Kazani kriju žrtve

Piše: D. STOJAKOVIĆ
KADA su muslimanski vojnici etnički očistili Pofaliće, na red je došlo naselje Velešići, u kojem su počinjeni monstruozni zločini. Najdrastičniji primer je ubistvo šestočlane porodice Ristović, 8. jula 1992. godine. On što baca posebnu senku na ceo slučaj, jeste činjenica da je jedan od preživelih Ristovića, u sarajevskoj bolnici "Koševo", dobio otpusnu listu u kojoj se kaže da je ranjen od gelera eksplodirane granate, iako je imao prostrelne rane zadobijene od grupe vojnika koji su likvidirali njegovu porodicu.
Porodica Ristović je bila jedna od najuglednijih i najimućnijih u naselju Velešići. Reč je o starosedeocima koji su imali čak 18 kuća u svom vlasništvu. Jedna od tih kuća je bila u vlasništvu pokojnog Svetozara Ristovića, koji je umro 1990. godine. Posle njega ostala je supruga Radoslava, dva sina Petar (rođen 1951. godine), Obren (1955) i kćerka Bosa (1961).
U njihovu kuću, 8. jula 1992. godine, u 12.35, upala je grupa od četiri naoružana muslimanska vojnika u maskirnim uniformama na kojima su bile oznake "Zelenih beretki", koji su pripadali jedinici Murata Šabanovića. U pomenutoj grupi bili su Mirsad Hodžić, Admir Adilović, Osman Hodžić i Meho Ibišević. Sva četvorica su iz naselja Kobilja glava. Osim četvoro članova Svetozarove porodice, u kući su se nalazili još i rođaci Danilo (Todora) Ristović (1977), Mila Ristović (1932), Dušan Ristović i Stojanka Mastilović.
Vojnici su ih zatekli kako sede oko okruglog stola i upitali su ih da li imaju oružje? Kada su dobili odgovor da nemaju, vojnici su zapucili i na licu mesta ubili Radosavu, Milu i maloletnog Danila, dok su Obren, Pero i Bosiljka bili ranjeni, odnosno još su davali znake života, ali su ubrzo umrli. Dušan Ristović je bio pogođen i pokušao je da pobegne, ali je izgubio svest i 30 metara od kuće se onesvestio i pao.
JEDINA nepovređena osoba je Stojanka Mastilović, koja je svedok ovog zločina. Ona je, osam dana kasnije, uz pomoć prijatelja, izbegla u Srbiju, gde i danas živi. Ranjenog Dušana Ristovića, do danas nepoznate osobe, prebacile su u bolnicu "Koševo" gde je ostao 18 dana na lečenju.
Iako je zadobio prostrelne rane ispod samog lakta leve ruke, u predelu grudnog koša s leve strane ispod ramena, na levoj preponi i u predelu desnog kolena, u otpusnoj listi mu je napisano da je stradao od parčadi gelera eksplodirane granate. Posle rata u bolnici u Tesliću potvrđeno je da je stradao od prostrelnih rana.
Dušan se, posle izlaska iz bolnice, vratio u Velešiće gde je boravio do marta 1995. godine. Uslovi za život su mu bili užasni. Nije imao hrane, a muslimanski vojnici su ga svakog dana "obilazili" pretresajući mu kući i oduzimajući svu hranu koju je imao.
Otac maloletnog Danila Ristovića - Todor, odmah posle sinovljevog ubista, uhapšen je i zatvoren, a tek 1995. godine je razmenjen. Oko ubistva porodice Ritović vođen je sudski postupak. Nažalost, kao da nije. Ismet Ćutuk i Admir Adilović su oslobođeni optužbe, dok je Mirsadu Hodžiću izrečena mera psihijatrijskog lečenja.
Kakav je odnos vlasti u Sarajevu bio prema ratnim zločinima, svedoči i podatak da je, tek posle sedam meseci od ovog stravičnog masakra, načelnih Centra javne bezbednosti Sarajevo Bakir Alispahić, po službenoj dužnosti, podneo krivičnu prijavu protiv pet lica. Od te petorice trojica su, kako smo naveli, oslobođena, a dvojica su u bekstvu.
