Počinje mafijaški rat

Piše: Dušan MIHAJLOVIĆ
DODAĆU još nekoliko citata. "Vlada ima saznanja da su Babovića oteli Legija i Duća". Na sastanku u Vladi, Bracanović se znoji i muca: "Mnogo jaka ekipa..." "Legija se tada ponudio da odnese novac za ucenu i sve je počelo da postaje jasno"... "Tada se donosi odluka u Vladi da Zoran Đinđić - bez znanja policije - zatraži pomoć iz inostranstva. Nemci šalju tehničku i stručnu pomoć, ali uglavnom oko Đinđićeve bezbednosti: rade procene ugroženosti i šalju uređaj za neutralisanje bombi sa daljinskim upravljačima. Sudbina tog uređaja je tipična za nas: reč je o ometaču širokog spektra različitih signala, smeštenom u terensko vozilo, za koje su ljudi iz obezbeđenja zaključili da je sporo, pa su probali da ga premeste u neki `audi 6`, uređaj su pokvarili i do dana današnjeg ne radi..."
"U užem krugu Vlade dolazi do procene da je Čume ugrožen, jer se njegovom eliminacijom rešava mnogo problema i slučajeva, a samim tim što je ugrožen, on je potencijalno dragocen"... "Dva dana kasnije Čume zahteva hitan sastanak u `Spektri`, firmi Bebe Popovića. Uz pojačano obezbeđenje dolazi do sastanka. Čume nervozno šeta i puši: `Batice, da li si spreman da čuješ sve? Pazi: posle ovoga više ništa nije isto. Život ti neće vredeti nimalo. Oni su jači od vas, policija je njihova, političari su njihovi...`" "Oni su sami bili kreatori sudbine", ocena Zorana Vukojevića Vuka, izneta u istrazi o "ambicijama i samouverenosti" "zemunskog klana" koji su "sebe smatrali za gazde" u zemlji Srbiji.
Nema potrebe da dalje nabrajam. Njihova moć i samouverenost počivala je na mnogo čemu, a jedna od najmoćnijih osnova bila je čuvena Jedinica za specijalne operacije RDB MUP Srbije. Do 5. oktobra ona je služila režimu, a potom faktički postaje "vlasništvo" Legije i njegovih pajtaša iz Zemuna. Zato se u njenu propagandu ulaže mnogo i širi se fama o "nepobedivim ratnicima i patriotama koji jedini brane vaskoliko srpstvo". Kada se priča o "odbrani srpstva" malo potrošila, ubacuje se aktuelniji slogan: "Terorizam je bolest - pozovite doktora". Početkom 2003. godine pravi se velika medijska kampanja. Istovremeno se pojavljuje i teza "Politika je bolest - pozovite doktora!" U oba slučaja doktor je isti i vidimo ga na propagandnom materijalu JSO, koji preplavljuje Srbiju. Naravno, bez znanja i odobrenja ministarstva.
U JESEN i zimu 2002. godine kriza u zemlji se produbljuje po svim osnovama. Raskol u vlasti nije jedini. Pokušaj trovanja i neuspeli atentat na, doskora neprikosnovenog Ljubišu Buhu Čumeta, početak je pravog mafijaškog rata. Policija je nemoćna da ga zaustavi, ali pomno prati događanja očekujući trenutak za zadavanje konačnog udarca mafiji u Srbiji.
Strašna vest - slikar Dragan Malešević Tapi preminuo je u beogradskoj policiji prilikom saslušanja 5. novembra. Načelnik Obradović veoma uzbuđeno, ali dokumentovano, dokazao je da je reč o nesrećnom slučaju. Jedino je ostalo nedorečeno zašto su morali da ga saslušavaju, ili bar zašto su to morali da rade u policiji. Po Obradoviću, to su morali da urade jer je Tapi bio "duhovni mentor" prvoosumnjičenog Make. Dodatni šok bilo je naknadno saznanje da je kuća koju su gradske vlasti srušile zato što nije imala građevinsku dozvolu, bila, u stvari, masonski hram lože koju je Tapi vodio. Nisam siguran da bih uspeo, ali sasvim sigurno bih sve učinio da sprečim tu vrstu revanšizma, jer to svakako nije jedini objekat podignut u prestonici bez dozvole. Oba događaja su na mene ostavila ružan i mučan utisak. Tako je to kad izigravate demokratskog ministra, pa ne moraju za sve da vas pitaju i traže odobrenje.
Na Božić, 7. januara, Đinđić upozorava kosovske Albance da će Beograd, ako nastave da traže nezavisnost, tražiti novu "dejtonsku konferenciju". Nastaje uzbuna u bosanskoj federaciji i u mnogim međunarodnim krugovima. Osećam veliki zaokret u premijerovoj političkoj orijentaciji. Ignorišući proceduru i bez Zakona o sprovođenju, nakon devet meseci rada, Ustavna komisija uputila parlamentima republika Ustavnu povelju, kako bi se ispunili uslovi za prijem u Savet Evrope. Poslednjih pet spornih pitanja i Zakon o sprovođenju Ustavne povelje usaglašeni su 15. i 16. januara. Premijer ne miruje, na konferenciji za štampu, 16. januara, izjavljuje da je pravo vreme za pokretanje pitanja statusa Kosova i Metohije, jer Pokrajina "ide ka nezavisnosti". Odmah reaguje američka administracija izjavom da "još nije vreme za određivanje statusa Kosova".
LjUBIŠA Buha Čume optužuje, 24. januara, Milorada Lukovića Legiju za umešanost u brojne otmice i ubistva. Počelo je i javno optuživanje. Rukavice su skinute. Kako se u medijima stalno provlači intriga o navodnoj "aboliciji" kriminalaca od strane Vlade zbog njihovog "doprinosa" 5. oktobru, to dajem izjavu kojom to odlučno demantujem. U pravu sam, utoliko što u tome nisam učestvovao ni na koji način, a svi kod kojih sam se raspitivao o tome odlučno su demantovali svoje učešće. Na Svetog Savu, Milorad Luković Legija obraća se otvorenim pismom javnosti pod naslovom: "Gde su granice ljudskog i srpskog dostojanstva". Premijer Đinđić reaguje izjavom: "Ne štitim ni Legiju, ni Čumeta".
Premijer Đinđić traži od Gregorija Džonsona, komandanta NATO za jugoistočnu Evropu, da u skladu sa Rezolucijom 1244 obezbedi uslove za povratak 1.000 pripadnika srpskih snaga bezbednosti na Kosovo. Premijer je uporan u sprovođenju "Strategije za Kosovo i Metohiju", koju nam je kao interni dokument podelio krajem prethodne godine. U njemu je stajalo da "prvi konkretni korak na kojem treba da insistiramo jeste vraćanje kontingenata vojske i policije.
Zanimljivi su i drugi predlozi, za koje kaže da će verovatno "Albanci i veći deo međunarodne zajednice biti protiv". Đinđić piše: "Mi treba da tražimo: a) teritorijalnu podelu, b) efikasnu i modernu zaštitu za Srbe koji ostaju u albanskom delu i c) poseban status verskih objekata". Svestan da će ovi predlozi doći do međunarodne zajednice, premijer joj bode prst u oči tvrdnjom izrečenom na jugu Srbije: "Državni interesi Srbije rešavaće se isključivo u Beogradu, a ne u Vašingtonu ili Briselu".
Takva promena politike brine zapad, pa u zaključku intervjua koji je premijer dao za londonski "Tajms", novinar piše: "Najnovija, isključivo patriotska pozicija premijera Đinđića alarmirala je zapadne diplomate." Skupština SFRJ, 4. februara, usvaja ustavnu povelju zajednice Srbije i Crne Gore i Zakon o sprovođenju. Od potpisnika Beogradskog sporazuma proglašenju je prisustvovao samo Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije.

