Ubistvo generala Buhe

Piše:Dušan MIHAJLOVIĆ
TEK što sam zaspao, probudio me je Peđa sa porukom generala Lukića da bi trebalo da se čujemo. Rekao mi je da je ranjen, pa izdahnuo, general Boško Buha... O tome ima sve napisano. Okupili smo se u Ministarstvu, šokirani zločinom i činjenicom da niko nije video ubicu. Dogovorili smo se da pokrenemo sve čime raspolažemo... To mi je rekao i Dragoljub Marković, kontroverzni Surčinac, sa kojim sam u subotu pričao baš o Buhi... Obećao je i svu pomoć njegovog prijatelja Pavkovića... Muke naše nastaju, ne kad razni mangupi počinju da traže moju ostavku (Velja, Pelević, čak i Andrija Dršaković iz CZ), već kad premijer počne da izigrava inspektora Radišu... I da kritikuje policiju kad radi ono što je od nje tražio i bez povoda - da vrši stalni i snažni pritisak na kriminalce u celoj Srbiji... Smučio mi se. Plan koji prilažem ostvaruje se i u svojoj četvrtoj fazi: 1. kompromituj; 2. posvađaj; 3. podeli; 4. ubij! To me brine, naša, pa i moja nemoć da sprečimo, sprečim, ono što znamo, znam! Videćemo da li ću izdržati!

Beogradska policija je povodom Buhinog ubistva organizovala do tada najveću policijsku akciju potrage i istrage. To je, ujedno, bila i prva ozbiljna zajednička akcija MUP Srbije i BIA, koja je postala samostalna vladina organizacija za bezbednost. Akcija pronalaženja naručilaca ubistva i ubica generala Boška Buhe je trajala skoro šest meseci. Vođena je u velikoj tajnosti. Iz informacija sa kolegijuma, shvatio sam da su identifikovani potencijalni organizatori ovog zločina i da su "stavljeni na mere". Dugotrajnim praćenjem komunikacije između članova grupe likvidatora generala Buhe dobijena je potvrda da se zaista radi o ljudima koji su organizovali ovaj atentat.

OBAVEŠTEN sam da grupa planira i atentat na porodicu premijera ili, u drugoj varijatni, kidnapovanje dece Ružice i Zorana Đinđića. Rečeno mi je da su otkrivena lica koja tajno opserviraju stan i kuću Zorana Đinđića, kao i trasu kretanja premijera i njegove porodice. Radi toga je, početkom avgusta 2002. godine, podignut nivo obezbeđenja premijera i porodice. U akciji zaštite Zorana Đinđića i njegovih ukućana BIA i policija su uporno pratili potencijalnog atentatora na premijera, ali su ga u jednom trenutku izgubili. Saznajem da su ga pronašli i uhapsili zahvaljujući podacima koje im je dao penzioner Milorad Ulemek Legija.

To nije jedina veza Legije i "Zemunaca" sa ovim slučajem. Naime, odmah po ubistvu Buhe, pojavila se priča da je Dušan Spasojević dao policiji sve podatke o izvršiocu atentata. Normalno, posumnjali smo da se radi o poturanju kako bi policija likvidirala tu najmoćniju preostalu kriminalnu skupinu Beograda, žestoku konkurenciju "zemuncima". Problem sam odmah raščistio sa mojim saradnicima. Tvrdili su da beogradska policija ne zasniva istragu o atentatu na Buhu samo na podacima koje im je dao Dušan Spasojević, već da imaju svoje izvore i saznanja. Uveravali su me da GSUP Beograda drži stvari u rukama, da se istraga vodi na profesionalan način, kao i da koordiniraju aktivnost sa Upravom za kriminalistiku MUP Republike Srbije, Bezbednosno-informativnom agencijom, nadležnim službama Vojske Jugoslavije i jednim brojem stranih obaveštajnih i bezbednosnih službi.

General Sreten Lukić i ja nismo bili uključeni operativno u tu istragu, pa smo i o hapšenju Buhinog "ubice" obavešteni od koordinatora akcije, mog zamenika Nenada Milića.

Naime, operativci BIA i beogradskog SUP uhapsili su, u nedelju 27. oktobra 2002. ujutro, u mestu Krnješevci kod Pećinaca Nikolu Maljkovića iz Beograda, zbog sumnje da je 10. juna 2002. godine ubio generala policije Boška Buhu. Maljković je uhapšen u spektakularnoj akciji policije koja je sa nekoliko džipova opkolila nedovršenu kuću u romskom naselju na putu ka Vojki, gde se krio osumnjičeni. Istog dana izvršene su provere na tri lokacije u gradu jer je policija tražila saučesnike Nikole Maljkovića.

