Ljude su odvodili naoružane osobe, pripadnici vojnih, policijskih i paravojnih formacija. "Silos" i "Sunce" skladišta mučenika. Više od stotinu načina mučenja. Muslimansko rukovodstvo krilo informacije o logorima. Zločini ni istraženi ni procesuisani.
Piše: Dušan STOJAKOVIĆ
JEDAN od najbrutalnijih koncentracionih logora za srpske civile u prošlom ratu u Bosni i Hercegovini nalazio se u selu Tarčin, nedaleko od Sarajeva. Reč je o silosu za odlaganje pšenice, koji je početkom rata 1992. godine ispražnjen i koji je promenio namenu - u njemu su umesto skladištenja poljoprivrednih kultura, bukvalno skladišteni ljudi. O tome svedoči podatak da je oko 700 zatvorenika bilo raspoređeno u ćelije od 40 kvadrata u kojima je bilo po 50, pa, čak, i 60 osoba.
Ono što je specifično jeste da je ovaj koncentracioni logor "radio" sve vreme rata. Iako su srpski logori u Bosanskoj Krajini zatvoreni samo nekoliko meseci od početka rata, "Silos" je preživeo čitava 44 meseca. Kada se zna da je građanski rat u BiH trajao 42 meseca, dolazi se do podatka da je zatvoren tek dva meseca posle potpisivanja "Dejtona", 27. januara 1996. godine.
Slučajno ili namerno - istog datuma je zatvoren i jedan od najzloglasnijih nacističkih logora - "Aušvic". Baš zato, preživeli logoraši "Silos" zovu "Srpski Aušvic".
Posebno šokantno je to što je najviši državni vrh znao za postojanje ovog mučilišta, ali ništa nije učinio da ge zatvori. Naprotiv, upravo je predsedavajući Predsedništva BiH Alija Izetbegović, na sednici Predsedništva priznao da zna za postojanje logora i da su u njemu zatvoreni nevini civili.
UPRKOS ovom zvaničnom dokumentu o priznanju kršenja konvencija i ratnog zločina, tužilaštvo Haškog tribunala nikada nije podiglo optužnicu protiv bošnjačkog ratnog lidera. Ni 13 godina od osnivanja ovog mučilišta pred posebnim odeljenjem Suda BiH za ratne zločine i organizovani kriminal nije pokrenut postupak protiv odgovornih za osnivanje ovog mučilišta, niti su kažnjeni ljudi koji su zlostavljali logoraše.
Većina odgovornih za ovaj logor i danas slobodno hoda po BiH i svetu, a neki, čak, rade u policiji, obaveštajnoj službi... Ipak, postoje na desetine svedočenja preživelih, koji insistiraju na kažnjavanju odgovornih.
Na području sela oko tridesetak kilometara od Sarajeva, u Pazariću, Tarčinu i Zoviku od sredine aprila do polovine maja 1992. godine naoružane muslimanske jedinice su pripremale objekte za koncentarcione logore. Reč je o "Silosu" u Tarčinu, osnovnoj školi u Pazariću i kasarni JNA "Krupa" u Zoviku. U ovim objektima, od 1992. godine do kraja rata, zatvoreno je i zlostavljano oko 700 srpskih civila, bez obzira na pol ili starost. Utamničeno je devet žena, a ostalo su bili muškarci od 13. do 85. godine.
U koncentracionom logoru "Silos" od posledica batinanja i zlostavljanja smrtno je stradalo sedam logoraša. U školi u Pazariću mučenje nisu preživela dvojica. Logoraši nisu stradali samo od mučenja - vođeni su na prve linije ratovanja gde su u najboljem slučaju kopali rovove, a veoma često su korišćeni kao živi štit.
Muslimansko rukovodstvo u strogoj tajnosti je držalo postojanje koncentracionog logora "Silos". Kada bi se pojavile informacije o njegovom postojanju objašnjavali su da je reč o zarobljeničkom zatvoru.
