Sukob Koštunice i Đinđića

Piše:Dušan MIHAJLOVIĆ
PREMIJEROVO pitanje i odlučnost Vlade tražili su reakciju vojske i federalnih institucija. Odmah je usledio odgovor u režiji generala Tomića. Organizovan je sastanak državnog vrha u proširenom sastavu kod predsednika Vojsilava Koštunice, zajedno sa Pavkovićem i predstavnicima vojne službe - generalom Acom Tomićem i njegovim saradnicima. Nama u Vladi je ceo ovaj slučaj "mirisao" na loše režiranu političku hajku. Taj utisak imao je i premijer Zoran Đinđić, koji je pola u šali - pola u zbilji, pitao načelnika Uprave bezbednosti generala Acu Tomića.

- Da li pratite i mene?

General je oklevao, a onda izustio:
- Ne.
- A druge članove mog kabineta?
Opet, pauza.
- Ne.

Početak petočasovnog sastanka, te prohladne beogradske noći, protekao je u varničenju koje je pokazalo koliko je dubok rascep između ključnih političkih ličnosti u zemlji. A onda sledi savršena režija i "krunski dokaz". Tomić je očito mislio na sve, dobro pripremio sastanak i samog predsednika SRJ dr Vojislava Koštunicu. Predsednik je održao polučasovni monolog o "opasnosti od podrivačke delatnosti pojedinaca". Posle toga je predložio da zajedno pogledaju film, koji "dokazuje krivicu Perišića". Nekoliko prisutnih se oštro pobunilo, pre svih dr Zoran Đinđić i Miroljub Labus, jer "nisu došli da gledaju filmove, nego da razgovaraju o ozbiljnim političkim pitanjima." Uz to, bilo bi to i mešanje u posao istražnih organa.

- Ko ima pravo da eventualni dokazni materijal, pre pokretanja samog krivičnog postupka, iznosi i pokazuje? - zapitao se jedan od prisutnih.

PREDSEDNIK Vojislav Koštunica je insistirao i pušteni su delovi filma koji je, na više od sto časova materijala, snimila vojna kontraobaveštajna služba. To je delovalo šokantno na prisutne. Izabrani su delovi u kojima Perišić ogovara svoje kolege i najbliže političke saradnike. Ovo je bilo toliko ogavno, da je Đinđić, slušajući jetke Perišićeve komentare, u jednom trenutku zapitao Koštunicu:

- Ima li u filmu nekih ocena o tebi?

- U prva tri časa nema - kratko mu je odgovorio Koštunica.

Pored ogovaranja kolega iz Vlade i DOS-a, servirani su nam i delovi razgovora u kojima Perišić Nejboru govori o stanju u zemlji i pojedinim institucijama, na način koji ste mogli da pročitate u novinama. A sve prikazano je bilo vrlo sračunto odabrano od strane Tomićeve službe. I imalo je veliki efekat, jer su prisutni političari počeli da se bave iznetim Perišićevim ocenama, a ne problemom zakonitosti cele operacije i glavnim pitanjem: Ima li tu špijunaže ili ne? Suština kratkog dokumentarnog filma, koji pokazuje da su se Nejbor i Perišić sastajali u stanu koji je imenovan kao stan za tajne sastanke i koji je vojna tajna služba zato stavila pod video-nadzor i ozvučila je, jeste slika koja pokazuje kako Džon Nejbor daje izvesnu svotu novca generalu Momčilu Perišiću.

Zoran Đinđić je tražio da se ta scena ponovi, da bi video o kavom se novcu radi. Video je da je to skromna suma dolara, jer je najveća novčanica bila od sto dolara, a svežanj je bio tanak. Nezavisno od Đinđićeve ironije, ta scena je ključna - ostavlja utisak da se radi o plaćanju nekakvih informacija.

Vešta režija prikazivanja tajnog filma Uprave bezednosti naše armije postigla je cilj, jer se više niko u Vladi Srbije nije bavio ključnim pitanjem odakle pravo vojnoj tajnoj službi da krši zakon i Ustav, da ne sarađuje sa Službom državne bezbednosti, da može bez znanja premijera i Vlade da "obrađuje" i da hapsi potpredsednika Vlade Sribje. Ta sva pitanja i problemi bili su prekriveni snimcima Nejborovih dolara i Perišićevog ogovaranja.

Premijer Zoran Đinđić i Vlada Srbije su se saglasili da nije dopušteno primati novac od stranih službi. Svi smo bili zapanjeni naivnošću i glupošću generala Momčila Perišića, koji je dozvolio sebi da mu bivše kolege, ljudi kojima je komandovao, nameste takvu zamku. I sami Amerikanci su odustali od dalje dramatizcije "slučaja Nejbor", pa su svi digli ruke od ove teške zloupotrebe vojne službe bezbednosti, shvatajući da je i Nejbor zloupotrebio ukazano gostoprimstvo.