Posle masakra porodice Ristović, celokupno srpsko stanovništvo iz Velešića krenulo je u zbeg, ali ih je, kod preduzeća "Plin", uz pretnju oružjem, vojna i civilna policija prisilila da se vrate kućama, uz tvrdnje da će biti zaštićeni. Nažalost, teror nad srpskim stanovništvom je nastavljen.
U stan Slavka Rađena, 4. septembra 1992. godine, upali su naoružani vojnici koji su ga u čarapama i bez zubne proteze, naočigled njegove supruge, odveli. Slavkova supruga Vera je od policije zahtevala informaciju o svom suprugu i dobila informaciju da je nestao. Njegovo telo je pronađeno ispred kafane "Tri šešira".
U Velešićima je ubijen i Krsto Buha, čije telo su muslimanski vojnici posle ubistva pokušali da zapale. Njegovog sina Janka odveli su pripadnici sarajevske policije i tada mu se gubi svaki trag.
JEDNA od najmorbidnijih likvidacija je masakriranje Milorada Plazinića (1951). Njega su između 5. i 7. jula 1993. godine, u njegovoj kući u Gornjim Velešićima broj 96 B, isekli oštrim predmetima, a komade njegovog tela je pronašao komšija musliman koji se preziva Semić. Treba napomenuti da je pokojni Milorad bio težak invalid i već penzioner u svojoj 52. godini života.
Surovu lividaciju nije, nažalost, izbegao ni Nenad Gojković (1934) iz Lovćenske ulice br 53. Njega su, 24. septembra 1992. godine, oko 18 časova, iz stana odvele "Zelene beretke". Tri časa kasnije, njegovoj supruzi Vukosavi policija je javila da joj je muž ubijen. Ona je zajedno sa muževljevim bratom Nedeljkom otišla u mrtvačnicu gde je videla da Nenadu nedostaje levo oko i da na licu ima podlive od udaraca. Kako je Vukosava uspela da sazna, njenog muža je likvidirao izvesni Mensur, zvani Menso, iz Skadarske ulice.
Iako vojska i policija nisu dozvolile masovni odlazak Srba, totura se nastavila. Motorizovana sandžačka brigada je, 24. i 25. novembra 1992. godine, izvršila raciju u Velešićima pod opravdanjem da traži naoružanje. U toj akciji uhapšeno je 19 Srba: Željko Kljajić, Ostoja Šoja, Drago Šoja, dr Vojislav Čangalović, Todor Ristović, Konstantin Božić, Živko Kretija, Jovo Kretija, Milorad Šekara, Momčilo Kovačević, Ranko Krunić, Trifko Božić, Milivoje Skakavac, Dragan Ristović, Radmilo Božić, Radmila Šoja, Milorad Plazinić (koji je godinu dana kasnije odveden i ubijen, o čemu smo već pisali), Mladen Glogovac.
ONI su sprovedeni u stanicu policije u MZ Velešići, a potom u prostorije GP "Vranica" u Donjim Pofalićima u Drinskoj ulici, iznad Fabrike duvana Sarajevo. Svi su bili izloženi mučenju, prebijanju i torturi, a najgore je prošao Trifko Božić koji je preminuo od posledica mučenja. U kritičnom stanju, posle zlostavljanja, bio je i stomatolog dr Vojin Čangalović, koji je jedva preživeo. Prvo su ga tukli palicama, a kada je pao, šutirali su ga nogama.
Potom Čangalovića uvode u jednu prostoriju tako što ga udaraju nečim u predelu leđa od čega se licem zakucava u zid. Koliko je ovaj zubni lekar bio izmučen, svedoči podatak da posle puštanja nije imao snage da se vrati kući, već je noć proveo u jednom napuštenom automobilu u kojem je izgubio svest. Sutradan ujutro je pokušao da se vrati kući, ali je u ulici Blagoja Parovića ponovo uhapšen i odveden u policijsku stanicu Pofalići. Iz ovog objekta prebačen je u bolnicu gde je konstatovano da mu je polomnjeno sedam rebara, da ima insufijenciju bubrega i veliki broj kontuzija po rukama, nogama i telu.
