Ubistvo osmorice vojnika JNA

Piše: Dušan STOJAKOVIĆ
- KADA su me odveli u jednu prostoriju na prvom spratu, kroz poluotvorena vrata prepoznao sam da se nalazim u prostorijama bivšeg ženskog studentskog doma u Radićevoj ulici koji je naslonjen na Centralni zatvor. Besim me je izdvojio iz grupe uhapšenih i rekao mi da me vodi kod "šefa", jer nije dokazana moja krivica i mogu da idem kući. Uveli su me u jednu veću prostoriju u kojoj se nalazio sto prekriven zelenom čojom, a na zidu su bile slike Alije Izetbegovića i Homeinija. Za stolom je sedeo Ismet Bajramović Ćelo, kojeg sam tada prvi put video. Držao je noge na stolu, a za jednu čizmu mu je bio zadenut nož. Obratio mi se rečima: "Komšija, šta se s tobom desilo? Odakle ti ovde?..." Pravio se da ništa nije znao u vezi sa mojim hapšenjem i premlaćivanjem, iako je sam Besim rekao da "šef" želi da me vidi pre puštanja iz zatvora. Na stolu je imao rekvizite za mučenje za koje je tvrdio da su pronađeni u srpskim stanovima. Želeo je da me izvede pred kamere, da apelujem na potrebu zajedničkog života Srba i muslimana, ali zbog teških povreda na licu od toga se odustalo. A, kako sam izgledao svedoči podatak da me rođena ćerka nije prepoznala kada su me vratili kući.
Njegova supruga M. M. je radila kao nastavnik u školi "Franjo Kluz". Kaže, da je znala ko je Ćelo Bajramović, jer je generacijski blizak njenoj deci. Tvrdi da ga je 3. marta 1992. godine videla kako u njihovom naselju deli oružje muslimanima. Za njega, kaže, da je bio šef kriminalne grupe u kojoj su bili Muhamed Begić Đilda, predratni sitni lopov, njegov brat Halil, buregdžija Nurudin, otac i sin Muhamed i Salko Smajo, Ismet Tvrtković, Šemso Smajić, Emir Bašić, Zićrija Voloder, Stjepan Nekić...
- ŠKOLA u kojoj sam radila bila je zauzeta od strane Bajramovića, koji je na početku u nju smestio svoj štab - seća se M. M. - Od samog početka rata, na ulazima u zgrade su postavljene straže koje su upisivale ulaske i izlaske. Čini mi se da je za moje kretanje bio zadužen komšija Hašim Sarajlić, koji se uvek nalazio svuda kuda sam išla. Do 8. maja 1992. godine naš stan niko nije pretresao. Međutim, te noći je izvršena opšta racija na sve Srbe u Sarajevu. Vršeni su upadi u stanove i pretresi. Oko ponoći, kod nas su upali naoružani pripadnici jedinice Ismeta Bajramovića Ćele. Prepoznala sam Đildu, Halila, Nurudina i ostale koje znam iz viđenja, među njima je bila i jedna žena. Osim Đilde, koji je bio korektan, svi ostali su bili veoma surovi, urlali su, razbijali stvari, repetirali oružje na ćerku N., koja se u jednom trenutku onesvestila. Ona i ja smo pre toga gledale film, a muž je spavao. Posle pretresa odveli su mog muža, a potom su naredili i meni da pođem s njima.
Odveli su me u školu "Franjo Kluz". Uveli su me u kabinet biologije gde sam zatekla uhapšenu suprugu M. Č. Bila je vezana za klupe, ležala je potpuno naga potrbuške i pretučena. Oko nje su bili poderani delovi odeće. Oko nje se nalazila grupa odraslijih dečaka, koji su je hvatali za grudi, zadnjicu i ostale delove tela, iživljavajući se nad njom i ponižavajući je. Iz drugih učionica sam čula strahovite krike. Tu me nisu fizički maltretirali i samo su me ispitivali. Potom su me vratili kući, ali su opet nastavili pretres. Dvojica su na trenutak izašli, konsultovali se motorolom i vratili se. Saopštili su mi da moraju da me vode "kod pukovnika".
M. M. se seća da su je odveli u ženski studentski dom "Mladen Stojanović" u Radićevoj ulici. Kaže da su je priveli izvesnom Refi koji je bio onižeg rasta, crn i nosio je naočale kroz koje je čškiljio.
- Refo je počeo da me ispituje, a posle deset minuta mu se priključio neki Zlajo, koji mi je pokazao iz neke aktašne šta Srbi rade. Tu su bili neki predmeti za mučenje. Tada je došao neki mladić i izvadio testerasti nož. Prvo me je oštricom posekao po malom prstu, a zatim kako sam sedela na stolici testerastim delom me snažno zasekao preko cevanica. Napravio mi je velike rane od kojih i danas imam ožiljke. Taj Zlajo je reagovao i isterao tog mladića iz prostorije. Potom su me uveli u trpezariju i, negde, oko četiri-pet časova ujutru pojavio se "pukovnik" Ismet Bajramović Ćelo. On mi se obratio rečima: "Evo naše učiteljice koja deli oružje po naselju". U ovoj prostoriji se nalazio i meni nepoznati mladić, koji je iznenada reagovao: "Vi čuvate četnike, a meni je brat poginuo", zatim me je snažno udario pesnicom u desnu stranu lica od čega su mi odmah ispala četiri gornja zuba.
IZBACILI su tog mladića iz prostorije. Tada mi je Refo pretio, a Ćelo ga je smirivao. Potom su uveli dvojicu Srba M. Č. i V. G. Ćelo je predložio da me "odvedu na drugi sprat, odakle bih mogla da skočim i izvršim samoubistvo". Na stepeništu sam se srela sa suprugom M. Č. (žena maltretirana u školi). Mene su smestili u jednu studentsku garsonjeru, a nju do mene. U ovoj garsonjeri bila sam do 15. maja 1992. godine. Za to vreme čula sam krike, kukanje i sl. Tada su me silovala šestorica muškaraca, uglavnom mlađih, primitivnog izgleda.
Posle ove ponižavajuće torture, pojavio se Ćelo. Pitao se šta s njom da rade, a potom ju je zajedno sa svojim pratiocima odvezao do stana, u koji je ušao i popio čašu "žilavke". Obećao je da porodica neće biti uznemiravana, što, naravno, nije ispunjeno.
- Pretpostavljam da bismo svi mi bili mrtvi da se pomenuti Đilda nije zauzeo za nas, jer je osećao odgovornost prema mome mužu koji ga je jednom kao dete povređenog vozio u bolnicu. Moja ćerka N. M. poverila mi se da je dok smo muž i ja bili u zatvoru, u kuću upala grupa od pet muslimana koji su je silovali. Kao posledice svega toga, dobila je strašne alergije, koje kada se pojave otvaraju sitne rane na rukama i nogama.
Porodica M. je 25. maja 1992. godine pobegla iz Sarajeva i sada živi u beogradskom predgrađu.

