svoju dnevnu politiku tome podređivao. Mene to nije interesovalo. Ja sam za duge staze. "Tiha voda breg roni", kažu u mom kraju. A vele i: "Sve što je brzo, to je kuso!" Uvek sam hteo nešto da napravim i da nešto ostane iza mene. Iz iskustva sam znao da je za svaki ozbiljniji projekat od ideje do realizacije trebalo najmanje četiri godine. Ali, kod Đinđića su me impresionirale odlučnost i hrabrost. Time me je pridobio, tako da sam uz sve nesporazume, tenzije i "muke po Đinđiću", smatrao da je on - jedina opcija koja vredi, koja nešto radi i menja.

Različiti stavovi po pitanju saradnje sa Haškim tribunalom udaljili su vojnu i civilnu službu, jer su bile pod kontrolom ljudi koji su se i razišli zbog toga. I ne samo zbog toga, ali je ipak odnos prema Hagu bio kamen temeljac celokupne spoljne politike i uslov za uspešne reforme u zemlji. Pažljiviji posmatrači političke scene smatrali su da i same službe guraju svoje političke favorite u sukob. To nije bilo teško jer je tih dana u diplomatskom koru kružila ocena, koju je "Blic" pripisao "anonimnom zapadnom diplomati u SRJ" i objavio kao "hit dana" - "Posle Miloševića zapravo imamo predsednika koji misli kao Milošević i premijera koji se ponaša kao Milošević".

ČEKALO se da se vidi ko će koga nadmudriti i nadigrati. Ipak, niko nije mogao ni da sanja da će se, zahvaljujući instituciji "vojne tajne", novoj demokratskoj vlasti dogoditi tako nešto kao što je špijunska afera "Nejbor - Perišić".

Ko je Džon Dejvid Nejbor?

Reč je o prvom zvanično akreditovanom predstavniku CIA u Beogradu, koji je i zvanično predstavljen svim strukturama koje se bave bezbednošću u zemlji. Izvanredno govori srpski i dobro poznaje srpske i regionalne prilike, našu kulturu i istoriju, pošto je i ranije službovao u ovim krajevima. Imajući u vidu orijentaciju DOS, "Partnerstvo za mir" i evropske i evro-atlantske integracije, tražili smo bezbednosnu i obaveštajnu sradadnju sa zapadom. Gospodin Džon Nejbor je bio zvanično zadužen za tu saradnju. Upoznajući ga, video sam da je reč o čoveku koji je prijateljski raspoložen prema Srbiji i njenim građanima.

Trudio sam se da MUP otvorimo ne samo za domaću već i za starnu javnost, jer smo smatrali da nemamo šta da krijemo, tako da je gospodin Nejbor bio čest gost na vežbama, proslavama, manifestacijama naše policije, uključujući stručne seminare koje smo imali, kao i savetovanje u Vrnjačkoj Banji kada smo pretresali vrlo važna pitanja u vezi sa daljom reformom policije i službi bezbednosti. Smatrao sam da su terorizam i organizovani kriminal globalno zlo i da se protiv njega ne možemo uspešno boriti sami. Sadržaj naše saradnje je i bio - razmena podataka o terorizmu i teroristima. Klasičnom mafijom se nisu mnogo bavili, ali su se, pored terorizma, interesovali za istragu o ratnim zločinima i licima na spisku Haškog tribunala.

Nejboru sam, odmah pri prvom susretu, preneo našu želju da od neprijatelja postanemo saveznici i da sarađujemo na osnovu zajedničkog interesa za mir, bezbednost i stabilnost u zemlji i regionu. Dakle, kao saradničke službe - da ne radimo jedna protiv druge. Tražio sam i pomoć u obuci pripadnika i opremanju službe. Zamolio sam ga, ali i upozorio da sve američke obaveštajne operacije u Srbiji treba da budu poznate našoj službi.

- To bi bilo ne samo kolegijalno, već i korisno, iz prostog razloga, što se mi nalazimo u procesu tranzicije, u jednom burnom prelomnom vremenu, kada nismo stavili sve delove tog sistema bezbednosti pod civilnu, demokratsku kontrolu - rekao sam Džonu Nejboru.

NA neki proročanski način sam ga upozorio da mi ne znamo šta radi vojna obaveštajna i kontraobaveštajna služba, kao ni neke druge strukture i da, ako misli da ima našu podršku i zaštitu, moramo da znamo šta rade na našem prostoru. U suprotnom, nećemo moći da snosimo odovornost ako im se dese neke neprijatnosti u Srbiji. Nejbor je vrlo korektno prihvatio ovo moje upozorenje. Posle toga je naša poslovna razmena podataka tekla sasvim normalno. Mogu da kažem da smo postali prijatelji i da je imao otvoren pristup rukovodstvu službe i policije.

