Crni oblak iz Bele kuće

Priprema Violeta TALOVIĆ

DECENIJA od izgona četvrt miliona Srba iz Hrvatske u Americi protiče gotovo neprimetno. Profesor Univerziteta u Pensilvaniji Edvard Herman, šef tima međunarodnih stručnjaka koji su godinama ispitivali događaje u Srebrenici, ono što im je prethodilo i usledilo posle njih, jedan je od retkih glasova koji u SAD govori o operaciji “Oluja”.
U knjizi “Proizvodnja saglasnosti”, sa koautorom Noamom Čomskim, Edvard Herman je ukazao na ulogu masovnih medija u SAD, kao agenata američke elite i vlade. U poglavlju “Vredne i bezvredne žrtve”, dao je snažne dokaze da se žrtve američkih zvaničnih neprijatelja i ciljeva smatraju “vrednim”, daje im se velika pažnja i odaje počast, dok su žrtve SAD i njihovih klijenata “bezvredne” i njihove patnje se ignorišu.
U intervjuu našem dopisniku iz Amerike, Dubravki Savić, profesor Herman razotkriva dvostruke standarde po kojima su žrtve proglašavane zločincima, i obratno.
- Kako su Jugoslavija i Srbija bile meta SAD, njihove žrtve u Srebrenici su brzo prihvaćene (i zapravo preuveličane), da se meta i neprijatelj (Jugoslavija i Srbija) okarakterišu u lošem svetlu i opravdaju neprijateljske akcije protiv njih. S druge strane, jugoslovenske i srpske žrtve, poput onih u hrvatskoj Krajini, nisu vredne, i prema našoj analizi, ignorisane su. Slučaj se izvanredno uklapa u te analize, pokazujući različit tretman striktno povezan sa političkim interesom - kaže Herman.

SREBRENICA KAO POKRIĆE
Na pitanje zašto događaje u Srebrenici dovodi u vezu sa onim što se događalo u Zapadnoj Slavoniji i Krajini, Herman kaže:
- Jedan od razloga je što sam želeo da pokažem pristrasnost medija zbog fokusiranja na Srebrenicu i ignorisanje ili potcenjivanje operacije “Oluja”, jer se ne slažem sa političkom koja podvlači pristrasnost. Zainteresovan sam i za istinit bilans rata u Bosni u kome nije bilo jednostavno dobrih i loših momaka. Pristrasnost medija se zasnivala na nepoštenom prikazu događaja i vezama. Srebrenica je čak služila kao pokriće za operaciju “Oluja”, ali to nikad ne biste zaključili čitajući američke medije.
Uloga SAD u operaciji “Oluja”, prema Hermanovim rečima je nesporna. On kaže da je Amerika bila partner Hrvatske u operaciji - snabdevajući je obaveštajnim podacima, plaćenim savetnicima, čak izvesnom direktnom vojnom pomoći. Takođe, Hrvatsku je štitila u Međunarodnom krvičnom sudu za prethodnu Jugoslaviju odbijajući da obezbedi satelitske dokaze o hrvatskim akcijama. Da je Haški sud poštena organizacija pre nego ruka NATO i SAD, hrvatski zvaničnici bi bili suđeni za ratne zločine u operaciji “Oluja”.
Dok se Bela kuća u vreme operacije “Oluja” nije mnogo osvrtala na izgon Srba iz Krajine, tadašnji medijator EU, bivši premijer Švedske Karl Bilt je izjavio: “Ako prihvatimo da je u redu da Tuđman očisti Hrvatsku od Srba, onda kako, zaime Boga, možemo da stavljamo primedbe ako Jeljcin očisti Čečeniju ili jednog dana Milošević pošalje armiju da očisti Albance sa Kosova?” Ovu izjavu Herman danas ovako komentariše:
- Ima u njoj vrednosti, ali i slabosti. Mogli smo da osudimo izgon i ubistva u Srebrenici (ne samo u Čečeniji) da smo bili u stanju da prihvatimo izgon i ubijanje u Krajini. Progon iz Krajine je bio daleko masovniji od onoga u Srebrenici, i po mom mišljenju, zasnovanom na dostupnim materijalima, najmanje podjednak broj civila je ubijen u operaciji “Oluja” kao i u “srebreničkom masakru”. Hrvati nikada nisu odvojili žene i decu kada su opustošili srpsku Krajinu. Dok je samo jedno žensko telo identifikovano u 17 grobnica otkopanih pored Srebrenice do 1999. godine, više od 350 žena i dece je ubijeno u operaciji “Oluja”. Takođe, Miloševićeva armija nije čistila Albance dok NATO nije počeo bombardovanje, a čak i tada Albanci i Srbi su podjednako bežali, dobrim delom od NATO bombi i pretnje ratom.