Većina logoraša bili su srpski civili. Među njima i devet žena: Radojka Pandurević, Radojka Lojanica, Borka Trifković(retardirana osoba), Nada Kuljanin, Višnja Stijačić, Mitra Mrkaja, Mira Mrkajić, Dara Kulaš i Bosa Aleksić. Najmlađi logoraši bili su Petko Golub, Jovica Mrkaja, Vlado Krstić i Leo Kapetanović, koji je imao nepunih 14 godina pre utamničenja. Najstariji logoraš bio je Vaso Šarenac, rođen 1907. godine.
OD zlostavljanja i svakodnevnog batinanja, 23. juna 1992. godine prilikom ispitivanja, u Domu kulture u Tarčinu, logoraš Bogdan Vujović (sin Lazara, rođen 9. marta 1924. godine u selu Doljani, opština Hadžići) je podlegao povredama. Logoraši nisu samo tučeni, već su i mučeni glađu. O tome svedoči i lekarski nalaz i fotografije Vitomira Glavaša (sin Dušana, rođen 20. januara 1932. godine u selu Osenik, Hadžići).
Vitomir je razmenjen krajem novembra 1992. godine, a za pola godine zatočeništva izgubio je, čak, dve trećine telesne težine. Na dan pregleda u Domu zdravlja na Ilidži izmerena mu je telesna težina od 28 kilograma! Pre zatvaranja on je ima 68 kilograma. Njegovu fotografiju je u leto 1992. godine snimio novinar koji je koristio pseudonim Zvonimir Jukić i u nemačkim izbegličkim novinama "List za celovitu BiH" objavio fotografiju koja je potisana kao "Bošnjak u agresorskim kazamatima".
Na spisu umrlih u "Silosu" našli su se i Petko (Ljubomira) Krstić, Gojko (Mitra) Varagić, Milenko (Radoja) Milanović, Zdravko (Gliše) Samouković...
Prilikom posete Crvenog krsta, međutim, nije registrovano 137 zarobljenika iz "Silosa". Ti ljudi su 27. decembra 1992. godine iz ovog logora, prema naređenju ratnog Predsedništva BiH, prebačeni u logor "Krupa". Samo četiri dana kasnije, u Krupu je došla delegacija Crvenog krsta, koja je među prebačenim zatvorenicima prepoznala neke logoraše iz "Silosa". Objašnjeno im je da su prebačeni. Tada je Crveni krst popisao i izdao legitimacije, što je, kako svedoče preživeli, najverovatnije spaslo njihove živote, jer je bilo planirano da se neregistrovani logoraši iskoriste kao živi štit.
Logoraši tvrde da su stražari, kada su uvideli da je Međunarodni crveni krst prozreo njihovu nameru i popisao neregistrovane logoraše, burno negodovali. Jedan je zagalamio i rekao: - Oni vas spasoše, otkriše vas, inače, vi ovo ne bi preživeli!
KADA su 22. aprila 1993. godine, četvorica logoraša uspela da pobegnu iz logora "Krupa", nad ostalim zatvorenicima je izvršena odmazda, a jedan stražar je prvo iz automatsog oružja ubio Ranka Varagića (rođen 1969.) i Slavoljuba Kapetinu (1956.), dok je Milana Krstića ubio iz pištolja hicem ispaljenim sa 20 centimetara udaljenosti. Kao živi štit na prvim borbenim linijama poginuli su i logoraši iz "Krupe": Goran (Vojislava) Andrić, Slobodan (Đorđa) Krstić, Vojislav (Dimitrija) Šuvajlo.
Preživeli logoraši su posvedočili da je postojalo više od sto načina mučenja - premlaćivanja, gašenja cigareta po telu, prisiljavanja zatvorenika da piju urin i jedu fekalije, kao i insistiranju na klanjanju i uzvikivanju Aliji Izetbegoviću. Za sve ove zločine postoji na desetine svedočanstava, ali svi odgovorni su na slobodi.
