Vlada preti osvetom!

PORED iznenađenja koje je izazvao spisak pitanja, koja nam je premijer na sednici kolegijuma dao, u pamćenju mi je ostala činjenica da je Đinđić ponovo hteo da nas ubedi u važnost pitanja koje je pokrenuo i želja da oko toga budemo jedinstveni. Sve mi je to ličilo na neki novi početak, na poziv da zaboravimo na lične i stranačke animozitete i da u ime budućnosti učinimo sve da sprečimo najlošiji scenario. Očito da je on o tome mnogo razmišljao, da ga je to progonilo i da je osećao da će najlošiji scenario biti naša bliska budućnost. Zato je hteo da nas ponovo okupi, ujedini i usmeri na novu pobedu, kao što je to uradio u okviru DOS, pred 5. oktobar. Ostaje još da priložim spisak koji smo dobili, jer sve drugo bi bilo suvišno:

Najlošiji scenario

Napraviti scenario sa najlošijim razvojem događaja.

1) Iračka kriza traje dugo

2) Svetska ekonomska recesija

3) MMF pravi probleme, što povlači ostalo

4) Hag se zaoštrava (nove optužnice oko Kosova)

5) Evropska unija zamrzava pregovore

6) Nacionalna bezbednost (jug Srbije) iziskuje nepredviđene troškove za budžet

7) Kosovo se ne rešava, napetost traje

8) Odnosi sa Crnom Gorom ulaze u blokadu

9) Republika Srpska

Šta je naša politika u takvoj situaciji najlošijeg scenarija?

1) Utvrditi koliko prihoda zavisi od normalnog razvoja događaja, i koja je razlika u odnosu na najlošiji scenario

2) Pronaći alternativne izvore prihoda (brze velike privatizacije, npr. deo NIS, itd.)

3) Napraviti koncept autonomne ekonomske razvojne politike (ciljana tržišta, podrška pojedinim izvoznim proizvodima, itd.)

4) Napraviti plan komunikacije sa javnošću

Premijerovom rukom dopisani tekstovi glase:

- R. Srpska pod pritiskom, i

- Kad se vidi da smo tvrdi, bušiće Sandžak, Vojvodinu, kompromitovaće Vladu (preko G 17 koji se nudi kao razumna alternativa)

U SREDU, 12. marta, umesto na posao otišao sam da zamenim premijera dr Zorana Đinđića. Prethodnog dana nazvao me je i tražio da umesto njega otvorim međunarodno savetovanje posvećeno donacijama u Srbiji, jer su mu iskrsle neke druge obaveze. To je bio naš poslednji razgovor. Vest o "ranjavanju" premijera zatekla me je u hotelu "Hajat". Odmah sam napustio savetovanje i odjurio u MUP. Referisano je da je ispred pomoćnog ulaza 5 u zgradu Vlade Srbije, u 12.25 časova premijer pogođen sa dva hica u grudi i da je u smrtnoj opasnosti, a njegov lični pratilac Milan Veruović teže ranjen jednim metkom. Razmišljali smo da odemo u bolnicu da vidimo Đinđića, ali nam je u međuvremenu javljeno da je premijer Srbije podlegao ranama.

Zvanično saopštenje je glasilo da je premijer "usled povreda vitalnih organa i ekstravazacije, preminuo u Kliničkom centru u 13.30 časova". Zoran Đinđić je u Urgentni centar primljen bez pulsa, pritiska i svesti. Reanimacija, a zatim i kompleksna hirurška intervencija u kojoj su učestvovale kardiohirurška i abdominalna ekipa, nisu dale rezultate. Milan Veruović se probudio iz kome tek 18. marta 2003. godine.

Prve policijske analize su pokazale da su ubice odlično poznavale raspored vladinih objekata, uobičajeni ulazak u zgradu i "tajming" kretanja premijera Zorana Đinđića. Sam kvart u kojem je izvršeno ubistvo pogodan je za snajpersko dejstvo i brzo i neopaženo udaljavanje sa mesta zločina. Omeđen je ulicama Miloša Velikog, Nemanjinom, Admirala Geprata (bivša Bosanska) i Sarajevskom. Atentatori su dobro odabrali objekat, sa čijeg su prozora na drugom spratu imali dobru poziciju prema pomoćnom ulazu 5, bez ikakvih vizuelnih prepreka, čistu nišansku liniju sa blagom deklinacijom i udaljenost od cilja 182 metra. I tačno su znali vreme kretanja i način parkiranja premijerovog blindiranog BMNj serije 7. Na profesionalnu organizaciju atentata, sa jakom logističkom podrškom, ukazuje još nekoliko činjenica. Strelac je imao i tim za izvlačenje, koji su činili dva čoveka naoružana pištoljima i verovatno, tri vozača.