I HAG PRISTRASAN
Na pitanje kako sudi o preduzetim akcijama haškog suda u vezi sa operacijom “Oluja”, Herman kaže:
- Kontrast u tretmanu je dramatičan - zvaničnici bosanskih Srba bili su odmah optuženi, čak i pre nego što su činjenice sakupljene, dok civilni i vojni lideri uključeni u masakr u Krajini uglavnom nisu nikada optuženi. Ideja da bi američki zvaničnici trebalo da budu optuženi zbog svoje uloge nikada čak nije pokrenuta. Ponašanje haškog suda se uklapa u model politički pristrasnih suđenja zasnovanih na svrsi organizacije, njenom finansiranju, osoblju i generalnoj integraciji u NATO operacije, koju je dobro opisao Majkl Mendel u “Kako Amerika može da umakne ubistvu?
Prema Hermanovoj oceni samo će žrtve američkih neprijatelja uživati simpatije i pomoć “međunarodne zajednice”. SAD i njene države -klijenti mogu da pate i biće teško pritisnuti da bi dobili olakšice, čak i kada su predmet masovnog etničkog čišćenja - što je jasno danas kada Izrael nastavlja da preuzima palestinsku zemlju i uklanja one koji nisu Jevreji, dok zemlja koja etnički čisti ne samo da nije kažnjena, već prima pomoć.
- Oluja" je bila pravo etničko čišćenje uz nasilje, i da su tako nešto Srbi uradili, bilo bi označeno kao “genocidno” - kaže profesor Herman. - To samo po sebi ne može da se toleriše, posebno u svetlu ogromne hipokrizije u vezi sa Srebrenicom i etničkim čišćenjem na drugim mestima, ali
jedino onim koje su počinili Srbi.

NEŽNA BOMBARDOVANjA
HIPOKRIZIJA oko takozvanog “pomirenja”, priznanjem bosanskih muslimana kao žrtava, uz potpuno nepriznavanje žrtava Srba iz Krajine i Bosne, uočljivo je i neprihvatljivo. Ono nema nikakve veze sa pravim pomirenjem. U stvari, to je u funkciji unapređenja interesa bosanskih muslimana, održanja slabe Srbije u zavisnom položaju, stavljanja “humanitarne intervencije” NATO u pozitivno svetlo i pripreme sveta za sledeća nežna bombardovanja.

Reporter "Novosti" sa prognanim Svilokosima

SAMO KAD BIH USNULA
Izbeglički kamp. Rača Kragujevačka. Beskućnici se jadaju u pero V. Popoviću.

Ljubica (75), majka Ranka Svilokosa govori:
- Položaji pali, sela zapaljena već opustela, kažu mi: hajde u prikolicu. Čekajte, kažem, šta ću sa kravama, svinjama, ovcama, šljiva rodila!
Stara žena Ljubica umorna:
- Oni meni kažu: idemo! Nas jedanaest u traktorskoj prikolici. Mi, gole duše.
Ljubičin san Ranko:
- Čujemo da nam je presečen odstup. Nema rezervnog položaja!
Rankova žena Dragica:
- Ujutru je počelo da puca, 4. avgust. Sela bliže linijama već izbegla. Mislim, dva dana nas tuku, šta je sad? I ranije su navaljivali, mi se sklonimo, pa se vratimo u Jošavicu. Dođe vest iz Komareva, bežite. Kuda, mrak ti ... Deca i ja po dve majice u rukama i u prikolicu. Idemo prema Glini, tamo su naši. Pitam se, gde je moj Ranko. Poneli po veknu hleba.
Rankov sin Goran (23):
- Išao sam u školu u Blinji, školski raspust ko školski raspust. Završio sedmi razred. Mi smo bili samo klinci. Video sam drugare u konjskim zapregama.
Rankov sin Zoran (20):
- Najviše mi bilo žao Reksa, mog psa terijera. Ostao, a imali smo i dve mačke, žutu i tigrastu.
Rankov sin Goran:
- Nije bilo goriva. Samo se čuje: teraj dalje, teraj dalje! Za uvo me neko povukao. Gledao sam devojčicu kako je bacaju u raku, a njen otac poludeo i neće da krene, zakrčio put...
Rankova majka Ljubica:
- Sada ništa ne boli. Ranili me, a nogu mi u putu kroz Bosnu uhvatila gangrena. Odsekoše bol tek u Subotici. Sada i ova druga izdade, više ne mogu na štake. Volela sam kad pozlati pšenica, kad šljive zaplave voćnjakom, onoliki kukuruzi kad pobede polje. Sada samo želim da mirno usnim i nikada se ne probudim. Eto, deca moja se opet pokućila. Znaš postoji jedna reč: kasno. Za mene je kasno