Četiri dana kasnije od prve racije, 29. novembra 1992. godine, u Velešićima je obavljena i druga u kojoj je uhapšen Božo Plazinić, koji je odveden u GP "Vranica", gde je tučen i prisiljavan da prizna posedovanje oružja koje nije imao. Posle brutalnog prebijanja, odveden je u podrum gde je zatekao mnogo isprebijanih srpskih civila. Uspeo je da prepozna svoje komšije Milivoja Skakavca i Mikija Ristovića. Dok je bio zatvoren, kuća mu je opljačkana.
Osim ubijanja i prebijanja, Srbi iz Velešića su primoravani na kopanje rovova za potrebe muslimanske vojske. Na tom "poslu" bili su angažovani Milivoje Šoja, Momir Kovačević, Milivoje Skakavac i drugi.
"KAZANI" su jama na Trebeviću u koju su bacana tela srpskih žrtava iz Sarajeva. Tačan broj posmrtnih ostataka koji su završili u "Kazanima", verovatno, nikada neće biti poznat, jer je jama minirana i zatrpana sa nekoliko tona stena i kamenja. Federalna strana je 1996. godine, pre miniranja, izvršila jednu ekshumaciju i pronašla, kako se tvrdi, 29 tela i jednu glavu, ali tela tih ljudi su nestala i ne zna se gde su završila.
Pretpostavlja se da su posmrtni ostaci žrtava "Kazana" sahranjeni u sekundarnu masovnu grobnicu, a bošnjačke vojne i civilne vlasti odbijaju da odaju lokaciju, jer se na tom mestu nalazi više stotina, možda i više od hiljadu srpskih žrtava. O tome svedoči i izjava Bahirete Šljivić, čiji je muž Božidar likvidiran i bačen u "Kazane". Bahireta je bila uporna da pronađe muževljeve posmrtne ostatke i našla ih nakon što je pregledala više od 200 tela ubijenih, koji su bili poređani na ledini u delu grada nedaleko od "Kazana".
Ovo svedočenje Bahirete Šljivić otkriva da su bošnjačke vlasti u Sarajevu i te kako znale za zločine nad srpskim civilima, samo do dan-danas nisu odlučile da kazne počinioce, ali i porodicama daju informaciju gde su sahranjeni njihovi najmiliji. Pa, čak i da je u "Kazanima" pronađeno samo 29 tela, neverovatno je kako su sva mogla da se izgube?!
Jedan od najodgovornijih za zločine na "Kazanima" je Mušan Topalović Caco. Kriminalac i siledžija koji je na početku rata bio desna ruka Alije Izetbegovića i jedina osoba koja je kod njega u kabinet mogla da uđe bez kucanja, kako je pre tri godine u intervjuu "Novostima" posvedočio penzionisani general Armije BiH Jovan Divjak. Upravo u to vreme Caco, koji je bio komandant Desete brdske brigade Armije BiH, zajedno sa svojim saborcima je činio stravične zločine nad srpskim civilima, ali čak i nad onim pravoslavnim hrišćanima koji su bili vojnici Armije BiH.

MINIRANA JAMA
KOMISIJA za traženje nestalih Republike Srpske pokušala je 23. avgusta 2001. godine da izvrši ekshumaciju na "Kazanima". Međutim, jama je minirana i njeno dno je prekriveno sa nekoliko tona stena i kamenja. Ipak, pronađeni su ostaci odeće, zlatan lanac i deo butne kosti.

KAMENOVAN DO SMRTI
B. M. je posvedočio da je saznao za svog kolegu iz PTT D. S. koji je živeo u naselju Švrakino selo. Prvo je bio uhapšen i u logoru "Viktor Bubanj" proveo pet dana potom je pušten da bi ga ponovo uhapsili i u njegovom naselju vezali za rasvetni stub gde su ga komšije kamenovale do smrti.
(NASTAVLjA SE)