Umire kralj Milutin

SIGURNO je samo da Stefan nije dugo živeo pod dedinim okriljem - najviše godinu dana. U jesen 1321. godine, Milutina je, posle veoma duge i burne vladavine, već u poodmaklim godinama zadesila nemoć. „Pade ovaj previsoki gospodin kralj u ljutu bolest”, zabeležio je njegov dugogodišnji saradnik i pomoćnik u to vreme, episkop i pisac Danilo II. Kralj je postao nepokretan i izgubio moć govora. U takvoj situaciji, u očekivanju njegovog skorog kraja, nije učinjeno ništa da se osigura mirna smena na prestolu.
Izgleda da je vladareva duga agonija pružila priliku svima da se pripreme kako bi iskoristili meteže koji su se očekivali. Kakve razmere su neredi dobili, vidi se iz činjenice da je napadana već pogrebna povorka s kraljevim telom na putu od dvora u Nerodimlju, na jugu Kosova, do kraljevog groba u Banjskoj, severno od Kosova. „Na mnogim mestima javljali su se pukovi vojnika, misleći da postignu neku svoju volju i da ugrabe nešto od onih koji nose telo blaženoga, jer u to vreme, kao što rekosmo, beše veliki metež...” Sudeći po tekstu, to su bili vojnici željni pljačke, a ne vojske suparnika koji se otimaju o vlast.
Postojala su tri pretendenta, svaki od njih polagao je neko pravo, svaki je bio jednom u životu određen za naslednika prestola. Dragutinov sin Vladislav oslobodio se zatvora, ali se, po svemu sudeći, vezao za svoju nekadašnju nasleđenu teritoriju na severu. Iz oskudne i fragmentarne građe ne vidi se da se on borio u centralnim oblastima, gde je bilo poprište borbe Milutinovih sinova. Izvan svake sumnje je činjenica da je on obnovio očevu teritoriju, te da je njome gospodario nekoliko godina. Ostali su sačuvani njegovi akti i novac koji je kovao.
Sudeći po vestima koje su do nas došle, formalni naslednik bio bi već pomenuti Konstantin. On je, po svoj prilici, bio sin iz Milutinovog braka s Anom Terter. Verovalo se da je zamenio polubrata Stefana u Zeti, ali o njegovoj upravi nije ostalo traga. Jedan skadarski srebrni novac imao je u natpisu ime kralja Konstantina, ali on se, na osnovu stilskih i tehničkih kriterijuma, datuje u kraj DžIV veka. Osim toga, nije poznato da su primorski gradovi tako rano, pre 1321. godine, kovali srebrni novac.
NAJVEĆE iznenađenje predstavljao je kraljev stariji sin Stefan od trenutka kad je pokazao da nije slep. Ono što je trebalo da ga potpuno onemogući najviše mu je pomoglo jer je među savremenicima shvaćeno kao čudo, kao znak Božje milosti. Kad se raširila vest „i svi na predivno to čudo trčahu veselim nogama, i silnoimeniti njegova otačastva dolazeći klanjahu mu se”.
Kako Nastavljač Danilov prikazuje stvari, ozbiljne borbe posle toga nije ni bilo. Međutim, znatno kasniji životopisac Stefanov Grigorije Camblak, čiji je spis mnogo više potčinjen hagiografskim shemama, takođe pripisuje najveći značaj činjenici da je Stefan „bacio ubrus od očiju”, što je značilo da je progledao, ali on govori i o suparniku, koji je bio „brat njegov od druge matere”. Stefan bi, po ovom piscu, ponudio Konstantinu da podele vlast, da dobije drugo dostojanstvo u državi, a ovaj na to nije pristao, govoreći: „Kada se kadgod čulo da slepu čoveku priliči carstvo.”
Iz borbi je Stefan izašao kao pobednik. Pojedinosti o ratovanju nisu poznate. Može se samo zaključiti da se borba među braćom vodila tokom onih šest nedelja između Milutinove smrti, 29. oktobra 1321. i Božića, 25. decembra iste godine, kada je Stefan postao toliko siguran na prestolu da su večito oprezni Dubrovčani u njemu videli zakonitog očevog naslednika i od njega dobili potvrdu povelja svih ranijih kraljeva.