PRIPADNICI GSUP i MUP Srbije upali su helikopterima, u Belom Potoku ispod Avale, na imanje Dragana Ilića, zvanog Limar, i pronašli skriven arsenal oružja - dve zolje, puškomitraljez, "kalašnjikov", pištolj, kao i ukradedeni automobil, maske za lice i oko 200.000 evra. Tu su zatekli i jednog policajca državne bezbednosti Srbije. Milić me je obavestio da je ceo slučaj rešen i da treba organizovati konferenciju za štampu i o tome obavestiti javnost. Smatrao sam da je ovo veliki rezultat, ne samo za MUP Srbije, nego i za Vladu, pa sam predložio da to učini premijer Đinđić sa svojim saradnicima koji su radili na toj istrazi. Nisam imao običaj da govorim o nečemu u čemu nisam lično učestvovao. Sa zadovoljstovm sam prihvatio da pohvalim, nagradim i unapredim sve učesnike ove ogromne akcije koje su mi predložili.

Posle euforičnog raspoloženja na Kolegijumu MUP i velikog pritiska da, zbog važnosti slučaja, ministar mora ovu vest lično da saopšti javnosti, to sam i učinio. Pre toga sam o svemu obavestio suprugu i roditelje pokojnog Boška Buhe, jer nisam želeo da oni ovako važnu vest saznaju iz medija.

Tada je, iz tame srpskog podzemlja, na svetlost dana izbila tzv. Makina grupa, koja je označena ne samo kao kriminalna, već i kao teroristička organizacija. Dobijene podatke sam pročitao na pres-konferenciji:

- Ustanovljeno je da se planira atentat na predsednika Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića i otmica njegove porodice, kao i likvidacije Miroljuba Labusa, potpredsednika Vlade SRJ, Čedomira Jovanovića, šefa poslaničke grupe DOS u Skupštini Repbulike Srbije, dr Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke, Jovice Stanišića, bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti MUP Republike Srbije, i praćenje nekih članova Vlade Repbulike Srbije i pojedinih istaknutih poslovnih ljudi. Planirali su napad na državu radi destabilizacije vlasti.

Za mene, postojanje takvih planova i ambicija nije bilo nikakvo iznenađenje. Zaprepastila me je, međutim, činjenica da je i ova kriminalna grupa bila povezana sa službom državne bezbednosti. U kaznenoj evidenciji MUP Srbije bilo je upisano čak osam osoba sa imenom - Željko Maksimović. Svi oni su do tada privođeni u policiju zbog počinjenih raznih krivičnih dela. Ovaj Željko Maksimović, star 39 godina, zvani Maka, kojeg je Vojislav Šešelj, lider radikala, na jednoj konferenciji za štampu osumnjičio da je ubio pomoćnika načelnika RJB Boška Buhu, usmrtio je 1995. godine policajca Gorana Radulovića, starog 29 godina, u Ulici Svetozara Markovića u Beogradu.

MAKSIMOVIĆ za to delo nikada nije bio osuđen, zbog toga što je, navodno, ubistvo počinio u nužnoj odbrani. Na svetlost dana je isplivala činjenica koja je bila, onako, bačena u fioke, da je Željko Maksimović Maka, kako stoji u toj priči, na intervenciju vrha službe izveden iz pritvora. Slučaj ubistva je zatvoren u Makunu korist.

Drugo iznenađenje bilo je saznanje BIA da je Maka bio povezan i sa drugim zanimljivim ljudim u Beogradu, među kojima je bio i čuveni slikar Dragan Malešević Tapi. Dodatnu misteriju toj informaciji i posebnu notu čitavom slučaju davala je i činjenica da je Tapi bio jedan od osnivača i visokih funkcionera srpske masonerije. I da je kao masonski komander imao odlične veze sa nizom ljudi u zemlji i svetu, uključujući, opet, i ljude iz bezbednosnih struktura ove zemlje.

Sa ove kratke vremenske distance mogu da kažem da za ubistva Momira Gavrilovića i Boška Buhe nisu pronađeni kriminalni motivi. Zato osnovano sumnjam da su izršena u istoj funkciji - funkciji destabilizacije vlasti u Beogradu. Oba atentata su zato i imala političke efekte - doveli su do daljeg produbljivanja postojećih raskola u okviru vladajuće strukture. Uz to, obe likvidacije, koje su obavljene usred Beograda, pomogle su srpskoj mafiji i njenim portparolima i "adovkatima" da veštom manipulacijom i medijskom hajkom zamene teze - na stub srama umesto podzemlja stavljeni su policija i njen ministar.

Tek mnogo kasnije, 20. juna 2003. godine, dobio sam informaciju od načelnika GSUP Beograd, generala Obradovića, o akciji koja je vođena u cilju rasvetljavanja krivičnog dela ubistva general-majora policije Boška Buhe. Saznao sam i njen operativno-radni naziv "Splav". U informaciji se navodi da je u prikupljanju operativnih podataka i proverama istih učestvovao veliki broj policajaca Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu, a takođe i prilikom lišenja slobode navedenih lica, u razgovoru sa njima i svim drugim operativnim i istražnim radnjama.

Sva saznanja obrađivana su u Odeljenju za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata Uprave kriminalističke policije Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu, kao i planiranje daljeg rada.

Od samog izvršenja krivičnog dela ubistva generala policije Boška Buhe, do privođenja uhapšenih lica pravosudnim organima, akciju "Splav" vodio je načelnik Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu general major Milan Obradović...

(NASTAVLjA SE)