Potonule nade pučista

Piše:Dušan MIHAJLOVIĆ
POSTOJE informacije da su atentatori imali obećanje da će Vojska ostati po strani u eventualnom sukobu policije i demonstranata. To bi omogućilo da na scenu stupe "crvene beretke" i da kao najobučenija i najopremljenija oružana formacija reše sukob u korist samozvanih "patriota". Prevarili su se u jednom. Srbiji i građanima Srbije dosta je prolivanja i svoje i tuđe krvi, dosta je ratova, tuča, sukoba.

Atentat je izazvao, a to su zaverenici najmanje očekivali, stravično zgražavanje i otpor građana. Verovali su da je besomučna politika i medijska kampanja vođena protiv premijera i Vlade Srbije urodila plodom i da je premijer toliko omražen da za njim niko neće zažaliti. Vlada Srbije je, sa druge strane, reagovala munjevito uvođenjem vanrednog stanja, Vojska je imala obavezu da pomogne vlastima u Srbiji.

Sve nade pučista je srušila sahrana dr Đinđića. Stotine hiljada građana su prepešačile Beograd u potpunom muku. Taj muk je bio najjasnija poruka ubicama. Tada počinje njihov beg, svakodnevne promene prebivališta, sakrivanje i prerušavanje kako bi se dokopali neke sigurne granice. Neki su možda uspeli u tome. Neki nisu. Neki su, kao nesuđeni "premijer" Spasojević izgubili živote prilikom pokušaja hapšenja. Naša policija je profesionalno izvršila organizaciju i obezbeđenje sahrane Zorana Đinđića. Pola miliona ljudi koji su izašli da isprate premijera na njegovo poslednje putovanje, bio je, po mom mišljenju, najbolji i najjasniji odgovor građana Srbije.

ŠTO se tiče zadatka vezanog za pronalaženje atentatora i razjašnjenje atentata, osnov su bile operativne mere koje je policija sprovodila. Na osnovu prethodnih saznanja, znalo se ko je to učinio, tj. policija je opravdano osumnjičila "zemunski klan" i krenula je prema njima. Kada je "pao" prvi pripadnik, on je progovorio i rekao kako se odigrao atentat 12. marta, ko je i gde bio. Mislim da je Zoran Vukojević zvani Vuk bio prvi. Potom je "pao" drugi učesnik. Nezavisno od prvog, on je praktično dao identične podatke o tome kako se taj događaj zbio. Policija je vrlo brzo razjasnila sva zbivanja 12. marta i došla do raznih saznanja.

Problem je bio pronaći glavne aktere. Milorad Ulemek je pobegao iz zemlje. Dušan Spasojević i Mile Luković su bili u bekstvu. Skrivali su se po beogradskim tajnim stanovima, a potom su krenuli van grada. U nedelju 27. aprila, obavešten sam da je general Banjac dobio pouzdanu informaciju - Šitpar, Kum i Bagzi su u jednoj vikendici u Meljaku. Spremaju se da je napuste. Akcija hapšenja poverena je komandantu SAJ majoru Glišoviću, a Žandarmeriji obezbeđenje šireg područja. Sa nestrpljenjem sam očekivao vesti. Kasno uveče pozvan sam u UBPOK, gde su se već okupili ostali i gde su došli sajovci da referišu o zadatku.

Došao sam u Makiš i zatekao raspoložene saradnike. Dva ključna "zločinca" su precrtana na poternici koja je visila na zidu Banjčeve kancelarije. Nisam delio raspoloženje saradnika i pažljivo sam saslušao izveštaj komandanta SAJ. Promašili su vikendicu, imali su direktni susret sa beguncima koji su u rukama imali automat i bombu. Specijalci su u trku pucali prvi. I bili precizni. Šiptar i Kum su bili na mestu mrtvi. Bagzi je ranije pobegao, pretpostavlja se da je otišao po automobil prema Ibarskoj magistrali.

Šta da kažem komandantu i njegovim specijalcima, kad sam naredio da likvidiraju svakog ko potegne oružje na policiju? Izvršen je propisan uviđaj, sve je dokumentovano i snimljeno, svako može da se uveri da policija govori istinu. Ipak, čestitke su izostale i brzo sam napustio skup, tužan što nismo došli do glavnih aktera zločina.

OVAJ slučaj mnogi kasnije koriste za optužbe protiv policije i ministra. Tvrdi se da su prekršena ljudska prava, da su "streljani", a oni najzlonamerniji idu toliko daleko pa kažu kako su "uhapšeni, saslušavani, mučeni, streljani, pa doterani u Meljak". Kada sam pročitao te laži setio sam se narodne izreke: "Vode i zlobe neće nestati" i biblijske poruke: "I kako hoćete da čine vama ljudi, činite tako i vi njima".

