Ubiti bez svedoka!

Piše: Dušan STOJAKOVIĆ
PREMA raspoloživim podacima, posmrtni ostaci osmorice vojnika odneti su na Darivu kod Tunela, nedaleko od Bembaše, popularnog gradskog kupališta. Tela su zapaljena, ali nisu potpuno izgorela. Zato su sledećeg dana, po naredbi lokalnog komandanta Sakiba Puške, tela prebačena ispred mrtvačnice bolnice "Koševo".
Istoga dana sahranjeni su na groblju "Lav". Prema neproverenim informacijama, posmrtni ostaci vojnika su 1993. godine iskopani i prebačeni na nepoznatu lokaciju. Sumnja se da su ponovo vraćeni na Darivu, gde je u toku ekshumacija jedne velike masovne grobnice.
Komisija za traženje nestalih Republike Srpske na ovoj lokaciji već dvadesetak dana vrši iskopavanja. Ali, problem je što je lokacija posle rata zatrpana hiljadama kubnih metara šuta, otpada i zemlje, pa se iskopavanja vrše usporeno. Druga verzija o sudbini ovih osam tela jeste da su jednostavno bačena na gradsku deponiju i da su danas pokrivena tonama smeća.
Iako, kako smo već napomenuli, postoje dokumentovani dokazi da su ministar odbrane BiH Jerko Doko i komandant Teritorijalne odbrane Hasan Efendić izdali pismenu potvrdu da su vojnici pušteni, a dokazano je da su nestali, pravosuđe u Sarajevu, ali i Hagu, nije zanimao ovaj slučaj.
Naš list je u posedu dokumenta koje je izdalo Ministarstvo za narodnu odbranu i Štab Teritorijalne odbrane iz Sarajeva, broj: 02/288-1 od 21. maja 1992. godine, upućenom Kriznom štabu Srpske demokratske stranke. U ovoj potvrdi koju su potpisali Jerko Doko i Hasan Efendić se navodi: "Za vreme oružane borbe, 22. aprila 1992. godine, na Dobrinji, u opštini Novi grad, od strane pripadnika TO RBiH, zarobljeni su rezervni vojnici JNA srpske nacionalnosti". Navedena su imena, i zaključeno je:
"NAKON zarobljavanja imenovanih vojnika, kao što je naša usvojena i na delu sprovedena praksa da ne zarobljavamo niti zadržavamo pripadnike JNA, imenovani vojnici su upitani da li žele da se opredele za povratak kući, u JNA ili da pređu u sastav TO BiH. Nakon obavljenog razgovora sa svim zarobljenim vojnicima, isti su se izjasnili da ne žele povratak u redove JNA, niti prelazak u TO BiH, već da im je želja da se vrate kućama, pošto su prisilno mobilisani. Kod takvog stava svakog pojedinog pripadnika JNA srpske nacionalnosti, prema proklamovanom načelu TO RBiH, svi imenovani zarobljenici pušteni su na slobodu, tako da o njihovoj daljoj sudbini nemamo bližih informacija."
U sarajevskim naseljima Pofalići i Velešići dogodili su se najveći zločini nad srpskim stanovništvom. Nekoliko hiljada ljudi je bilo prinuđeno da se iseli, a njihovih više od 500 kuća je zapaljeno. Na desetine ljudi samo zbog svog hrišćanskog imena i prezimena je likvidirano, a na stotine hapšeno, brutalno prebijano i terorisano. Od mnogobrojnih zlostavljanja žena, izdvajamo da je dokazano da su dve maloletnice silovane. Imena počinilaca ovih svirepih zločina su poznata, ali oni slobodno hodaju po BiH i Evropi.
Sinhronizovanim delovanjem Ministarstva narodne odbrane i Štaba Teritorijalne odbrane BiH 10. aprila 1992. godine izdato je privremeno uputstvo MO BiH o organizovanju štabova TO BiH. Upravo jedan od takvih štabova - opštinski, za teritoriju Novog Sarajeva, koji je vodio Idriz Salkom, izvršio je organizaciju i planiranje napada na Pofaliće. Osim toga, na osnovu Direktive o odbrani suvereniteta i nezavisnosti BiH organizovano je proterivanje srpskog stanovništva sa teritorije opštine Novo Sarajevo. Konkretno, iz naselja Donji i Gornji Pofalići, Velešići, brda Hum, Hrasno, Dolac-malte, Čengić-vile...