Logoraši su naveli imena mučitelja: Enver Dupovac, Refik Tufo, Mustafa Đelilović, Bećir Hujić i Nezir Kazić. Sva petorica su bili članovi kriznog štaba za opštinu Hadžići. Bećir Hujić je bio upravnik "Silosa", Šerif Mešanovićupravnik "Krupe"...
SRBI iz sarajevskog naselja Dobrinja za vreme proteklog rata u BiH bili su izloženi brutalnoj torturi, hapšenju, progonu i likvidacijama. Više stotina je zlostavljano u logorima, privatnim zatvorima, pa čak i kafićima.
Ljude su odvodile naoružane osobe, pripadnici vojnih, policijskih i paravojnih formacija. Dosada je dokazano da se 134 srpska civila nikada nije vratilo, a tela nekih od njih su pronađena na ulicama ili u masovnim grobnicama otkopanim posle rata. Nažalost, svi posmrtni ostaci nisu pronađeni ni do današnjeg dana.
Porodice i poznanici su posvedočili da su u ovom naselju ubijeni: Risto Avram (rođen 1952), Milivoje Ateljević(1957), Ratka Bilčar (1940, devojačko prezime Perendija), Slavko Beronja, Vinka Bajić (1936), Milan Božić (1926), Jelena Božić(1934, devojački - Šaraba), Marinko Vujičić, Mićo Vukić, Duško Vlahović (1971), Lazar Vujičić, Ranko Vujović (1949), Radovan Vujičić (1959), Miloš Gaćeša, Nebojša Gaćeša, Petar Gašić (1948), Oliver Gašić (1971), Milenko Dejić, Vukosav Draško (1948), Miodrag Đorđević, Branko Živković, Krstan Zagorac (1953), Milan Ivković, Zoran Jovičić (1946), Žarko Janjuš, Mišo Klimović, Predrag Kovačina, Slobodan Kljujić (1969), Božo Klarić (1920), Anđa Klarić (1925), Živorad Kostić, Šimša Kapetina, Novak Močević (1956), Radoje Marinković, Nedo Marković, Vojin Mitrović (1945), Bogoslav Marinković (1952), Momčilo Mićić (1948), Nikola Mršić (1942), Draginja Mićanović (1928), Mićo Novaković (1953), Milorad Nešković (1968), Vukan Novokmet, Ljubiša Ostojić(1954), Jovanka Obućina, Srboljub Popović, Čedomir Popović (1939), Momir Pejović (1948), Momčilo Pejović (1929), Dušan Petrović (1948), Jovan Pešut (1932), Veljko Radović, Rade Radović, Milenko Radonja (1953), Mile Radonja (1953), Milenko Starović, Nedeljko Sarić, Danilo Stanišić, Mirko Simanić(1952), Jovan Stevanović, Veljko Tomović, Vladislav Todić(1957), Sofija Todorović (1930), Petko Tepavčević (1932), Milko Terzić (1950), Slaviša Tunguz, Slobodan Uljić, Ilija Unufreščuk (1936), Ratko Crnogorac, Gorjana Cvetković (1936), Vojin Džino (1958), Dušan Šušnjar (1942), Vid Šobot, Borjana Škrba (1934) i Zdravko Šakota (1934).
NEKOLIKO stotina civila iz naselja Dobrinja, za vreme i po završetku rata prijavilo je teška krivična dela - silovanja, prebijanja, mučenja, nezakonitog zatvaranja... Nažalost, nijedan od ovih zločina nije ni istražen, pa samim tim ni procesuisan.
Jedno od najvećih mučilišta srpskih civila je bio koncentracioni logor "Sunce"». Kroz njega je prošlo na stotine sarajevskih Srba. Svi bi prolazili užasne metode mučenja. Iz mnogobrojnih svedočenja izdvajamo batinjanje logoraša po vitalnim organima loptama od bodljikave žice. Oni koji su služili vojsku znaju da se ove lopte koriste za čišćenje topovskih cevi.
