Zemunci brži na obaraču

Piše:Dušan MIHAJLOVIĆ
ZA Dejana Milenkovića Bagzija je teško reći da je, prema svom "rangu" u "klanu", to mogao pouzdano da zna. Na osnovu indicija i osnovanih sumnji, smatram da je čitava priča imala tri dela i tri nivoa, istovremeno nezavisna i isprepletana. Tako verujem da su Srbi opet bili kamen u tuđoj ruci, odnosno da im je u ime patriotske službe naciji potureno da završe tuđi posao, posao suprotan realnim nacionalnim i državnim interesima Srba. Kad je o posledicama atentata reč - mislim da ovu tezu i ne treba dokazivati. Na tu priču "primile" su se domaće strukture koje veruju da će im atentat doneti promene koje priželjkuju i za koje se bore. I na kraju su organizatori same operacije o kojoj se zna sve.

Ono što zasigurno znam je i to da nismo jurili Koštunicu. Vanredno stanje i "Sablja" nisu bili nikakav politički obračun. To što su to neki priželjkivali, pričali o tome, što je tužilac odustao od optužbe za Bulatovića i Tomića, pa i novac koji su dobili kao obeštećenje - nisu dokazi da su vanredno stanje i "Sablja" zato uvedeni.

Ja ću izneti ono što znam o tome - zašto nismo uhapsili Legiju i "zemunce". Radi toga moram nastaviti priču o Čumetu i antimafijaškom zakonodavstvu i institucijama.

Rekao sam da je Čume policiji potvrdio zverstva i planove "zemunskog klana", ali da je nestao. Uslovi za izbor specijalnog tužioca stvoreni su tek 28. decembra 2002. godine. Slede Nova godina i Božić. Prvi kandidat prihvata, pa odbija imenovanje. I onda Srbija, tek 5. marta, dobija antimafijaškog tužioca u Jovanu Prijiću, nekorumpiranom, agilnom i odlučnom tužiocu iz Zrenjanina. Za to vreme "zemunci" tragaju za Čumetom. Drže njegovu ženu Ljiljanu Buhu i vode veliku kampanju na kompromitovanju Čumeta i Vlade.

RASPISANA je ogromna nagrada za informaciju o boravku najtraženijeg begunca, kojem ucenjuju glavu na deset miliona evra. Policija ne zna za krtice u sopstvenim, kao ni u redovima BIA i tužilaštva, niti za sve njihove političke veze i pisma, osim otvorenog pisma javnosti. Ipak, policija je prva bila spremna za akciju hapšenja. Kada to kažem, ne mislim da je to naša zasluga. Reč je o sticaju okolnosti. Život piše romane. Glavna ličnost tog romana je Čume, njegova opisana odiseja u Turskoj, pa Slovačkoj. Najzad i specijalni tužilac odlazi u Slovačku. I dolazi sa iskazom koji želi da popravi. Hapšenje je pitanje dana.

To znaju i "zemunci", pa ubrzavaju operaciju. Neuspeo pokušaj atentata kod "Limesa" uozbiljuje obe strane, ali puštanjem Bagzija ponovo je demontirana nemoć policije u društvu koje više veruje "jadnom trgovčakom putniku". Svima se žuri. Ko će biti brži? Posle "Limesa", a to je bilo 26. febraura 2003. godine, "zemunci" nestaju sa lica zemlje. Povlače se u unapred pripremljene "štekove" i prelaze na komunikaciju specijalcima. Kako BIA gubi kontakt sa njima, za mene je još uvek velika tajna. Najzad, dolazi Prijić sa iskazom koji prilažem. Datum iskaza datog u Slovačkoj - 8. mart 2003. godine.

Ostaje da se napiše nalog za hapšenje. Čujem da specijalni odbija susret sa Legijom 12. marta. Bez komentara, jer svi znamo da su oni bili u funkciji "ratnih varki". Hapšenje - planirano za 13. mart 2003. godine. Jednostavno i grubo rečeno, vreme nas je preteklo. Kriminalni klan saznao je da smo doneli odluku o hapšenju. Bili su u pitanju časovi i zato su pakleni planovi i zasede učestali, a strelci se približavali na rizičnu razdaljinu. Oni koji ne razumeju sve te činjenice i okolnosti, nemogućnost brzog demontiranja svih uporišta kriminala i krtica prethodnog režima, ili su ograničeni, ili imaju posebne razloge. Prema nalazu Koraćeve komisije i tvrdnjama samog Koraća, u sistemu obezbeđenja Zorana Đinđića nisu otkriveni elememnti zavere niti saučesnici otpuženih za atentat. Suština je u tome da zavera nije potekla iz struktura obezbeđenja, policije i bezbednosti. Đinđića nije ubilo, kao Indiru Gandi, njegovo lično obezbeđenje.

"Zemunci" su bili brži na obaraču. Pucali su prvi. I ovoga puta potpukovnik Zvezdan Jovanović Zmija pogađa - pravo u cilj. Ostalo se zna.

ZORAN Đinđić je bio političar, opozicionar, jedan od čelnika rušenja ranijeg režima, vizionar, državnik. Stradao je kao premijer. Kako atentat na njega sigurno nije običan kriminalni čin, niti razbojništvo, niti lična osveta o čemu govori i sam atentator, koji nije bio klasičan kriminalac i koji je sebe video kao ratnika i patriotu, vredelo bi da se svako odgovoran i dobronameran zamisli nad ovom činjenicom. Reč je o klasičnom terorističkom aktu i političkoj zaveri, sa izrazitom monstruoznošću današnjeg organizovanog kriminala. Bez višegodišnjeg akumuliranja novca, moći, eksplozije apetita i ranije politike, ni ova politička likvidacija ne bi bila moguća. Ubice su shvatale da će Đinđić sa ovom vladom uspeti i da to moraju osujetiti što pre, na polovini njegovog mandata.