U ovoj akciji sistematskog napada na srpsko civilno stanovništvo učestvovao je i MUP BiH, o čemu svedoči i depeša 10-70 od 29. aprila 1992. godine sa oznakom "veoma hitno", sa potpisom ministra Alije Delimustafića. Posle ovoga počela je akcija, koju je na samom startu karakterisalo psihološko delovanje i zastrašivanje.
PRVA žrtva je bio penzionisani policajac Mlađen Bratić. On je ubijen 4. maja 1992. godine u Gornjim Pofalićima, a istog dana je ranjen Dragomir Ignjatović. Deset dana kasnije, ubijen je Rajko Savić. Posle toga, počeo je neviđeno surov i brutalan teror nad srpskim civilima i uništavanje i pljačka njihove imovine. Genocidno postupanje, suprotno članu 3 "Ženevske konvencije", lako se može dokazati brojnošću stradalnika i žrtava.
Napad na Pofaliće počeo je 16. maja 1992. godine. Akciju su pripremili komandant TO BiH Hasan Efendić i lokalni starešina TO Idriz Salko. U akciji su učestvovali Odred "Pofalići jedan", čiji je komandant bio Habib Idrizović. Odredom "Pofalići dva" komandovao je Jusuf Lošić, odredom "Velešići" komandovao je danas pokojni Enver Šehović, bataljonom Vojne policije komandovao je Dževad Topić.
Pre 16. maja 1992. godine vršeno je svakodnevno granatiranje i snajperska paljba. Od ovih dejstava poginuli su Slavica Đurović (devojačko prezime Ješić) i njene komšije Savo Marić, Obren Pantović, a teže je ranjen Slavičin muž Dobro Đurović. Od snajpera je stradao Rajko Savić. Posle ubistva pomenutog penzionisanog policajca Mlađena Bratića među stanovništvom su zavladali strah i panika.
Na naselje koje je bilo u potpunom okruženju usledio je napad u 5.30, iz pravca železničke stanice, Fabrike duvana, Buća potoka i Kobilje glave. Srpsko stanovništvo se našlo u potpunom okruženju i odlučilo se da se probije kroz teško prohodan teren preko brda Žuč. U tom proboju je ubijena Nada Vasković, trudnica u osmom mesecu trudnoće.
PRILIKOM napada, Kerim Lunčarević je naredio da se zapali nekoliko srpskih kuća. Ta naredba je izvršena, a do kraja 1992. godine opljačkano je i zapaljeno više od 500 srpskih kuća, o čemu postoje i video-snimci. Preostali Srbi, uglavno stari, invalidi i nemoćni bili su izloženi neviđenoj torturi. Većina je ubijena, a tela nikada nisu pronađena.
Ubijen je bračni par Pikulić - Vojislav i Marica. Ovo dvoje uglednih Sarajlija odvedeno je iz svoje kuće i nakon toga se vode kao nestali. Njihov prezimenjak Pero Pikulić je, takođe, odveden od naoružanih osoba i - nestao. Ubijen je i bračni par Savić - Mirko i Rosa. Božidar i Ljubica Elek, nakon ubistva su zapaljeni. Likvidirani su i supružnici Stana i Stevan Vasković, kao i Vida Bratić.
Posle napada 16. maja, u 16.30 časova, u zgradu u Ulici orlovačkoj 19a, upala je grupa naoružanih muslimana koji su uhapsili vlasnika kuće Rada Cvijetića, njegovog sina Gorana i sestričinu Dejanu Čvoro. Odvedeni su u kuću Salema Karamovića, gde ih je ispitivao Habib Idrizović, koji je Radu pokazao naredbu Mesne zajednice Donji Pofalići i u kojoj je doslovno pisalo: "da se pobije sve što se zatekne u njegovoj pekari, bilo odrasli ili deca, ali bez svedoka".
Karamovićevi sinovi Faik, Dževad i Fadil su pretukli Rada i Gorana rukama, nogama i kundacima pušaka uz pretnje klanjem. Odvedeni su u Dom za maloletne delikvente, koji je u akciji bio predviđen kao zatvor za zarobljenike, gde su prošli kroz špalir muslimanskih civila dugačak 30 metara, u kojem su tučeni rukama, nogama i tvrdim predmetima. Nastavljeno je njihovo premlaćivanje. Od žena muslimanki prisiljavani su da siluju svoju rođaku Dejanu Čvoro, kojoj je nasilno sinuta odeća, što su odbili. Pomenute žene su htele flašom da siluju Dejanu, ali je to sprečio jedan muškarac, s kojim je žrtva pre rata radila u firmi "Jugokomerc".
