Rat buknuo na svadbi

Piše: D. Stojaković

U ratu u Bosni i Hercegovini počinjeni su stravični zločini. Njih su činili pripadnici sva tri naroda, baš kao što su žrtve pripadnici sve tri strane. Ne želeći da osporavamo nijedan zločin niti da procenjujemo koji je veći i teži, objavljujemo seriju tekstova o etnički motivisanim zločinima nad Srbima u Sarajevu i BiH, koje su počinili pripadnici Armije BiH, policijske jedinice, mudžahedini i paravojne snage.

Prema još nepotpunim, ali pouzdanim statistikama, oko 20.000 Srba iz BiH su žrtve ratnih zločina, a polovina tog broja je ubijena. Svi ovi zločini su istraženi i podnesene su prijave protiv počinilaca. Iako je od nekih zločina prošlo i više od 13 godina, ni bosanskohercegovačko, ali ni haško tužilaštvo nije procesuisalo nijedan slučaj.

Prvi etnički motivisan zločin u BiH dogodio se 1. marta 1992. godine, kada je ispred stare pravoslavne crkve na Baščaršiji ubijen svat Nikola Gardović. Ceo slučaj je prilično jasan. Postoje izjave svedoka tog zločina, kao i video-kaseta celog događaja. Iako su počinioci poznati, suđenje pred Kantonalnim sudom u Sarajevu počelo je tek pre nekoliko dana, a prvooptuženi Ramiz Delalić Ćelo slobodno se kreće sarajevskim ulicama.
Tog 1. marta, u 14.30, u crkvi Svetog preobraženja u Novom Sarajevu obavljeno je venčanje Milana Gardovića i Dijane Tambur. Svadbeni ručak je bio organizovan u Domu Tekle, stare pravoslavne crkve na Baščaršiji. Posle venčanja, oko stotinu svatova u automobilskoj koloni od petnaestak automobila uputili su se u Dom udaljen oko sedam kilometara. Pošto ispred stare crkve ne postoji parking, kolona je stala na 150-200 metara dalje - kod Većnice, gde su ostavljeni automobili, a svatovi su pošli peške prema Domu.

PREMA svedočenjima svatova i očevidaca iz pešačke zone na Baščaršiji, svatovima je prišao beli "golf" sa četvoricom mladića, među kojima je bio i poznati sarajevski kriminalac Ćelo. Ti ljudi su izašli iz vozila i pokušali da barjaktarima oduzmu srpske zastave. Došlo je do komešanja, posle čega su dvojica mladića zapucala i ranila Radenka Mirovića i Nikolu Gardovića, koji je preminuo nekoliko minuta kasnije u kolima Hitne pomoći.
Sudeći po svedočenju ranjenog Mirovića, emocije u Sarajevu tih dana su bile vrlo jake, jer se održavao referendum za samostalnu BiH, koji su bojkotovali Srbi.

- Pošto sam parkirao auto kod Većnice, čuo sam četiri-pet hitaca ispaljenih iz pištolja. Na udaljenosti od 25 metara od mene nalazili su se barjaktari Dragan Gardović i Duško Raković. Video sam kako se zastave ljuljaju i pošao sam da vidim o čemu se radi, ali mi se isprečila jedna naoružana osoba koja me je prislonila uz obližnji zid i uperila mi pištolj u grudi. Potom je došla još jedna osoba koja je, takođe, uperila pištolj u moje grudi. U neposrednoj blizini nalazio se moj tast i mladoženjin otac Nikola Gardović, koji je s pljoskom u ruci prišao i zamolio napadače: "Nemojte da mi kvarite veselje." Istog trenutka jedan od napadača je ispalio četiri hica u moje noge. Jednim zrnom sam pogođen u desnu nogu u predelu skočnog zgloba. Drugi napadač je pucao u Nikolu, koji je pogođen s desne strane, u predelu bubrega, posle čega je pao. Posle pucnjave trojica mladića su pobegla.

Osim Delalića, koji je kasnije u televizijskoj emisiji priznao da je ubio Gardovića, svedoci su prepoznali Suada Šabanovića iz Zvornika i Muhameda Švrakića iz Sarajeva. Kako "Novosti" ekskluzivno saznaju, Delalić nije ubio Nikolu Gardovića, već je taj zločin počinio Muhamed Švrakić, sin osnivača "Zelenih beretki" Emina Švrakića. Delalić je prihvatio da preuzme odgovornost na sebe i prema našim saznanjima do danas naplaćuje reket od porodice Švrakić kako ne bi progovorio. Ipak, Muhamed Švrakić se posle ovog zločina hvalio da je on "muslimanski Gavrilo Princip", o čemu postoje izjave i dokazi.

CEO zločin je snimljen video-kamerom, a kaseta je umnožena i danas se nalazi u posedu sarajevske policije i kantonalnog tužilaštva. Na traci se jasno vidi zločin, a postoje i izjave velikog broja svedoka. Ceo slučaj je jednostavno rešiti, a zašto to nije učinjeno ni posle 13 godina - pitanje je koje mnogi sarajevski Srbi postavljaju.

U svedočenju ranjenog Mirovića postoji još nekoliko važnih detalja:

- Iste noći pozvao sam telefonom kuma B. P., koji živi u SAD u Los Anđelesu. On mi je rekao da je neposredno pre mog poziva u televizijskim vestima čuo da su Srbi napali muslimanske svatove u Sarajevu i da je neki Srbin ubio nekog muslimanskog svata. Prema njegovim rečima i ostala sredstva informisanja u SAD su prenela ovakvu informaciju. Sutradan sam otišao u Hitnu pomoć radi primanja tetanusa. Tom prilikom jedan od lekara mi je rekao da je oko 15 minuta pre oružanog napada na svatove i ubistva Nikole Gardovića bila potražnja za kolima Hitne pomoći na Baščaršiji.