Nažalost, prema svedočenju penzionisanog generala Armije BiH Jovana Divjaka, logor «Sunce» je samo formalno zatvoren. Divjak je, pre tri godine u intervjuu "Novostima" posvedočio da je "Sunce" preseljeno na drugu lokaciju. U istom intervjuu naš sagovornik nam je potvrdio da je postojalo na stotine "divljih zatvora", jer je skoro svaka jedinica na sarajevskom ratištu imala bar trojicu Srba zarobljenih i spremnih za razmenu.
KRIVCI
KAO glavni krivci za likvidacije, zlostavljanja, silovanja i druge ratne zločine nad srpskim civilima najodgovorniji su nekadašnji komandant 5. motorizovane brigade ABiH Ismet Hadžić, komandant vojne policije Kerim Lučarević, bivši načelnik Opštinskog štaba TO Osman Džamalija, nekadašnji načelnici i komandiri u Centru javne bezbednosti Novi grad Reuf Jahić, Sabit Hadžić, Mirko Lovrić, Refik Sokolar...
Nažalost, ovi ljudi koji su u naselju Dobrinja učestvovali u sistematskom teroru nad pravoslavnim hrišćanima ili su za njega znali, a nisu ništa preduzeli da bude sprečeno i dan-danas slobodno žive i rade, čak i u policijskim i bezbedonosnim strukturama.
Nastavlja se
JEDAN od najbrutalnijih koncentracionih logora za srpske civile u prošlom ratu u Bosni i Hercegovini nalazio se u selu Tarčin, nedaleko od Sarajeva. Reč je o silosu za odlaganje pšenice, koji je početkom rata 1992. godine ispražnjen i koji je promenio namenu - u njemu su umesto skladištenja poljoprivrednih kultura, bukvalno skladišteni ljudi. O tome svedoči podatak da je oko 700 zatvorenika bilo raspoređeno u ćelije od 40 kvadrata u kojima je bilo po 50, pa, čak, i 60 osoba.
Ono što je specifično jeste da je ovaj koncentracioni logor "radio" sve vreme rata. Iako su srpski logori u Bosanskoj Krajini zatvoreni samo nekoliko meseci od početka rata, "Silos" je preživeo čitava 44 meseca. Kada se zna da je građanski rat u BiH trajao 42 meseca, dolazi se do podatka da je zatvoren tek dva meseca posle potpisivanja "Dejtona", 27. januara 1996. godine.
Slučajno ili namerno - istog datuma je zatvoren i jedan od najzloglasnijih nacističkih logora - "Aušvic". Baš zato, preživeli logoraši "Silos" zovu "Srpski Aušvic".
Posebno šokantno je to što je najviši državni vrh znao za postojanje ovog mučilišta, ali ništa nije učinio da ge zatvori. Naprotiv, upravo je predsedavajući Predsedništva BiH Alija Izetbegović, na sednici Predsedništva priznao da zna za postojanje logora i da su u njemu zatvoreni nevini civili.
UPRKOS ovom zvaničnom dokumentu o priznanju kršenja konvencija i ratnog zločina, tužilaštvo Haškog tribunala nikada nije podiglo optužnicu protiv bošnjačkog ratnog lidera. Ni 13 godina od osnivanja ovog mučilišta pred posebnim odeljenjem Suda BiH za ratne zločine i organizovani kriminal nije pokrenut postupak protiv odgovornih za osnivanje ovog mučilišta, niti su kažnjeni ljudi koji su zlostavljali logoraše.
Većina odgovornih za ovaj logor i danas slobodno hoda po BiH i svetu, a neki, čak, rade u policiji, obaveštajnoj službi... Ipak, postoje na desetine svedočenja preživelih, koji insistiraju na kažnjavanju odgovornih.
Na području sela oko tridesetak kilometara od Sarajeva, u Pazariću, Tarčinu i Zoviku od sredine aprila do polovine maja 1992. godine naoružane muslimanske jedinice su pripremale objekte za koncentarcione logore. Reč je o "Silosu" u Tarčinu, osnovnoj školi u Pazariću i kasarni JNA "Krupa" u Zoviku. U ovim objektima, od 1992. godine do kraja rata, zatvoreno je i zlostavljano oko 700 srpskih civila, bez obzira na pol ili starost. Utamničeno je devet žena, a ostalo su bili muškarci od 13. do 85. godine.