POSLEDNjI dan života za osam pripadnika Jugoslovenske narodne armije bio 22. april 1992. godine. Tog dana su u centru Sarajeva u Velikom parku streljani vojnici, čija tela ni do danas nisu pronađena. Da ceo slučaj bude još bizarniji ministar odbrane i komandant teritorijalne odbrane su potpisali potvrdu na kojoj piše da su vojnici posle informativnog razgovora pušteni na slobodu.
Još jedan mučan podatak za ovaj ratni zločin je što su streljanje osmorice vojnika posmatrali građani iz obližnjih zgrada. Streljani su Milivoje (Ilije) Lalović, rođen 17. aprila 1951. godine, Đorđe (Spase) Bjelica (6. maja 1970), Dragomir (Miladina) Đerić (19. decembra 1943), Vlajko Golubović (8. januara 1970), Nedeljko (Božidara) Vujičić (18. januara 1969), Zoran (Marinka) Marković (27. septembra 1957), Miladin (Jove) Vukumanović (26. jul 1957) i Stevan (Mirka) Đokanović (15. maja 1952).
Pomenuta osmorica vojnika su iz kasarne "Slobodan Princip Seljo" u Lukavici, oklopnim vozilom - transporter guseničar, upućeni u pravcu opštine Ilidža, sa zadatkom da se postave između strana u oružanom sukobu, koji je izbio prilikom napada jedinica Teritorijalne odbrane i MUP RBiH na opštinu Ilidža. Nažalost, transporter se pokvario, tačnije, pukla mu je gusenica u naselju Dobrinja, u Aerodromskoj ulici kod kuća porodice Mujezinović.
Kada su osmorica rezervista JNA pokušali iz obližnjeg ugostiteljskog lokala, koji je u vlasništvu osobe sa prezimenom Mujezinović, da telefoniraju i Komandu obaveste o kvaru, njih su uhapsili pripadnici Armije BiH i MUP BiH. Potom su prebačeni u prostorije policijske stanice Novi grad, gde su psihički i fizički zlostavljani.
Dok su ih zarobljene sprovodili do policije kroz naselje Dobrinja, okupila se masa naroda koja je igrala, pevala i slavila njihovo hapšenje. Zarobljene vojnike su jedinice Vojne policije ABiH, pod komandom sada pokojnog Davora Matića zvanog Žmiro i komandanta VP ABiH Kerima Lučarevića, odvedeli u policijsku stanicu. Tu su pretresani i dalje od strane pomenute dvojice i drugih nepoznatih pripadnika ABiH, odvedeni u Veliki park, popularnu Parkušu, neposredno pred Dom policije. Tačna lokacija je između ulica Tina Ujevića i Džidžikovca.
Davor Matić je o zarobljavanju obavestio komandu Specijane jedinice policije, koja, iako je bila obavezna, nije osmoricu vojnika stavila u status ratnih vojnih zarobljenika. Kako "Novosti" saznaju, u Domu policije je, dok su pripadnici JNA bili u policijskoj stanici, zasedao štab MUP BiH i odlučivao o njihovoj sudbini. Sve do dolaska ministra unurašnjih poslova Bakira Alispahića nije se znalo šta treba učiniti sa osmoricom vojnika.
Tada je Alispahić obavio telefonski razgovor sa nekom osobom iz vrha Stranke demokratske akcije. Po završetku razgovora, naredio je da se osam vojnika strelja. Njegovu naredbu izvršio je Kemal Ademović, tadašnji zamenik komandanta specijalne jedinice MUP BiH Dragana Vikića.
Neposredno pre streljanja, vojnike su pretukli pripadnici specijalne jedinice MUP BiH. Na glavu su im stavljene bele jastučnice da ne bi videli čin streljanja. Posle zločina, Ademović je zajedno sa Jusufom - Jukom Prazinom organizovao sklanjanje tela.

NEPOKRETNA POSLE TORTURE
STRADALNIK B. M. je posle petnaestodnevnog mučenja nekoliko dana bio nepokretan. Polomnjena su mu četiri rebra, obe jabučne kosti, a povreda na čelu mu se kasnije pretvorila u karcinom, o čemu postoji medicinska dokumentacija.

ŽRTVE JASENOVCA
UŽASNU životnu priču B. M. iz Sarajeva, upotpunjujue i tragedija iz Drugog svetskog rata. Kada je bio trogodišnjak, 1942. godine, njegovu majku i baku odvele su ustaše i pogubile u koncentracionom logoru Jasenovac.
(Nastaviće se)