I zaista, samo minut posle zločina na Baščaršiji pojavila su se i kola Hitne pomoći. Svatovi svedoče da su se ubrzo pojavili i strani novinari. Prema svedočenju svata J. G. brzina dolaska novinara navela ga je na razmišljanje da je incident insceniran. Ovaj svedok je još napomenuo da je na mesto zločina došao izvesni Senad Švrakić (rođeni brat Muhameda, koji je počinio ubistvo) u maskirnoj uniformi.

- Taj čovek se ponašao nasilnički, rukama je razgrtao prisutne i gazio po tragovima krvi i čaurama. Kada sam ga upozorio da ne gazi po tragovima, reagovao je rečima: "Majku vam j.... srpsku, sve vas treba pobiti", pa je repetirao pušku i uperio je u mene, a dvojica uniformisanih policajaca su na opšte iznenađenje počele da smiruju mene. Potom su prišle još neke osobe u maskirnim uniformama i pokušale da ga smire, a on mi je još prstom zapretio i poručio: "Sve ćemo vas pobiti!" Tek kasnije sam saznao da je reč o Senadu Švrakiću.

Posle ovog zločina, porodica Gardović morala je da se iseli iz Sarajeva. Jedan sin i supruga pokojnog Nikole izbegli su u istočnu Republiku Srpsku, gde i danas žive. Ćerka i zet su, takođe, u istočnom delu RS. Drugi sin Milan, na čijoj svadbi je počinjen zločin, iselio se zajedno sa suprugom u Švedsku, a treći sin sada živi i radi kao sveštenik u okolini Čačka.

KROZ kakvu torturu su prolazili sarajevski Srbi govori i svedočenje članova porodice M. sa Koševskog brda. Reč je o intelektualcima, koji su samo zbog svog hrišćanskog imena i prezimena prošli stravičnu torturu. Muž je bio u višednevnom zatočeništvu u "divljim" zatvorima, gde je brutalno isprebijan do te mere da ga članovi porodice nisu prepoznali kada se vratio kući. Njegova supruga je, takođe, bila u zatvorima gde je mučena i višestruko silovana, kao i ćerka koja je ostala u stanu.

B. M. je bio glava ugledne petočlane porodice, otac troje dece, od kojih su dvoje na početku rata otišli u Beograd. Radio je u pošti, imao trosoban stan na Koševskom brdu, garažu, "pežo 404" i imao jedan solidan život. Na početku rata, tačnije 8. maja 1992. godine, oko 23.30, u njegov stan je upala grupa naoružanih muslimana, među kojima je poznavao dvojicu mladića prijatelja njegovog sina.

- Odveli su me u školu "Franjo Kluz" i kraće vreme me zadržali u jednoj prostoriji gde su mi nudili neki napitak da popijem, što sam odbio - svedoči N. M. - Uveli su me u prostoriju u kojoj je bio veći broj naoružanih muslimana, a na jednom stolu je ležala naga žena koju ne poznajem, a koju su neprekidno tukli muškarac i žena sa dugom kosom, upotrebljavajući nešto poput biča. Zbog lošeg svetla likove nisam mogao razaznati, a tu su me vezali i odveli u drugu prostoriju u kojoj se nalazila supruga M. Č., ekonomiste u predstavništvu kragujevačke "Zastave", koji su stanovali u mojoj ulici. Bila je pretučena i pocepane odeće. Pitali su je da li sam im ja doneo pušku na kućni prag. Rekla je da nisam i nastavili su da je tuku.

- Potom su me odveli u neku podrumsku prostoriju veoma slabo osvetljenu u koju je ušlo pet-šest naoružanih ljudi. Jedan je prišao iza mojih leđa, telo puške mi je prislonio u predelu grkljana i po grlu me udarao puškom. Drugi je stao ispred mene i snažno me udarao kundakom po licu i glavi. Od ovih udaraca, pao sam u nesvest i kada sam došao sebi, imao sam utisak da se nalazim napolju. Pored mene se našao još jedan isprebijani čovek, a oko nas su vikali da nas treba voditi na streljanje. Tako vezane i pretučene su nas natovarili na kamion otvorene karoserije, postavivši nas potrbuške. Jedan mi je seo na leđa, drugi na noge, istovremeno uhvativši me za kosu udarao je mojim licem o pod. Isto su radili i drugom čoveku. Usput su govorili da će nas pobiti, a naše žene silovati, jer je u ratu sve dozvoljeno.

TORTURA U PODRUMU

NESREĆNI B. M. se tada ponovo onesvestio, a probudio se u podrumskoj prostoriji u kojoj su ga svukli golog. Tu je bilo još šest uhapšenih Srba, koji su bili vezani i potpuno premlaćeni. Za njih su tvrdili da su, navodno, snajperisti sa Alipašinog polja. Među njima se nalazio i M. Č. (čija je supruga mučena u školi). Na podu ove prostorije su se nalazili kartoni u vodi od pet centimetara. Kaže da se ne seća koliko je proveo u ovim prostorijama. Redovno je tučen i maltretiran, a prisiljavan je da potpiše izjave priznanja da je navodno organizovao diverziju u pošti. Svedoči da su u iživljavanjima prednjačili izvesni Refo, Besim, Ratko, Nurudin...

(NASTAVLjA SE)