Zemunce štiti Legija

Piše: Dušan MIHAJLOVIĆ
"U MOM ugostiteljskom objektu, kafiću u Sručinu, u Ulici Kosovska br. 1, unazad oko sedam godina, sedeli smo i družili se Dušan Spasojević, zvani Šiptar, Mile Luković, zvani Kum, braća Simović Aleksandar i Miloš, Vlada Budala - Milisavljević Vladimir, jedan od braće Krsmanović Dušan, Đura Mutavi, Suvajdžić Miladin, Jure - Jurišić Milan, Petrović Saša, zvani Pera, Milenković Dejan Bazgi, Vukojević Zoran, zvani Vuk, kum Šiptara. To društvo je stalno bilo kod mene", kaže u iskazu Ljubiša Buha.

Tek imenovanjem specijalnog državnog tužioca, stvoreni su kakvi-takvi uslovi za obračun sa mafijom. Jovan Prijić se dobro pokazao. Ispoljio je ličnu hrabrost, nije se plašio silnih pretnji i poruka koje je dobijao od mafijaša. Čumetovim iskazom, tužilac je dobio prvu zakonski valjanu potvrdu policijskih saznanja o mafiji validnu za sud. Sam Prijić hteo je to svedočenje da produbi, da ga popravi, ali mi smo tada uleteli u nove probleme. Nismo znali za krtice u redovima tužilaštva.

Trebalo je pripremiti akciju hapšenja "zemunskog klana". To nije bilo nimalo jednostavno, iz mnogo razloga. Stari problem je bilo saznanje da vođa "zemunskog klana" Dušan Spasojević ima obezbeđenje koje mu je Legija lično dao. Bivši komandant JSO je deo svog obezbeđenja prebacio u Šilerovu 38, tako da je Dušan Spasojević za policiju bio nedodirljiv. Naime, kad je policija pokušavala da zaustavi Spasojevića u koloni automobila, suočavala se sa pripadnicima "crvenih beretki", koji su pred policajce izlazili sa oružjem "na gotovs". Drugi problem je nastao posle pokušaja atentata na premijera kod hale "Limes", što ilustruje i naslov članka koji je objavljen u "Identitetu" od 25. februara.

U NjEMU advokat Dejana Milenkovića Bagzija Miodrag Gligorijević izvrgava ruglu tezu da se radi o pokušaju atentata i između ostalog kaže: - Čak smo se i šalili sa inspektorima. Bagzi im je rekao: "Ne daj bože da sam u kamionu imao i malo peska, šta biste tek onda mislili o meni"? Pažnju zaslužuju sadržaji dva antrifilea u ovom tekstu preko cele strane. Pod naslovom "Treći atentat" nalazi se sledeći tekst:

"Po svemu sudeći, ovo je treći naduvani atentat. Prvi je bio na Dušana Mihajlovića, kad su se dve grupe mladića jurile kolima i pucale međusobno zbog svađe oko devojke. Drugi put kada je sada pokojni Beša pokušao da ukrade automobil Gorana Petrovića pa pucao u vozača, i eto sada treći, najneobičniji, sa austrijskim kamionetom." U drugom se navodi kako je Bagzi rekao svom advokatu da je uveren da mu je pritvor produžen za još osam dana samo da bi se diskreditovao kao eventulani svedok protiv Ljubiše Buhe Čumeta.

Naime, Bagzi bi trebalo da svedoči o povezanosti državnog vrha Srbije sa Čumetom. Tako je bar rekao svom advokatu. Jednim udarcem "tri muve" hoće da ubiju marketinški potkovani "zemunci" i njihovi advokati. Pažljivijom analizom članka vidi se sva njihova veština i pripremljenost za obračun sa "državnim vrhom Srbije povezanm sa Ljubišom Buhom Čumetom".

U njihovim redovima nije bilo "krtica". A u našim ih je bilo praktično svuda, pored tužilaštva, i u policiji i u BIA. Uz to, "zemunci" su imali jedan "komandni centar". U našim redovima to nije bio slučaj. Naime, pored aktivnosti koje su išle nadležnim kanalima i sa kojima sam bio upoznat, očito je bilo i dogovora, planova i usmerenja sa kojima nisam bio upoznat ni ja ni pomoćnik i šef javne bezbednosti general Lukić. Posebno, kako su operativno tehničke mere prema "zemunskom klanu" išle preko BIA, to nisam više, kao ranije dobijao sve informacije, pogotovu ne operativna saznanja iz primenjenih mera. Da je nepoverenje bilo obostrano svedoči i to što o boravku Čumeta u UBPOK nije bila obaveštena BIA, pa je posle saznanja za taj događaj Bracanović bio veoma ljut. Teško je reći koliko je sve to uticalo na efikasnost u radu policije, jer ne verujem da smo se razilazili u ciljevima.

U JESEN 2002. dolazi do razlike između Đinđića i Bebe Popovića. Vladimir Popović iznenada napušta Biro i ne dolazi na posao. Pričalo se da je to uradio zbog toga što je Đinđić pokušao, iza njegovih leđa, da izgladi odnose sa jednim od medija ("Nacional") sa kojim je Beba ratovao. Ipak, premijer odlazi sa Bebom i porodicom u službenu posetu Brazilu. Tek iz Bebinih "insajderskih" izjava saznajem za "frku" njegovog obezbeđenja, pošto su imali informacije da se neko od "Dućinih ljudi uputio u Brazil". Čak ni tada poslovi obezbeđenja premijera nisu išli preko kabineta ministra i načelnika Resora javne bezbednosti.