ORGANIZATOR ove afere general Aca Tomić smatrao ju je svojim životnim kapitalnim delom. Sam se pohvalio podrškom predsednika SRJ i njegogov kabineta. Tvrdio je da je za sve imao i podršku načelnika GŠ generala Nebojše Pavkovića, ali je rekao da ni njega nije pitao za samo hapšenje. Tomićeva akcija prikazana je kao veliki uspeh "zdravih patriotskih snaga", koja se, eto, bori protiv izdajničke, špijunske aktivnosti pojedinaca u (ne)demokratskoj vladi Srbije.

"Slučaj Perišić" otvorio je novi sukob Koštunice i Đinđića. Premijer Srbije je od predsednika Jugoslavije tražio da smeni Acu Tomića zbog nezakonitog praćenja i hapšenja člana Vlade Srbije. Naknadno je stigla još jedna optužba na račun šefa KOS. Naime, Zoran Živković, koji je u to vreme bio savezni ministar unutrašnjih poslova, podneo je 18. marta 2002. godine krivičnu prijavu protiv Ace Tomića, načelnika Uprave bezbednosti GŠ VJ, zbog hapšenja Darka Milanovića, pripadnika SMUP i vozača generala Perišića. U prijavi je stajalo da postoji osnovana sumnja da je Tomić "zloupotrebio službeni položaj i protivpravno lišio slobode" službenog pratioca potpredsednika republičke vlade. Takođe, navodi se i da prilikom hapšenja nisu poštovane procesne odredbe predviđene Zakonom o krivičnom postupku i Zakonom o vojnim sudovima. Jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica je kategorično odbio da smeni generala Acu Tomića.

- Smenio bih Tomića u slučaju da sam siguran da su prekršeni važeći propisi. Međutim, sve upućuje na činjenicu da to nije bio slučaj i da su Tomić, Uprava bezbednosti i Vojska Jugoslavije postupali po važećim propisima - rekao je Koštunica.

"Slučaj Perišić", koji je temeljno potresao političku scenu Srbije, dobio je neočekivani obrt 25. marta 2002. godine, kada je na sednici Vrhovnog saveta odbrane došlo do zaokreta samog jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, koji je odlučno zatražio smenu načelnika Generaltšaba VJ general-pukovnika Nebojše Pavkovića. Po mišljenju ljudi iz Demokratske stranke, bio je to zaokret kojim je trebalo prikriti pravi cilj "afere Perišić", a on je bio rušenje Vlade Srbije i premijera Zorana Đinđića. Operacija kojom je to trebalo da se izvede u sadejstvu sa Upravom bezbednosti VJ imala je tajni naziv "Klopka". U nju, memđutim, Zoran Đinđić nije uleteo, ali jesu general Nebojša Pavković, koji je smenjen sa mesta šefa GŠ VJ i pripremljen za Hag, i general Momčilo Perišić.

Moje lično mišljenje je bilo da je "slučajem Perišić", kontraobaveštajna služba VJ skočila sama sebi u stomak, odnosno napravila klopku sopstvenoj službi. Jer, vojna služba je ovim skandalom, ili, po nekima, velikim uspehom, u stvari skrenula pažnju javnosti na njeno postojanje i na to čime se zapravo bavi. Kontraobaveštajna služba VJ je sama izašla iz pomrčine i anonimnosti na svetlo dana i pokrenula javno mnjenje da se zapita odakle pravo toj tajnoj službi da radi ono što je uradila potpredsedniku Vlade Momčilu Perišiću. Agresivno ponašanje generala Ace Tomića i njegovih kontraobaveštajaca ubrzalo je vojne reforme i pravljenje nekih projekata za civilnu kontrolu KOS. A možda je najvažniji rezultat cele te priče bilo izmeštanje tajne službe iz Generaltšaba VJ u Ministarstvo odbrane, čime je ministar postao njen direktni starešina, a ne načelnik Generalštaba. Ovo je umanjilo političku snagu samog Generalštaba i njegove Uprave bezbednosti, jer je čitav taj sektor obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada armije prebačen civilima u ruke. Time je okrnjena nezavisnost Vojske SRJ, koja je do tada bila država za sebe i čija tajna služba je mogla da se po svom nahođenju opredeljuje za političke strane, kao što je to i učinila svojim nemešanjem u vreme pobune "crvenih beretki".

(Nastavlja se)