Sprečen državni udar

NEKI su došli u pancirima i zapasali livore. Stiže i Kole naoružan: šapuće mi da mogu da računam na njegovih dvadeset naoružanih ljudi, neki su bivši padobranci i specijalci. Gliša, komandant SAJ, već se javio i čekao kao zapet (SAJ je jedva čekao da im se Legija i "zemunci" nameste...). Stiže i Guri; pitamo ga Milić i ja je li sa nama; ako nije, neka se skloni, sami ćemo. Guri se vređa, ljubi nas i kaže da je sa nama do kraja... Stiže Milan Obradović i Bora Banjac; Milan mi kaže da noćas ne spavam kod kuće. Uredba o vanrednom stanju gotova je i Nataša Mićić je potpisuje. Nataša je bila jedna od najhrabrijih osoba toga dana.

Tako se javio problem - kako da zaustavimo svaki oblik samoorganizovanja, samovlasti i uzimanja pravde u ruke privatnih lica, bez obzira na to kakve oni dužnosti i funkcije obavljali u Vladi Srbije. Možda je bilo i onih koji su se s razlogom plašili da su oni sledeća meta, jer svima je bilo jasno da pucanj u Đinđića nije pucanj u njega kao ličnost, nego pucanj i u Vladu i u državu Srbiju. Bila nam je potrebna energična akcija da bi se sprečili svi ti oblici vaninstitucionalnog i nezakonitog delovanja. A za takvu akciju bila nam je neophodna, opet, odlučnost države. Trebalo je osposobiti Vladu da funkcioniše.

Kada smo se sastali na kolegijumu Vlade, dežurni potpredsednik bio je Jožef Kasa. On je trebalo te nedelje da obavlja funkciju premijera, ali je Kasa, zbog toga što je morao da dolazi iz Subotice u Beograd, zamolio da to bude neko drugi. Dogovoreno je da dužnost dežurnog potpredsednika i v. d. premijera obavlja Nebojša Čović, dok se ne reši pitanje novog premijera. Smatrao sam da to mesto, prema podeli u DOS, pripada Demokratskoj stranci, i da je ona pozvana da odredi ko će biti novi premijer. Demokrate su vrlo brzo predložile da novi premijer Srbije bude moj stariji kolega Zoran Živković, Đinđićev zamenik u stranci.

NEKI stranački lideri iz DOS su bili oneraspoloženi tom činjenicom. Smatrali su Živkovića nedoraslim i neadekvatnim rešenjem za tako odgovornu dužnost. Pravljene su i druge kombinacije. Kada je Živković predložio da se uvede još jedna funkcija potpredsednika, i da na to mesto dođe Čeda Jovanović, došlo je do još većeg nezadovoljstva i otpora među članovima Vlade Srbije. Obrazloženje je bilo - gubitak Zorana Đinđića je takav da ga ne može nadomestiti jedan čovek, pa će Zoran Živković i Čeda Jovanović, u stvari, podeliti Đinđićev posao. Zoran će voditi Vladu, pravne i privredne poslove, a Čeda će se baviti pitanjima evropskih integracija, koje smo tada hteli da ubrzamo.

Jedno od pitanja koje se postavljalo bilo je: Zašto je atentat izveden znatno ranije nego što je bila Šešeljeva najava? Shvatili smo da je to učinjeno zato što tad nije bilo ministra odbrane, jer nije postojala vlada zajedničke države. Ujedno se kalkulisalo da je nemoguće izabrati novog premijera zbog odnosa snaga u republičkom parlamentu. Zato smo velike napore ulagali da nam oba parlamenta, i savezni i republički normalno funkcionišu, kako ne bi došlo do unutrašnje krize vlasti. Naredio sam da policija obezbedi sve poslanike i pojača mere obezbeđenja parlamenta, kako ne bi eventualna likvidacija poslanika dovela u pitanje njihov rad i funkcionisanje države. Svaki poslanik je imao zaštitu u tom kritičnom periodu, ali to samo po sebi nije bilo dovoljno.

Odluka o vanrednom stanju bila je direktna posledica političke procene Vlade Srbije. Procena je bila dobra i odluka je bila dobra, jer je uvođenje vanrednog stanja sprečilo nastavak operacije "Stop Hagu". Sprečen je državni udar, koji je počeo 12. marta ubistvom predsednika Vlade Srbije. Taj državni udar, po mom sudu, ima svoju bezbednosnu, svoju političku i svoju istorijsku dimenziju.

U bezbednosnom smislu, 12. mart je teroristički akt, koji za Srbiju ima isti značaj kao 11. septembar za SAD. To je bio pucanj u državu i njenu mladu demokratiju. Bezbednosne implikacije tog terorističkog akta su potpuno jasne, Srbija je bila bez zaštite i postala je bezbednosno nestabilna država.

U POLITIČKOM smislu, to je pokušaj promene demokratskog sistema i vlasti nasilnim putem. To je bio pokušaj da se reformske prozapadne snage skinu sa političke scene i dovedu "zdrave nacionalne patriotske" snage, koje će nastaviti staru politiku. I koje će omogućiti izvršiocima tog čina da imaju istu ulogu koju su imali u vreme Slobodana Miloševića. Za demokratske snage, 12. mart je bio prilika da se nastavi petooktobarska revolucija. To je bila prilika za 6. oktobar.