U koncentracionom logoru "Silos" od posledica batinanja i zlostavljanja smrtno je stradalo sedam logoraša. U školi u Pazariću mučenje nisu preživela dvojica. Logoraši nisu stradali samo od mučenja - vođeni su na prve linije ratovanja gde su u najboljem slučaju kopali rovove, a veoma često su korišćeni kao živi štit.
Muslimansko rukovodstvo u strogoj tajnosti je držalo postojanje koncentracionog logora "Silos". Kada bi se pojavile informacije o njegovom postojanju objašnjavali su da je reč o zarobljeničkom zatvoru.
Većina logoraša bili su srpski civili. Među njima i devet žena: Radojka Pandurević, Radojka Lojanica, Borka Trifković(retardirana osoba), Nada Kuljanin, Višnja Stijačić, Mitra Mrkaja, Mira Mrkajić, Dara Kulaš i Bosa Aleksić. Najmlađi logoraši bili su Petko Golub, Jovica Mrkaja, Vlado Krstić i Leo Kapetanović, koji je imao nepunih 14 godina pre utamničenja. Najstariji logoraš bio je Vaso Šarenac, rođen 1907. godine.
OD zlostavljanja i svakodnevnog batinanja, 23. juna 1992. godine prilikom ispitivanja, u Domu kulture u Tarčinu, logoraš Bogdan Vujović (sin Lazara, rođen 9. marta 1924. godine u selu Doljani, opština Hadžići) je podlegao povredama. Logoraši nisu samo tučeni, već su i mučeni glađu. O tome svedoči i lekarski nalaz i fotografije Vitomira Glavaša (sin Dušana, rođen 20. januara 1932. godine u selu Osenik, Hadžići).
Vitomir je razmenjen krajem novembra 1992. godine, a za pola godine zatočeništva izgubio je, čak, dve trećine telesne težine. Na dan pregleda u Domu zdravlja na Ilidži izmerena mu je telesna težina od 28 kilograma! Pre zatvaranja on je ima 68 kilograma. Njegovu fotografiju je u leto 1992. godine snimio novinar koji je koristio pseudonim Zvonimir Jukić i u nemačkim izbegličkim novinama "List za celovitu BiH" objavio fotografiju koja je potisana kao "Bošnjak u agresorskim kazamatima".
Na spisu umrlih u "Silosu" našli su se i Petko (Ljubomira) Krstić, Gojko (Mitra) Varagić, Milenko (Radoja) Milanović, Zdravko (Gliše) Samouković...
Prilikom posete Crvenog krsta, međutim, nije registrovano 137 zarobljenika iz "Silosa". Ti ljudi su 27. decembra 1992. godine iz ovog logora, prema naređenju ratnog Predsedništva BiH, prebačeni u logor "Krupa". Samo četiri dana kasnije, u Krupu je došla delegacija Crvenog krsta, koja je među prebačenim zatvorenicima prepoznala neke logoraše iz "Silosa". Objašnjeno im je da su prebačeni. Tada je Crveni krst popisao i izdao legitimacije, što je, kako svedoče preživeli, najverovatnije spaslo njihove živote, jer je bilo planirano da se neregistrovani logoraši iskoriste kao živi štit.
Logoraši tvrde da su stražari, kada su uvideli da je Međunarodni crveni krst prozreo njihovu nameru i popisao neregistrovane logoraše, burno negodovali. Jedan je zagalamio i rekao: - Oni vas spasoše, otkriše vas, inače, vi ovo ne bi preživeli!
KADA su 22. aprila 1993. godine, četvorica logoraša uspela da pobegnu iz logora "Krupa", nad ostalim zatvorenicima je izvršena odmazda, a jedan stražar je prvo iz automatsog oružja ubio Ranka Varagića (rođen 1969.) i Slavoljuba Kapetinu (1956.), dok je Milana Krstića ubio iz pištolja hicem ispaljenim sa 20 centimetara udaljenosti. Kao živi štit na prvim borbenim linijama poginuli su i logoraši iz "Krupe": Goran (Vojislava) Andrić, Slobodan (Đorđa) Krstić, Vojislav (Dimitrija) Šuvajlo.