U Orlovačkoj 7, kobnog 16. maja, pripadnici oružanih snaga BiH su došli pred kuću Sretka Čangalovića, kojem su bez razloga polomili levu ruku i naterali ga da gleda kako pale kuće njegovog oca Jefte i rođenog brata. Posle toga je skoro svakodnevno pljačkana imovina Čangalovića, a Sretka su redovno prebijali. U junu 1992. godine, Sretko je odveden u samački hotel GP "Vranica", gde mu je polomnjena i desna ruka, a tučen je raznim predmetima.
KADA su videli da tortura ne može da otera Sretka, odlučili su, u julu 1992. godine, da zapale kuću dok je Sretko boravio u njoj. Srećom, uspeo je da se izvuče iz plamena i, posle toga, da sa suprugom napusti Pofaliće.
Stojanka K. i Radmila T. posvedočile su da ih je 25. aprila 1992. godine uhapsio Ismet Bajramović Ćelo i zatvorio u jednu šupu u Pofalićima. Stojanka je tamo zatekla 13-godišnju Jelenu. Nju i Jelenu su Ćelo i još sedmorica, koje je dovodio, permanentno silovali 25 dana. Njih dve su u ovom periodu silovane više od 200 puta, a maloletna Jelena je ostala u zarobljeništvu i posle polovine maja, kada je Stojanka puštena na urgenciju prijatelja muslimana.
Stojanki su u Sarajevu odbili da urade abortus, jer nije želela da potpiše izjavu da su je silovali Srbi. U novembru 1992. godine konvojem je izašla u Beograd, gde se nekoliko dana kasnije i porodila. Trenutno živi u Pančevu i od posledica se leči na Psihijatrijskoj klinici "Laza Lazarević". U podrumskim prostorijama GP "Vranica" silovana je i Radojka Š., koju je uhapsio Selak Vahid.
Radojka je četiri dana prebijana, a onda je odvedena u jednu prostoriju gde su je silovala šestorica muslimanskih vojnika. Potom ju je ispitivao Pero Kajić, koji mora da zna identet osoba koje su je silovale. Dan kasnije je puštena kući, ali je, nedugo zatim, ponovo uhapšena zajedno sa svojim sinom S. Š. Odvedena je u zatvor policijske stanice na Ciglanama nedaleko od stadiona "Koševo", tu je optuživana da je "povezana sa četnicima", ali pošto nije bilo dokaza, puštena je kući.

SVEDOČENjE MALOLETNE HELENE
MALOLETNA Helen K., koja je u drugoj polovini aprila 1992. godine imala 15 godina, odvedena je iz stana u Skadarskoj 22. Nju su odvela trojica muslimanskih vojnika u uniformama "Zelenih beretki". Jedan od njih zvao se Samir. Helen je odvedena u barake u kojima su stanovali radnici GP "Bosna", gde su je zadržali pet-šest časova. Osim Samira, silovali su je još dvojica pripadnika "Zelenih beretki". Nakon silovanja zapretili su joj da će je ubiti ako ikom kaže šta su joj radili, posle čega su je pustili. Helen je posvedočila da su u istom objektu Samir i njegova grupa silovali još 14 srpskih devojčica. Njena majka H. Z. je slučaj prijavila Centru službe javne bezbednosti Sarajevo, ali uprkos tome slučaj nije ni pokrenut i počinioce nisu ni pokušali da pronađu.

LOMAČA KOD "KOŠEVA"
PREMA svedočenju B. M. iz Sarajeva, 25. maja 1992. godine je pored zapadne strane stadiona "Koševo", kod bivše diskoteke, video ostatke zapaljenih leševa, tačnije ostatke nogu i jednu glavu. To je potvrdila i medicinska sestra D. P. - da su se danima na ovoj lokaciji nalazili posmrtni ostaci Srba iz Velešića, koji su se nalazili u stanju raspadanja, a koje su napadale i ptice.
(Nastavlja se)