Tajna zemunskog klana

Piše: Dušan Mihajlović
NAJOPASNIJI su momci okupljeni u novom JUL sa istim ambicijama da bez izbora vladaju. Reč je o fenomenu zvanom "G 17 plus" (deca komunizma). Deca koja su završila škole na zapadu, a glave su im ipak u Moskvi! Deca koja isto misle da svet počinje sa njima i da će ga oni urediti kako treba. "Novi revolucionari". Ali, već jedu svoju decu. "Eksperti", "čisti" i "pošteni", za razliku od "amatera" političara, "prljavih do guše". Ta prevara sa NVO i civilnim društvom kao novim vidom bespartijske demokratije je nešto najgore na našoj političkoj sceni. Ako je antikomunizam gori od komunizma, a Havel je u pravu, onda je jedino što je gore od "partija - nevladine organizacije"! Ne dao Bog da i to zlo i tu prevaru osetimo na svojoj koži.

Valjda, zato što imamo sličen ocene i procene, osetili smo potrebu da se spasemo udruživanja. I da spasimo Srbiju od rata "velikih ovnova", Đikija, Koštunjavog. Mićunove dece koja su mu se otrgla i postala oceubice, opasne i za ostali narod... To bi mu bio popravni da se kandiduje, pobedi i zauzda nestašnu decu... Ili i da izgubi, časno, ali da DAN dobije od 30 do 45 poslanika i da tako disciplinuje umišljene vođe... Neće biti dobro ako ne bude trećeg - umirujućeg i korektivnog faktora! Zato. Živeo DAN! Ako ne ide, ostaje vapaj, živela ND!...

Čović javlja da je Predsedništvo DA usvojilo naš dogovor o obnovi rada koalicije DAN. Lepo, videćemo kad potpišemo... Dobićemo sporazum pre puta u Njujork!

Gospođa Karla dolazi u Beograd. To je bilo vreme kada se svaki čas objavljivalo - general Mladić viđen ovde ili onde. I ona tvrdi da donosi Mladićevu adresu. Odgovaram - otići ćemo zajedno na nju. Ali, to je stara adresa koju i mi znamo. Prisustvujem razgovoru sa Đinđićem u maloj sali vlade. Kad se razgovor završio, ona ne opšte iznenađenje predlaže da ostane sa mnom u "četiri oka". Ostali izađoše. Tad se gospođa tužilac naže preko stola i upitno me gledajući reče tonom koji je zvučao i prijateljski i preteći u isti mah:

- Ministre Mihajloviću, ja znam da vi držite ključ svih mojih problema. Treba da vas pozovem kao svedoka i optužba protiv Miloševića biće dokazana. Treba da optužim vašeg generala Lukića, kojeg štitite, i dobiću Mladića.

OSETIO sam da gorim i pocrveneo sam od besa. Nisam znao šta da joj kažem. I onda mi kroz glavu prođe - nije to njena pamet, neko domaći joj je to rekao, pa glasom, koji je ipak igrao od uzbuđenja, odgovorih:

- Gospođo tužioče, u vašim je rukama i nož i pogača, vi možete sve što hoćete. To nije problem, možete i mene pozvati da svedočim, možete i Lukića da optužite, ali to neće rešiti vaše probleme. Onaj ko vam je rekao da ćete tako dobiti Mladića, slagao vas je. Radite šta vam je volja, ali na mene ne računajte više.

Zatim je "smirila loptu", pravdala se i pitala me da li mi nešto znače neka domaća imena. Posle ovakvog "milog" razgovora podneo sam ostavku na članstvo u Nacionalnom komitetu za saradnju sa Haškim tribunalom. Zamenio me je Nenad Milić.

Subota, 3. avgust 2002, počinje vešću da je pokušan atentat na Ljubišu Buhu Čumeta. Poginuo je jedan njegov telohranitelj. Beba zvao generala Lukića. Podignuto sve na noge, ali nema rezultata... Zapisujem: "Gusto i zanimljivo će biti!" U Beogradu saznajem iz dva poverljiva i službena izvora priče koje se šire o tome ko je organizovao atentat. Prvi izvor - "atetnat na čuvenog Čumeta organizovala vojna služba". Drugi - "vojna služba je umešana u atentat. Pomaže svojoj ekipi Šljuka i kompanija protiv debeovske surčinske ekipe". Prvi navodi da je "izvesni Saša Eleks, dan-dva pre upozorio Čumeta da zna kako vojska hoće da ih kokne. Čume nije poverovao, a Aleks je pobegao u Crnu Goru".

Zanimljivo i opasno - komentarišem. Sad se zna da su to sve bile vešte kombinacije i glasine koje je umešno plasirao "zemunski klan", tamo gde treba i kome treba. Na kolegijumu saopštavam da će za vreme trajanja odmora dužnost ministra obavljati zamenik Milić. O tome izdajem odgovarajuću instrukciju i saoptšenje, za koje kažem portparolu Čoliću da ga stavi i na veb-sajt Ministarstva.

U PONEDELjAK idem sa porodicom na odmor u Česme, mesto na turskom Sredozemlju. Sa nama su Ivan i verni pratilac Šćepanović. Turska policija nas dočekuje i daje obezbeđenje. Prošle godine bilo je priča da su neki Rožajci hteli da me likvidiraju u Ičmeleru gde sam letovao. Nešto im otkazalo ili se poplašili stroge turske policije, istraživano je posle, ali, kao i obično, bez rezultata... O tome sam saznao od saradnika tek kad sam se vratio...