NAČELNIK SUP Beograd, general Milan Obradović je potvrdio na konferenciji za novinare, održanoj 13. marta, da su atentatori pucali iz zgrade u Ulici admirala Geprata br. 14, te da je primećeno kako mesto zločina napuštaju "tri lica, u tamnoplavim kombinezonima sa patent-zatvaračima i žutim trakama, od kojih je jedno nosilo snajpersku pušku, a dvojica pištolje". Osim toga, pripadnici MUP su 12. marta od oko 14.55 časova započeli poteru za automobilima "mercedes" sive metalik boje i BMNj novosadske registracije. Trinaest dana kasnije, Zoran Živković, presednik Vlade Republike Srbije, imenovao je ubicu Zorana Đinđića prema podacima koje je dobio od nas iz policije:

- On se zove Zezdan Jovanović, zvani Zveki, rođen 1965. godine u Peći, dosadašnji pomoćnik komandanta Jedinice za specijalne operacije (JSO). Jovanović je uhapšen u ponedeljak i zadržan je u pritvoru radi dalje obrade u okviru istrage. Uhapšen je i Saša Pejaković, zvani Pele, rođen 1971. godine u Subotici - takođe pripadnik Jedinice za specijalne operacije. Za njega se osnovano sumnja da je sa Jovanovićem i ostalim članovima "zemunskog klana" neposredno učestvovao u pripremanju ubistva premijera. Na filmu o "crvenim beretkama" prikazanom pred Tribunalom u Hagu na suđenju Slobodanu Miloševiću u počasnom stroju je i Jovanović. Nekadašnjem predsedniku SR Jugoslavije, tokom proslave u Kuli 1996, Zvezdana Jovanovića, kao jednog od najboljih oficira, predstavio je Franko Simatović Frenki.

To je novi premijer izjavio na konferenciji za novinare, održanoj 25. marta 2003. godine, u trenutku kad smo mi neposredno pre početka konferencije, u kamenjaru na Novom Beogradu, pronašli snajpersku pušku marke "Hekler Koh G-3" , za koju se osnovano sumnjalo da je iz nje pucano na premijera Đinđića. Veštačenjem je utvrđena osnovanost te sumnje.

Vanredno stanje je ukinuto na moj predlog 22. aprila, a 29. saopštio sam javnosti ukupne rezultate operacije "Sablja". U prepunoj sali za konferencije za novinare MUP Srbije, rekao sam da je podneta krivična prijava za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine u Beogradu, u vezi sa krivičnim delom terorizma i za krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti protiv 45 osoba, od kojih je 10 još bilo u bekstvu, među kojima su i bivši pripadnici Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije, političke ličnosti i visoki vojni oficiri. Ako se njima dodaju Slobodan Milošević i bivši načelnik RDB Srbije Rade Marković, onda je sasvim jasno zašto se tvrdilo da se radi o pokušaju državnog udara, terorizmu, zaveri mafije i antihaškog lobija sa političkom pozadinom.

NATAŠA Mićić, predsednik Narodne skupštine i v. d. predsednika Srbije, ocenila je kako je izvesno da su ljudi koji su organizovali i izvršili atentat na premijera Đinđića "imali neposredan interes i cilj da izazovu nasilnu promenu vlasti i uspostavljanje režima koji bi tobož bolje štitio nacionalne interese". Time je okončan prvi čin ove drame.

Šok i trauma izazvani ubistvom Zorana Đinđića potresli su sve nas. Mafijaši su bili brži, bili su u prednosti i policija je morala brzo da reaguje kako bi sprečila ostvarenje krajnjeg cilja, rušenje vlasti. U pitanju je država Srbija i mir u njoj? Trebalo je sačuvati demokratiju i započete reforme? To su bile misli koje su me tada obuzimale. Kako sam morao u Vladu na dogovor, general Lukić sa ostalim saradnicima preuzeo je koordiniranje poslova, organizovanje uviđaja i dogovor o daljim merama.

Rezultat prvih saznanja bilo je saopštenje koje je Vlada objavila. U njemu se otkriva da je "tokom današnjeg dana trebalo da se potpiše nalog za hapšenje najveće organizovane kriminalne grupe na prostorima bivše Jugoslavije"; navode se krivična dela koja im se stavljaju na teret, uključujući i ubistvo premijera; i saopštava da se radi o tzv. zemunskom klanu. Objavljuju se imena 20 pripadnika na čelu sa Miloradom Lukovićem, poznatim kao Legija i Dušanom Spasojevićem, poznatim kao Šitpar. Time je policija demonstrirala da će biti "tvrđi orah" nego što su zaverenici planirali.

Boraveći u Vladi osetio sam atmosferu koju je pored bola karakterisala i želja za osvetom. Ljudi iz kabineta i Vlade bili su toliko pogođeni smrću premijera da su neki od njih bili spremni da uzmu pravdu u svoje ruke: "Uzmite `heklere` da ih pobijemo!" Vrlo brzo je taj gnev Đinđićevih saradnika, prijatelja i članova Demokratske stranke krenuo prema Demokratskoj stranci Srbije, Vojislavu Koštunici, njegovom kabinetu i ljudima eksponiranim u njegovom okruženju. Kako je postojao sukob između DS i republičke vlade, na jednoj strani, i predsednika Koštunice i DSS na drugoj, i kako je formlano izgledalo da je policija na strani Vlade Srbije, a Vojska SCG na strani predsednika Koštunice, postojala je opasnost da izbije međustranački i građanksi rat. O tome svedoči Beba Popović u Vasićevoj knjizi: "Gledamo se i ćutimo".


(NASTAVLjA SE)