U istorijskom smislu, bio je to događaj koji predstavlja kontinuitet sličnih događaja u srpskoj političkoj istoriji. Najsličniji je, po motivima i po posledicama, atentatu na kneza Mihaila, mladog reformatora koji je hteo da evropeizuje Srbiju. U suštini, i ovo je bio pokušaj da se ubistvom premijera reforme i približavanje zapadu u civilizacijskom smislu zaustavi i obrne istorijski proces.

Atentat je dokaz da nasilničke političke ideje kod pojedinaca u Srbiji nisu ni danas mrtve, jer neko i u 21. veku misli da postoje nekakvi državni, nacionalni, patriotski razlozi koji opravdavaju ubistvo radi promene vlasti.

Milorad Ulemek Legija, koji je zagovarao taj državni udar, šifrovanu operaciju "Stop Hagu", za mene je neka nova vrsta Apisa, zato što je kao i prethodnik mislio da će upotrebom metka odrediti ko će i kako vladati u ovoj zemlji. Njegov saborac Zvezdan Jovanović, specijalac i iskazani patriota u ratovima kroz koje je prošao, nije imao direktne veze sa "zemunskim klanom" i ponavljao je, po hapšenju, samo dve rečenice: "Ja nisam kriminalac. Ja nisam primio pare!"

Time je Jovanović stavljao do znanja da nema nikakve veze sa mafijom i kriminalom, odnosno da nije ubio iz tih razloga. On je, kako reče "samo prihvatio Legijin poziv" da na taj način zaustave nameru koja mu je servirana kao Đinđićeva, o rasformiranju JSO i slanju svih njih u Hag. Meni su to slični motivi iz kojih je Gavrilo Princip ubio Ferdinanda. Svakako su i jedan i drugi računali da time čine patriotsko i nacionalno delo za svoj narod i državu. Ubili su iz uverenja.

ZAŠTO?

Atentat na premijera otvorio je hiljadu pitanja. Hiljadu - zašto? Najčešća su:

- Zašto niste sprečili atentat?

- Zašto niste uhapsili Legiju i "zemunce" kad ste znali za njih?

- Svakako da ona zaslužuju odgovor. Ali ja ga ne mogu dati u potpunosti. Ne mogu zadovoljiti sve neverne Tome iz jednog jedinog razloga. Ne znam. Ne znam sve što je potrebno za potpun odgovor. Njega će dati sudski proces i nova saznanja. Nadam se da neće ostati vremenu i istoričarima da i oni traže odgovor na ova pitanja.

A IMA pitanja na koja nisam najpozvaniji da pružim odgovore. Dva takva mi se vrte u mislima. Prvo, zašto je šef premijerovog obezbeđenja, odani Vladimir Vukosavljević Keza dao ostavku i otišao u tišini, nekoliko nedelja pre atentata? Teže pitanje je - zašto se Đinđić tako ponašao po pitanju sopstvenog obezbeđenja? O tome sam mnogo puta razgovarao sa našim zajedničkim prijateljima i niko nije bio u stanju da ponudi bilo kakvo pouzdano objašnjenje.

Gostujući u emisiji Milomira Marića na BK TV o tome je govorio i njegov intimni prijatelj Dragoljub Marković. Rekao je, da je prateći razvoj sitaucije zaključio: - Ubiće ga sigurno. On i ne zna, ne razume šta je to obezbeđenje.
Zato je otišao kod njega 10. marta i u njegovom kabinetu mu preneo informacije i crne slutnje.
- Nisi mi jasan, zar ne vidiš šta su meni uradili. Nisi mogao da mi pomogneš.
Ništa nije slušao, već mu je, na primedbu oko Kezine ostavke, ne baš prijateljski odbrusio:
- Nemoj ti da se mešaš u moje stvari.

Na pitanje voditelja: - Zašto ste mu dozvolili da se tako ponaša?, Dragoljub je odgovorio: - Nije moglo da mu se kaže, nije hteo da sluša. Ružno smo se razišli 10. marta.
Zatim je rekao još nekoliko zanimljivih konstatacija o svom kumu Zoranu Đinđiću. - Očekivao je da će ga svi ljudi slušati bez pogovora. Vlast, poluge vlasti držao je radi ostvarivanja svojih ciljeva... Nije imao ništa sa policijom...

Šta još ne znam?

Ne znam, u stvari, nemam zakonski potrebne dokaze, ko su stvarni inspiratori, finansijeri i organizatori zavere čiji je finale bila operacija "Stop Hagu". Mogu da sanjam, postoje neke indicije. Zato sam bio veoma nesrećan kad su me obavestili da su Šiptar i Kum ubijeni. Mrtva usta ne govore, a oni su znali odgovore na pitanja koja me muče. Ostaje nada da će Legija, svestan svoje istorijske uloge, progovoriti i time sebe staviti u pravi kontekst ovog poduhvata, koji nije samo mafijaški, teroristički, već i politički projekat, po mom čvrstom uverenju.


(NASTAVLjA SE)