Znali da će Knin pasti

Priprema: Violeta TALOVIĆ

PREMOREN i raskućen svet, rasut po njivama kraj puta nedaleko od Banjaluke, kao jalovo seme. Iza njih grad pod teretom beskućnika koji stižu mesecima, od pada zapadne Slavonije. Ispred, široki put. Za njih, on nema daljinu. Završava tu, kraj tvrde ledine, gde su našli dom pokriven nebom.
Hladan vazduh ispunjen mukom i ljudskom nesrećom. Sa zemlje, diže se dah, nalik onom koji izbija iz grobova. I nagoni jezu. Razdire grudi.
Stotine hiljada prognanika iz Krajine pošlo je na put bez imena. Kolone tuge i očaja vukla je nesreća i ono malo želje da se preživi. U zbegovima, tih teških avgustovskih dana 1995, kad je "Oluja" pustošila sve srpsko, našli su se i novinari "Novosti" Milena Marković i Vlasta Popović. Potresne priče o napaćenom narodu kojima su ukrali zavičaj i adresu više su od sudbinske muke, one su opomena.
Nevoljnici, sa zavežljajima, bez uspomena. Samo strah. Ostade Tepljuh, selo između Knina i Drniša, mrak, u tri auta i dva kamiona četrdeset duša, i u toj gužvi dvadesetoro dece. Beba od deset dana. Marica Lukavac, umrla u toj koloni. Prepuklo joj srce. Sahranila je u Petrovcu. Jedva. Sakupili svi, koliko ih je bilo, 150 dinara za kopanje rake. Sami napravili krst. Pa, ponovo u kamionet bez cirade, samo registarske tablice KNN 25-14.
- Ispred Prijedora, tukle su ustaše našu kolonu - govorili su tad Petar Šolić i Jordan Đosić. - Nismo verovali da će nas poterati iz naših kuća. A bilo nam sumnjivo. Nedelju dana pre bežanije, lokalni moćnici izveli iz grada svoju decu i naredili im da nikom ne pričaju da će otići. Znali su da će Knin pasti. A deca rekla deci. Nismo verovali, a i kuda bismo pošli?
Trenutak između dana i noći najteži je za ovaj nesrećni narod, koji danima luta bez kuće i kućišta. Starina Srećo Babić iz Krupe, odbija dimove poslednje cigare, kao svoju muku, beskućničku, krajputašku da odagnava.
- Nema više, vala, gotovo je - govori, otupeo i pomodreo. - Gasi se život! Imam tri sina na frontu. Imam i tri snaje i tri unuka. Ni za jedno ne znam gde su. Da li ću dočekati? Samo da čujem...
Žena mlada u crnini, vukla je kozu na uzici. Vukla i galamila na onemoćalu životinju. Zamicale su među konjskim zapregama i nesrećnicima šćućurenim između njih. Onda se iz pravca gde je nestala žena, čula pesma. Grlo žene u crnini, koja je pevala u jecaju.
- To je Boja Stojanova. Poludela je za sinom Aleksom. Imao je osamnaest meseci. Umro joj je na prsima, u koloni. Dugo ga nije ispuštala, nosila ga kilometrima... - i, ućutaše ljudi iz kolone.
Trinaestogodišnja Jovana Čeko iz Ključa ne spava. Sedi iznad uzglavlja još mlađeg dečaka i devojčice. Ušuškava ih u neko ćebence. Noć je, hladna.
- Mama nas je ostavila, otišla u Kanadu, malo pred rat. Rekla nam je da ne može više da nas voli. Neka je, ali mi je teško. Brinem o bratu i sestri. I o tati, nije mu dobro, ima tri rane.
Mlađa devojčica bunca u polusnu, doziva majku. Jovana plače.
- Da nije bilo nekih dobrih ljudi, ostali bismo u Sani - priča Jovana. - Iz Ključa su nas povezli, pamtiću put dok sam živa. Koliko sam se krvi nagledala. Rukama sam zaklanjala pogled bratu i sestri.
Sa njima, u koloni, Milenka, i njoj je samo trinaest godina. Ima vrućicu, danima. Tu je sa bakom.
- Dva puta nam rušili dom, a to ni laste ne bi izdržale - priča Kata Drobnjak iz sela Grmuša, kod Dvora na Uni.
Rampa kod Šimanovaca. U prvoj prikolici krava Lepa. Krava izbeglica. U drugoj, Kata. Iz kuće uspela da ponese samo fotografiju dece i na njoj osmesi koji su prošlost.
- Nismo dobili odredište, kažu da smo mi starci, a s nama će lako - tuguje Kata. - Znaš šta je meni? Meni je da stanem. Ali bih pre toga da prošetam moju Lepu po Beogradu, da je svi vide, spasla je mnogo dece usput, u koloni.
Jedna kolona iz Suvog Dola krenula je 8. avgusta, lutala prema Dvoru na Uni, zatim krenula nazad, za Topusko, pa prema Sisku, konačno na autoput. Posle osam dana pakla stigli u Obrenovac. Nikola Kozlina imao je tada osamnaest godina. U staru "ladu" uvukao ga otac i rekao mu: "Vozi!" "Kako kad ne znam?" "Znaš!" I tako je do Beograda dovezao majku, sestru, babu, dedu. Nikola se seća mrtvih koje su sahranjivali pored puta.
- Umreće mi beba, umreće mi Brankica - vapila je žena.
Šest kilometar dalje, Nikola je zaustavio kolonu. "Ja, braćo, idem po mleko!" Svi su ćutali. Nikola je s limenom porcijom grabio ka proplanku. Oko njega je pucalo. Prolazio je pored ljudi, traktora, zaprega, gazio je gorobilje, a onda trčao ka proplanku, ka nekom čoveku izboranog lica koji je među mecima čuvao kravu.
I kad je pružio ruku da mu deda namuze mleka, starac je prozborio: "Prosuo sam mleko. Svi moji su otišli. Ja samo čekam. Da dođu, da me ubiju". Nikola je uspeo da izmuze za punu manjerku. Krava je bila mirna. Čiča nije uzvratio pozdrav. Pričao je kako su krave bile srećne na proplanku. Brankica je popila neuzvareno mleko i uspela da tako mala dođe u jedan novi svet. Daleko od Krajine.