Zato sam bio miran, niko nije imao takvu nameru, niti imam razloga da ne verujem saradnicima i specijalcima SAJ. A i suviše njih je učestvovalo u čitavoj akciji da bi se nešto moglo sakriti od ministra i javnosti. U ovom slučaju nema ništa sa stanovišta ljudskih prava, ili zloupotreba položaja, ili prekoračenja ovlašćenja policije, ali mogu da razumem da izaziva neka pitanja i osnov je za spekulacije, jer to je slučaj jedinih žrtava u operaciji "Sablja".

Jedine dve žrtve su bile dva važna aktera i vođe "zemunskog klana" Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum. Drugo je to što sam bio veoma razočaran takvim ishodom akcije, jer je Spasojević bio jedan od dvojice aktera koji je mogao da kaže policiji ono što ona nije znala i ono što ju je najviše mučilo. To je: ko je naručilac i inspirator, ko je organizator i finansijer zločinačkog poduhvata. Zato mi je bilo izuzetno teško i žao što se tako desilo, ali nisam mogao da stavim nikakvu primedbu ljudima koji su izvodili operaciju. Postoje dokazi, uviđaj koji su izvršili nadležni pravosudni organi. On pokazuje da nije bilo prekoračenja ovlašćenja.

Da policija nije imala nikakve političke ambicije i da to nije politički obračun, najviše i najbolje govori jedna druga činjenica. Radi se o onome što se događalo oko dr Vojislava Šešelja i radikala. Svi smo bili svedoci da je Šešelj sistematski, u jesen 2002. godine, objavljivao niz dokumenata za koje je bilo jasno da mnogi potiču iz dokumentacije Službe državne bezbednosti. Tada to već nije bila služba u okviru Ministarstva. Bila je u okviru Vlade i naši kontakti i saradnja nisu bili kao ranije, dok smo bili u istom ministarstvu. Bili su ispod nivoa koji sam smatrao neophodnim.

VEĆI problem od toga što nisam dobijao inforamcije bio mi je da obezbedim saradnju sa UBPOK u tehničkom, operativnom pogledu. UBPOK je dobio pravo da prisluškuje kriminalce, ali jedina tehnika za to je bila u okviru BIA i tu smo morali na njih da se oslonimo. I njoj je bilo u interesu da saradnja bude korektna, ne bi li sprečila nas da tražimo i dobijemo tehniku, jer po zakonu, onaj ko ima pravo da prisluškuje kriminalca, ima pravo i na tehniku da bi to ostvario, a ne da mu neko drugi daje. Često i sa zakašnjenjem, kao što se dešavalo. Postojala je i razlika u načinu rada. Kada se radi o kriminalcima, prisluškivane su njihove operacije da bismo ih pohvatali u akciji, a ne, kao što je slučaj sa špijunima, da se slušaju danima.

Saradnja sa BIA je nekako tekla, ali moje veliko razočaranje bilo je što kao ministar nisam dobijao informacije koje je fabrikovala služba. Od onih operativnih, preko onih koji idu na adrese određenih ličnosti, do redovnih biltena koji su išli širem krugu korisnika. To mi je smetalo, ali sam pretpostavio da to ne dolazi od njih, već da su njihove nove gazde u Vladi procenile da ministar unutrašnjih poslova ne treba da raspolaže tim podacima. Ne bih sada da komentarišem koliko je to uticalo na sve što se desilo u tako tragičnom obliku. Šta bi bilo da je policija dobijala sve informacije, da ih je razmenjivala sa službom, pa i sa samim premijerom i njegovim okruženjem? Policija je bila izvan tih podataka, kao i izvan informacija i poslova obezbeđenja premijera.

U međuvremenu, Vojislav Šešelj je očito dobijao mnogobrojne informacije i objavljivao ih. Većina je bila tačna. Ali, uz njih su išle i one tempirane, koje je trebalo da izazovu efekte koje su planirali njihovi autori. Radi zabave puka, u okviru toga su puštene i one besmislene, banalne izmišljotine, uglavnom o funkcionerima. Nešto o Đinđiću, meni, Čoviću, Čedi i drugima. To je neko proizvodio, smišljao, bez ikakve veze sa stvarnošću. Meni se pripisuje da sam išao na stadion "Tašmajdan" u neke prostorije i kockao se, i ne znam ni ja šta još. Od svojih studentskih dana, nisam nikad ušao na "Taš". Međutim, dobar deo dokumenata, videlo se, potiče zaista iz Slubže državne bezbednosti i nisu bili Šešeljeva montaža.

(NASTAVLjA SE)