Kakve su prilike bile svedoči i podatak da su advokati Dejana Milenkovića Bagzija, nakon pokušaja atentata kod hale "Limes", dobili više prostora u medijima nego što je ijedan policijski zvaničnik ikada dobio od 5. oktobra naovamo. To nikako nije slučajno, to nije novinarska trka za atrakcijama, to nije ni političko neslaganje sa Vladom. To je zla namera. Zla namera koja stvara atmosferu - priliku.
- Prilika je ubila premijera - reče jedan moj saradnik.

U hiljadu "zašto" spadaju mnoga pitanja tipa - šta bi bilo, da je bilo?

Šta bi bilo da je obezbeđenje premijera podignuto na tzv. prvi stepen, posle "Limesa"? Oni koji to pitaju, zaboravljaju dve stvari. Prvu - pravu hajku protiv premijerovog obezbeđenja i "ometanja života običnih građana". I drugu - da tzv. prvi stepen nikad nije primenjen u punom obimu od Titove smrti, odnosno, da bi njegova primena za obezbeđenje dinamičnog premijera u potpunosti paralisala saobraćaj i život u Beogradu. Da li je naše društvo bilo spremno da tako nešto odobri? O tome nisam razgovarao sa premijerom, jer su drugi brinuli o tome, pa su i obaveštajne informacije o bezbednosti išle direktno njemu i kabinetu, a ne MUP. I dok je DB bila u Ministarstvu, Đinđić nije prihvatao ozbiljan razgovor na te teme.

U nekoliko razgovora u četiri oka potcenjivao je vrednost operativnih i obaveštajnih informacija kontrapitanjima - ko, kad, gde, koga? Razilazili smo se oko bezbednosnih procena i umesto da se oko njih usaglasimo, nametao je druge teme. Mnoge tajne odneo je i sam Đinđić u grob. U njih spada i olaki prelazak preko upozorenja koja su mu direktno preneli Milorad Dodik i Dragoljub Marković, zaobilazeći policiju i službu.

ZAŠTO je na dan atentata premijer krenuo da u zgradu Vlade uđe kroz njen peti ulaz, za koji se pokazalo da je bio najnebezbedniji. Zašto nije korišćen četvrti ulaz za koji se tvrdi da je mnogo bolje zaštićen? To je, takođe, hipotetičko pitanje, koje impresionira laike. Zaboravlja se da je to vladina zgrada od Drugog svetskog rata i da je oduvek imala četiri ulaza za posetioce i peti ekonomski ulaz (koji pogrešno nazivaju četvrti) za dostavu preko podruma zgrade. Pored svečanog ulaza na uglu Kneza Miloša i Nemanjine: ulaza za funkcionere Vlade iz Nemanjine; ulaza za činovnike iz dvorišta; postojao je i poseban ulaz za premijera iz Kneza Miloša.

Tako je bilo i kad je Đinđić došao za premijera. Onda je premijer, iz njemu znanih razloga i bez konsultacija sa nadležnim službama bezbednosti, zatvorio svoj ulaz, postavio u hodnik stolove sa kompjuterima za svoje saradnike i počeo da ulazi na najbliži ulaz iz dvorišta zgrade. Kasnije je premestio kabinet na drugi sprat i nastavio da ulazi sa ovog najbližeg ulaza. Renoviranje podruma nije imalo namenu da se ekonomski ulaz koristi za ulazak funkcionera kroz ekonomski deo zgrade. Ali o tome nije brinuo MUP, već Uprava za zajedničke poslove republičkih organa.

Niko nije predložio promenu funkcionisanja plana obezbeđenja premijera i same zgrade, tako da to nije ni bilo u mom kabinetu. Pretpostavljao sam da sve funkcioniše po starim planovima koji su vredeli i za ranije premijere, pa su odgovarali i Đinđićevom ličnom obezbeđenju. Zna se da toga dana premijer i nije trebalo da dođe u Vladu Srbije već u hotel "Hajat".

Jedno od čestih pitanja je - Zašto su premijera obezbeđivala nestručna lica, od kojih su neki imali i policijske dosijee? Odgovor ne može biti jednostavniji - zato što ih je sam Đinđić izabrao i zato što im je verovao.

Oni su ga čuvali i kao stranačkog lidera u mnogim delikatnim situacijama, uključujući i 5. oktobar. Oni su ga čuvali i posle 5. oktobra kao pripadnici SMUP, u koji su primljeni da bi dobili policijske legitimacije i ovlašćenja. Oni su tada prošli potrebne provere i kurseve, ali je najvažnije da im je sam Đinđić verovao. Kada je Đinđić postao premijer, oni su samo preuzeti iz saveznog u republički MUP, Šestu upravu RDB, koja se bavila tim poslovima.

Ne znam po kom osnovu sam mogao da mu kažem:
- Znaš premijeru, ovi momci ti ne valjaju, evo ti boljih. Kojima to "boljim" momcima je raspolagala služba? Onim koji su čuvali Miloševića i Milutinovića? Onim koji su se do juče jurili po mitinzima sa Kizom i pripadnicima Đinđićevog obezbeđenja? Svakako da tako nešto nije dolazilo u obzir. Moja obaveza bila je da svačijem obezbeđenju izađemo u susret u skladu sa realnim mogućnostima Ministarstva.

(NASTAVLjA SE)