Postavljamo zastavu Nove demokratije na razrušenu kapelu osnivača rudnika "Rtanj", Dogovaramo se o obnovi ovog lepog objekta. Vraćajući se, svraćamo na kraški izvor rečice Grze, poznato paraćinsko izletište. Gledamo započete velelepne dvore nekog novokomponovanog biznismena. Uz kafu, od načelnika OUP Paraćin Mitra Vemića slušamo o snazi lokalnih mafijaša i sposobnosti da se od "crvenih" zaštitnika prebace na "žute". Ali oni su organizovani. Sarađuju, podelili su teritoriju i poslove, zna se ko šta radi, nije kao u državi.

Komentarišemo premijerov intervju "Vremenu". Zapamtio sam njegov odgovor na pitanje - jedna od stvari koja vam se često stavlja na teret je bliskost pojedinih visokih funkcionera članova DS sa ljudima iz famoznog "surčinskog klana":

"Javni funkcioneri ne bi smeli da se kreću u tim krugovima. Ja se sa tim ljudima iz Surčina nisam sreo više od dve godine. Bilo je vreme kada je to bilo pitnje preživljavanja, kada smo šetali ulicama, i tada je bilo važno da li će neko na vreme da dođe i kaže: Ja sam dobio nalog da te ubijem, imaš pet minuta da se izgubiš. To se dešavalo, i pojedini moji kritičari koji su u to vreme bezbedno sedeli u kabinetima to zaboravljaju. Znate, postoji jedna engleska poslovica koja kaže da čovek treba da ima prijatelje i u raju i u paklu. Ta poslovica važi za neke situacije, ali ne za sve, i ne za svakoga. U međuvremenu je došlo do promene sistema i sada za tako nešto nema više nikakvog opravdanja.

Postoji načelan problem u vezi s neefikasnošću sudstva i policije i to je moja najveća frustracija. Mogao bih satima da vam pričam o tome. Ono što se svuda u svetu prihvata kao dokaz, kod nas ne važi, i dovoljno je da kriminalac povuče priznanje i nađe par svedoka pa da bude oslobođen. To nije samo stvar zakona, nego mentaliteta. Vlast se ne doživljava kao nešto stabilno, i ako čovek treba da bira da li će da se sukobi sa zakonom ili će da kaže nešto što će ga dovesti u sukob sa nekom kriminalom grupom, on uvek bira ono prvo".

RAZMIŠLjAJUĆI o umotvorinama našeg premijera, kao i izričitoj tvrdnji: "Sa tim ljudima iz Surčina nisam se sreo više od dve godine" i moralnoj izreci: "Javni funkcineri ne bi smeli da se kreću u tim krugovima", shvatio sam da se ova pravila ne odnose na autora, jer on piše pravila, tačnije - on je pravilo!

Centralni događaj početkom septembra za policiju i mene bila je vest koju mi je javio Beba Popović: Ljubiša Buha Čume hoće da dođe u policiju i da ispriča sve što zna o zločinima "zemunskog klana". Nisam mogao da verujem, i pošto je tada Buha bio u bekstvu u inostranstvu, predložio sam da pošaljemo inspektore kod njega. "Ne, on hoće da dođe ovde", odgovara Beba. Uskoro javlja da je Buha stigao i da ne zna šta će sa njim. Na brzinu se sa gerneralom Lukićem, Banjcem i Karleušom dogovaram da ga UBPOK nekako prihvati. Ispostavlja se da Ministarstvo nema nikakav službeni stan u kojem bi ovako krupna zverka mogla da bude bezbedna od svojih moćnih progonitelja. Nije ostalo ništa drugo nego da se za ove svrhe iskoristi Karleušina kancelarija. Tako je i bilo, Beba ga je tu isporučio.

Neverovatni Čume se raspričao i izneo ceo istorijat "zemunskog klana", sa detaljnim opisom njegovih zločina. Ali za te tvrdnje o kojima je i policija imala svoje informacije, jedini dokaz je bio lično on, kao svedok na sudu. Pričao je detaljno i o pokušajima Legije i Spasojevića da ga likvidiraju, o kidnapovanju njegove žene Ljiljane Buhe i njenom pokušaju da ga, ucenjena smrću dece, otruje.

Čume je bio vidno uznemiren i uplašen za život svoje žene. Otkrio je da ima, pored dvoje dece sa Ljiljanom, još jedno dete u vanbračnoj vezi. U jednom trenutku je prekinuo svoje kazivanje i kao uslov da izjavu da u propisanoj zakonskoj formi tražio od sagovornika da mu pronađu ženu i da obezbede svu njegovu decu i roditelje. Kako to policija nije mogla da obezbedi, jer se nije znalo gde se stvarno njegova supruga nalazi, Čumetov boravak u UBPOK nije policiji doneo potrebne dokaze.

Za njegov boravak vezan je i jedan događaj koji ilustruje stanje tehničke opremljenosti policije. Kako su informacije koje je Čume davao bile izvanredno važne, pitao sam generala Banjca da li one bar mogu da budu snimljene, kad već nismo mogli da ih dobijemo po odredbama ZKP. Odgovorili su mi da nemaju tehničke uslove za to. Shvatio sam u kakvom je položaju elitna antimafijaška jedinica. Onda se Karlo ponudio da nešto improvizuje. Sve je trajalo pet minuta, koliko je Čumetu trebalo da otkrije Karlovu majstoriju.

(NASTAVLjA SE)