Prijateljstvo se učvrstilo mojom posetom Vašingtonu, gde sam sa Goranom Petrovićem, Ivanom Đorđevićem i Vladom Dragićevićem posetio Savet za nacionalnu bezbednost, sedište CIA u Lengliju i imao srdačan razgovor sa njenim direktorom Tenetom u njegovom vašingtonskom birou. Najviše vremena smo posvetili zajedničkoj saradnji u borbi protiv terorizma i mafije i mogućnostima da nam pomognu u reformi službe, obuci i opremanju. Dobro smo pretresli spisak registrovanih albanskih terorističkih grupa i tragove Al kaidinog delovanja na Balkanu. Izneo sam im podatak da je u vreme borbe talibana protiv Sovjeta u Avganistanu u poseti SDPR u Beogradu bila tročlana delegacija koja je htela da kupi oružje za 150 miliona saudijskih dolara u gotvini. Posao nije realizovan, ali je ostalo registrovano da je treći član delegacije bio, tada nepoznati, Osama bin Laden. Došao je sa američkim pasošem. Sećam se njihovog brifinga o "pranju" tzv. Miloševićevih para i mog čuđenja kada sam video ime četvrte banke preko koje je išlo "pranje" novca. Videvši to, sagovornici su mirno rekli:

- Da, mi znamo da je ta firma finansirala i jednu veliku opozicionu demokratsku partiju.
Zaista su naši balkanski putići bili isprepletani.

Bili su veoma dobri domaćini. Pored posete Beloj kući i sobi u kojoj se sa predsednikom kreiraju operacije, i helikopterskog razgledanja Vašingtona, posetili smo i divno izletište u kojem je bilo atomsko sklonište predsednika u vreme hladnog rata. Hrabro smo se upustili u avanturu - splavarenje na Novoj reci. Poseta je ocenjena uspešno, ali zbog onoga što je sledilo u Beogradu, nikad nije realizovana obećana pomoć u obuci i opremanju. A sa Nejborom sam se dogovorio oko angažovanja naših "crvenkapa", kako bi bili korisni i kroz saradnju uverili Amere da su dobra jedinica koju treba sačuvati. Radilo se o čuvanju prolaza kroz klanac koji u Gruziji spaja Čečeniju sa Avganistanom.

Misija nije bila borbena i bila je jedinstvena prilika za naše specijalce, iskusne u borbi sa mudžahedinima i talibanima. Misija nije realizovana, jer se Rusi nisu složili sa njom. Bar tako je obrazloženo. Šteta. Koristio sam Nejbora da preko njega pariramo veoma oštrom i tvrdom stavu Pentagona i vojnih službi prema podršci vlastima u Beogradu. - Prvo Mladić, pa sve ostalo - bili su neumoljivi. CIA je delovala daleko fleksibilnije, i mnogo je bolje poznavala realnost u regionu.

MENI je bilo delimično poznato američko učešće u pomoći strankama i organizacijama koje su se borile protiv Miloševićevog režima, kao i njihovo interesovanje za ulogu generala Perišića još od smenjivanja. Zato nisam pridavao nikakav značaj susretima potpredsednika Vlade sa Nejborom u zgradi Vlade, gde sam ih zaticao. Dakle, ništa sumnjivo, niti mi je neko dao takav podatak. Zato mi je vest o hapšenju ove dvojice mojih prijatelja delovala neverovatno.

Nisam mogao da verujem da je nešto tako moguće posle 5. oktobra. Perišić je bio penzioner, dakle građanin, kojeg vojna služba nije smela da obrađuje, a kamoli da hapsi, bez znanja civilne. A, takvo poniženje najmoćnijoj svetskoj agenciji, javno hapšenje zvanično akreditovanog šefa agencije, nisu priredile ni ruske kolege u najvećem jeku neprijateljstava tokom hladnog rata. Prosto sam bio ošamućen. Znao sam posledice ovog nerazumnog "patriotskog" akta, pretpostavio sam da je to osveta kolega u zelenim uniformama, ali nisam znao razloge i obrazloženje za takvu akciju. Ta vest me je zatekla na kraju mog "službenog odmora".

Svom bivšem šefu, generalu Perišiću, predsedniku skupštinskog Odbora za bezbednost, vojna služba je stavila na dušu da je "tačno neutvrđenog datuma stupio u vezu sa američkim državljaninom Dejvidom Džonom Nejborom i prihvatio da mu saopštava i dostavlja tajne vojne podatke, koji su od interesa za SAD". Obojica su zadržani u vojnom pritvoru, iako je Perišić imao imunitet, a Nejbor diplomatsku legitimaciju, jer su "uhvaćeni u vršenju teškog krivičnog dela špijunaže", sve sa navodnim kompromitujućim materijalom - disketama sa zapisnicima sa sednica Generalštaba. Vojni tužilac je prihvatio navode vojne službe, otvorio istragu i odredio pritvor za Perišića.

Sam događaj desio se na sledeći način: sastanak sa američkim dilomatom Džonom Nejborom potpredsedniku Vlade Srbije generalu Momčilu Perišiću, zakazala je sekretarica. General se tog 14. marta 2002. pojavio u motelu "Šarić" na Ibarskoj magistrali (vlasnik motela je izbeglica iz Knina, Perišićev prijatelj), oko 20 časova, u trenerci, sa mobilnim telefonom, malim telefonskim imenikom i olovkom u rukama. Kod sebe nije imao nikakva poverljiva dokumenta, niti je snimljeno kako Perišić nešto predaje Nejboru. Tako je barem, sam Perišić tvrdio u prigovoru na optužnicu. Tad su ga uhapsili pripadnici vojne tajne službe.


(NASTAVLjA SE)