Preživeli logoraši su posvedočili da je postojalo više od sto načina mučenja - premlaćivanja, gašenja cigareta po telu, prisiljavanja zatvorenika da piju urin i jedu fekalije, kao i insistiranju na klanjanju i uzvikivanju Aliji Izetbegoviću. Za sve ove zločine postoji na desetine svedočanstava, ali svi odgovorni su na slobodi.
Logoraši su naveli imena mučitelja: Enver Dupovac, Refik Tufo, Mustafa Đelilović, Bećir Hujić i Nezir Kazić. Sva petorica su bili članovi kriznog štaba za opštinu Hadžići. Bećir Hujić je bio upravnik "Silosa", Šerif Mešanovićupravnik "Krupe"...
SRBI iz sarajevskog naselja Dobrinja za vreme proteklog rata u BiH bili su izloženi brutalnoj torturi, hapšenju, progonu i likvidacijama. Više stotina je zlostavljano u logorima, privatnim zatvorima, pa čak i kafićima.
Ljude su odvodile naoružane osobe, pripadnici vojnih, policijskih i paravojnih formacija. Dosada je dokazano da se 134 srpska civila nikada nije vratilo, a tela nekih od njih su pronađena na ulicama ili u masovnim grobnicama otkopanim posle rata. Nažalost, svi posmrtni ostaci nisu pronađeni ni do današnjeg dana.
Porodice i poznanici su posvedočili da su u ovom naselju ubijeni: Risto Avram (rođen 1952), Milivoje Ateljević(1957), Ratka Bilčar (1940, devojačko prezime Perendija), Slavko Beronja, Vinka Bajić (1936), Milan Božić (1926), Jelena Božić(1934, devojački - Šaraba), Marinko Vujičić, Mićo Vukić, Duško Vlahović (1971), Lazar Vujičić, Ranko Vujović (1949), Radovan Vujičić (1959), Miloš Gaćeša, Nebojša Gaćeša, Petar Gašić (1948), Oliver Gašić (1971), Milenko Dejić, Vukosav Draško (1948), Miodrag Đorđević, Branko Živković, Krstan Zagorac (1953), Milan Ivković, Zoran Jovičić (1946), Žarko Janjuš, Mišo Klimović, Predrag Kovačina, Slobodan Kljujić (1969), Božo Klarić (1920), Anđa Klarić (1925), Živorad Kostić, Šimša Kapetina, Novak Močević (1956), Radoje Marinković, Nedo Marković, Vojin Mitrović (1945), Bogoslav Marinković (1952), Momčilo Mićić (1948), Nikola Mršić (1942), Draginja Mićanović (1928), Mićo Novaković (1953), Milorad Nešković (1968), Vukan Novokmet, Ljubiša Ostojić(1954), Jovanka Obućina, Srboljub Popović, Čedomir Popović (1939), Momir Pejović (1948), Momčilo Pejović (1929), Dušan Petrović (1948), Jovan Pešut (1932), Veljko Radović, Rade Radović, Milenko Radonja (1953), Mile Radonja (1953), Milenko Starović, Nedeljko Sarić, Danilo Stanišić, Mirko Simanić(1952), Jovan Stevanović, Veljko Tomović, Vladislav Todić(1957), Sofija Todorović (1930), Petko Tepavčević (1932), Milko Terzić (1950), Slaviša Tunguz, Slobodan Uljić, Ilija Unufreščuk (1936), Ratko Crnogorac, Gorjana Cvetković (1936), Vojin Džino (1958), Dušan Šušnjar (1942), Vid Šobot, Borjana Škrba (1934) i Zdravko Šakota (1934).