ZAŠTO ZLOČINCI KAO HEROJI
Krajina je ostala bez ljudi, zemlja je spržena, kuće opljačkane, zapaljene... Danas je to muzej zločina.
Profesor dr Svetozar Livada, Srbin koji živi u Hrvatskoj, punih deset godina analizira jedan od najvećih zločina počinjenih nad civilnim srpskim stanovništvom posle Drugog svetskog rata.
- Mitomanijom, zločin je pretvoren u pobedu, a zločinci u heroje - kaže za "Novosti" Livada. - "Oluja" je etničko čišćenje, to je bio planirani etnocid, kulturocid i ruralocid. Hrvatske nikada neće smeti da se suoči sa vlastitom istinom da je u brutalnom napadu za četiri dana ubijeno 1.960, a prognano 280.000 ljudi, uništeno 24.752 kuće, 13.000 privrednih objekata, 182 zadružna doma, 56 zdravstvenih stanica, 78 crkava, 29 muzeja, 181 groblje, 352 trgovine, 113 vodovoda, 96 trafostanica, svi srpski industrijski pogoni, 92o spomenika, 211 ugostiteljskih objekata, 410 zanatskih radnji.
Livada kaže da se danas, deset godina posle pogroma, u svoje kuće vratilo svega 18.000 ljudi, a da je obnovljeno samo 2.700 srpskih kuća. Krajina je, po njegovim rečima, jedinstven primer da je 1.110 sela i naselja gde su Srbi bili većina praktično prestalo da postoji!
- Nema biološke reprodukcije, nema institucija, osim krnje Pravoslavne crkve - kaže Livada. - U svetlu ovog zločina, Hrvatska dan izgona srpskog življa slavi kao Dan domovinske zahvalnosti.