Premijer u Brazilu provodi i novogodišnje i božićne praznike, tako da je odsutan dve nedelje. Samim tim on nije mogao operativno da vodi aktivnosti na započetom obračunu sa mafijom, a da li je to radio preko još nekog, osim mene, ne mogu da tvrdim. Nije mi poznato da je imao neku posebnu, operativnu ulogu, niti da je on ili bilo ko drugi uticao na Čumeta da progovori. Uveren sam da je to Čume uradio kad mu je dogorelo do nokata, kad je video da je ostao sam i kad je shvatio da ga policija jedina može spasti od ubica koje je angažovao njegov dojučerašnji partner i prijatelj.

Pretpostavljam da je znao i da je premijer Zoran Đinđić krajem leta i početkom jeseni 2002. godine čvrsto odlučio da se obračuna sa mafijom u Srbiji i da više neće biti opstrukcije koja je ranije dolazila iz njihovog okruženja. Čitava akcija oko angažovanja Ljubiše Buhe kao svedoka išla je preko policije. Iz njemu znanih razloga, Čume nije išao u BIA, koja nije bila ni upoznata s tim. Uloga BIA bila je da, pored svojih informacija, stavi na raspolaganje UBPOK operativno tehničke usluge. U to je spadalo i operativno pokrivanje praćenje i slušanje članova "zemunskog klana". Zato je najveća tajna - kako su "zemunci" "nestali" pred atentat?

KAKO je pušten Bagzi? Kako se moglo dogoditi da BIA izgubi zemunsku ekipu, koja je bila na njenim prislušnim merama? Kako to da nije imala informacije o tajnim stanovima pripadnika "zemunskog klana", u kojima su se ovi pripremali za atentat na premijera Srbije? Kako to da su kamere obezbeđenja u zgradi Vlade Srbije bile isključene 12. marta 2003. godine? Kako to da ponovo otkaže sistem bezbednosti u komandi JSO, koji je i dalje bio vezan za službu?

Ovo su pitanja koja me i danas muče, jer na njih nemam, niti je neko ponudio zadovoljavajuće odgovore. Bracanović, Bezarević i drugi u BIA, policiji i tužilaštvu nisu dovoljan odgovor. Najviše odgovora na ova pitanja, najverodostojniji opis obračuna policije sa mafijom, kao i detaljan tok priprema i samog atentata na premijera, daje upućeni i informisani novinar i analitičar časopisa "Vreme" Miloš Vasić u svojoj knjizi "Atentat na Zorana Đinđića". Zato je ta knjiga nezaobilazno štivo za svakoga ko hoće nešto više da sazna o detaljima srpske drame posle 5. oktobra i samom atentatu.

Ako se izuzme nekoliko materijalnih grešaka, kao što su podatak da je Zvezdan Jovanović uhapšen u kancelariji Milana Obradovića (hapšenje Jovanoviać osmislio je i realizovao drugi general, Sreten Lukić, i odigralo se u njegovoj kancelariji), i nekoliko pogrešnih inforamcija, nema se šta dodati i oduzeti ovoj napetoj "krimi priči". U pogrešne informacije ubrajam podatke o "dogovoru sa britanskim kombinovanim timom", ali one ne dovode u pitanje suštinu procesa koji Vasić veoma detaljno opisuje, koristeći pri tom jezik samih aktera događaja. Vrednost Vasićevog dela je u tome što daje niz podataka o samoj mafiji, njenim odnosima sa aktuelnom vlašću i paralelizmu koji je postojao na planu suprotstavljanja mafiji.

ILUSTROVAĆU to sa nekoliko primera. Počeću s svedočenjem Bebe Popovića, koji kaže: "Pošto Dragoljub (Marković) stalno zapomaže i ima neke vesti o `životu i smrti`, Zoran (Đinđić) me moli da ga ja vidim i saslušam i procenim je li to važno ili ne. Tako se ja tokom proleća i leta 2001. viđam s Čumetom u `Spektri` ili kod Dragoljuba; tako se uspostavlja ta, da kažem `bliskost` koja će kasnije 2002. godine, postati tako važna."

Čume u tim razgovorima uglavnom pokušava da lobira za razni ološ: "Zovite Jovicu! On je glavni, a plaši se Haga! Batice (Čumetova uzrečica): ko drži mafiju, drži vlast - eto Slobe: kad je izgubio nas, izgubio je vlast!" I slične budalaštine. U stvari, Čume je pokušavao da se spase, jer su ga Duća, Kum i Legija podsećali kako je svojevremeno tvrdio da su "Zoran Đinđić, Beba Popović, Čeda Jovanović, Goran Vesić" i drugi kao "njegovi", a sada ti isti hoće da ih hapse, a da su on, Čume i Dragoljub "glavni krivci". Tad na ključna mesta u MUP dolaze novi ljudi: Milan Obradović, Nenad Milić, Bora Banjac i drugi, sa ozbiljnom namerom da se tokom 2002. godine počisti organizovani kriminal.

(NASTAVLjA SE)