NEKOLIKO stotina civila iz naselja Dobrinja, za vreme i po završetku rata prijavilo je teška krivična dela - silovanja, prebijanja, mučenja, nezakonitog zatvaranja... Nažalost, nijedan od ovih zločina nije ni istražen, pa samim tim ni procesuisan.
Jedno od najvećih mučilišta srpskih civila je bio koncentracioni logor "Sunce"». Kroz njega je prošlo na stotine sarajevskih Srba. Svi bi prolazili užasne metode mučenja. Iz mnogobrojnih svedočenja izdvajamo batinjanje logoraša po vitalnim organima loptama od bodljikave žice. Oni koji su služili vojsku znaju da se ove lopte koriste za čišćenje topovskih cevi.
Nažalost, prema svedočenju penzionisanog generala Armije BiH Jovana Divjaka, logor «Sunce» je samo formalno zatvoren. Divjak je, pre tri godine u intervjuu "Novostima" posvedočio da je "Sunce" preseljeno na drugu lokaciju. U istom intervjuu naš sagovornik nam je potvrdio da je postojalo na stotine "divljih zatvora", jer je skoro svaka jedinica na sarajevskom ratištu imala bar trojicu Srba zarobljenih i spremnih za razmenu.
KRIVCI
KAO glavni krivci za likvidacije, zlostavljanja, silovanja i druge ratne zločine nad srpskim civilima najodgovorniji su nekadašnji komandant 5. motorizovane brigade ABiH Ismet Hadžić, komandant vojne policije Kerim Lučarević, bivši načelnik Opštinskog štaba TO Osman Džamalija, nekadašnji načelnici i komandiri u Centru javne bezbednosti Novi grad Reuf Jahić, Sabit Hadžić, Mirko Lovrić, Refik Sokolar...
Nažalost, ovi ljudi koji su u naselju Dobrinja učestvovali u sistematskom teroru nad pravoslavnim hrišćanima ili su za njega znali, a nisu ništa preduzeli da bude sprečeno i dan-danas slobodno žive i rade, čak i u policijskim i bezbedonosnim strukturama.
Nastavlja se
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
uživoRAT U UKRAJINI Zelenski: Zabrana pregovora se ne odnosi na mene; Peskov: Rusija se sprema za pregovore u Istanbulu
RAT u Ukrajini-1.175. dan.
13. 05. 2025. u 07:31 >> 16:53
NEVEROVATNO UKUSNA: Kruna od lisnatog testa sa spanaćem i kozijim sirom
OVA kruna od lisnatog testa sa spanaćem i kozjim sirom pravi je hit za svaku priliku – izgleda impresivno, a priprema se lako.
13. 05. 2025. u 16:45
PARIZ OSTAJE BEZ NAJBOLJEG IGRAČA: Ti DŽej Šorts ide u NBA ligu
PRAVO otkrovenje u Evroligi bio je omaleni plejmejker Pariz Ti Džej Šorts. Njegove sjajne partije nisu promakle ni NBA klubovima, pa se tako pojavila informacija da mi Amerikanac naredne sezone mogao da igra u najjačoj ligi na svetu.
13. 05. 2025. u 16:45
NESTOROVIĆ O BLOKADERIMA FOTELJAŠIMA: Gadili su se politike, a onda je došlo do kopernikanskog obrta! (VIDEO)
DOKTOR Branimir Nestorović, poslanik u Skupštini Srbije i redova "Mi, snaga naroda" govorio je u jednom gostovanju o blokaderima foteljašima.
13. 05. 2025. u 16:41
ZELENSKI: "DEKRET NE VAŽI ZA MENE" Najavljuje mogući susret sa Putinom u Turskoj 15. maja
DEKRET o zabrani pregovora sa Rusijom ne odnosi se na mene lično, izjavio je Vladimir Zelenski u razgovoru sa novinarima. On je takođe potvrdio da 15. maja ima planiran sastanak sa turskim liderom Redžepom Tajipom Erdoganom u Ankari, ali i da računa da će se sastati sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Ankari ili Istanbulu.
13. 05. 2025. u 16:32