U BEOGRAD, 6. februara, dolazi Havijer Solana, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku. Sa premijerom Đinđićem ne postiže dogovor oko termina za nalaženje konačnog rešenja za Kosovo. EU insistira da se u Pokrajini prvo uspostave "standardi", a Đinđić sa svoje strane traži započinjanje razgovora o rešenjima problema u junu mesecu. Sada već i svim kolegama postaje jasan Đinđićev zaokret.

Premijer Đinđić upućuje, 7. februara, pismo svim članicama Saveta bezbednosti UN u kojem je naglasio da je poslednji trenutak za vraćanje konceptu Rezolucije 1244 i da "treba krenuti u traženje zdravog kompromisa za Kosovo." Sa zimovanja na Kopaoniku premijer se vraća sa nogom u gipsu. Ispada da su mu žandarmi polomili nogu u žaru fudbalske utakmice, ali gips ne zaustavlja premijera u njegovoj novoj ofanzivi.

Na Novom Beogradu kod hale "Limes" pokušan atentat na premiejra Zorana Đinđića 21. februara. Premijer nastavlja put na aerodrom odakle leti u posetu Banjaluci, da bi nastavio za Frankfurt gde je održana donatorska večera za dovršetak radova na hramu Svetog Save u Beogradu. Predstavnici srpske dijaspore i nemačkih firmi sakupili više od 120.000 evra. U Beogradu se priča o "svađi" premijera i ambasadora koji ga je savetovao "da se U Banjaluku ide preko Sarajeva". Dejanu Milenkoviću Bagziju određen osmodnevni pritvor 23. marta. Sledećeg dana Bagzi pušten iz pritvora, sa obrazloženjem vanparničnog veća Četvrtog opštinskog suda da je on "trgovački putnik i da bi mu dalje zadržavanje u pritvoru onemogućilo da izdržava porodicu."

Vojislav Šešelj, predsednik SRS, dobrovoljno se predao Haškom tribunalu 24. februara. Prethodno je najavio "krvavo proleće" u Srbiji, praveći paralelu sa ubistvom poslednjeg Obrenovića. Premijer Đinđić izjavljuje za frankfurtske "Vesti", 26. februara, da su apsolutno netačna nagađanja da između njega i "crvenih beretki" postoji neki ugovor za protivuslugu zbog pomoći 5. oktobra 2000. "Svako je u okviru zakona i to će se sada pokazati", rekao je i dodao da su se "stvari posle izjave Ljubiše Buhe drastično promenile"... "Ta stvar ima apsolutni prioritet i brzo ćemo saopštiti javnosti šta se događa. Pojavljuju se već neki obrisi razrešenja, i to je ogromna šansa da konačno i poslednje tvrdo jezgro kriminala bude razbijeno", rekao je Đinđić.

(NASTAVLjA SE)