Nepunu deceniju kasnije Stefan se, u povelji kojom je obdario svoju zadužbinu manastir Dečane, osvrnuo na svoj težak životni put naglašavajući, pri tom, da je izdanak svete loze, pominjući Svetog Simeona i Svetog Savu, Stefana Prvovenčanog i Stefana Uroša, te da je „sin i naslednik svetog korena njihovog, grana i izdanak”. Produžetak te loze bio je njegov maloletni sin Dušan, koji je u poslednjim događajima sve dobio, kao što je u svoje vreme 1313. godine u sukobu oca i dede sve izgubio.


DO kraja 1321. godine, prilike su se do te mere sredile da je Milutinov naslednik, držeći čvrsto u rukama uzde vlasti, mogao prići simboličkom ozakonjenju svoga položaja. Crkvenu hijerarhiju i svetogorce imao je uza se još za očeva života. Oni su predstavljali jezgro sabora, kojem su se priključivali velikaši i vlastela koja mu je prišla u vreme borbi oko prestola. On sâm u uvodu svoje povelje za zadužbinu manastir Dečane, o tome kaže: „I bogomdarovanim vencem kraljevstva srpskog venčan bih na kraljevstvo istoga dana sa bogodarovanim sinom kraljevstva mi Stefanom.” Bilo je to na Bogojavljenje, 6. januara 1322. godine. Tom prilikom je kod obojice došlo do promene u imenu: kralju je dodato očevo i dedino ime Uroš, tako da je postao Stefan Uroš Treći, a sin je dobio vladarsko ime Stefan, kojim se služio do kraja života kao mladi kralj - kralj i car.
Između vladara i naslednika obnovljeni su odnosi uvedeni u vreme kralja Dragutina, ali sa teritorijom koju je ranije Stefan imao kao prestolonaslednik, pre sukoba s ocem, kad je smatran kraljem „Duklje, Albanije, Huma i Primorja”. Pošto je Dušan u vreme očevog krunisanja imao četrnaest godina, ili je bio sasvim blizu tom uzrastu, stekao je punoletstvo u smislu poslovne sposobnosti. Međutim, teško je pretpostaviti da je tako mlad mogao sâm upravljati prostranim delom države. U praksi je to značilo da je kralj morao dati „mladom kralju” savetnike, sebi odane, koji će stvarno upravljati delom kraljevine i samim kraljevićem.
Veoma se malo zna o ljudima koji su okruživali Dušana. Tokom celog perioda, od nepune decenije, pominju se vojvoda Mladen, vojvoda Vojin i čelnik Đuraš. Nije ostalo traga o službama na dvoru „mladog kralja”, za koji se zna da je bio na obali reke Drimca. Ruševine su kasnije pominjane kao carski dvor. Mladi kraljevi su izdavali povelje o posedima na svojoj teritoriji, kao što pokazuje jedna od vranjinskih povelja u kojoj vladar pominje dar iz vremena kada nije bio kralj, ali nema podataka o njihovoj posebnoj kancelariji. Odvojeni prostorno od kralja, kojem su se pridruživali samo u važnim vojnim pohodima ili u retkim prilikama kad bi kralj dolazio u Primorje, „mladi kralj” i njegovi savetnici su se postepeno otuđivali od kralja i osamostaljivali. Kako je vreme prolazilo i “mladi kralj” postajao stariji, to je sve više dolazilo do izražaja.
U ISTOM smislu delovale su i porodične promene do kojih je ubrzo došlo. Već u mesecima posle krunisanja Dušan je ostao bez majke, a kralj je postao udovac. Kraljica Teodora je sahranjena u Banjskoj, zadužbini svoga svekra kralja Milutina, jer Dečani tada još nisu bili ni započeti. Kralj je bio blizu pedesete, ali nije želeo da ostane udovac, pa je već 1323. godine tražena za njega nevesta u južnoj Italiji. U avgustu te godine izgledalo je da je ugovoren brak s Blankom, kćerkom Filipa Tarentskog. Tražio se samo brod kojim će se nevesta prevesti preko mora. Ali, pregovori su prekinuti u poslednjem času kad je postalo jasno da srpski kralj neće prihvatiti katoličanstvo, niti papsku crkvenu jurisdikciju.
Sledeći očev primer, kralj Stefan Uroš III se tada okrenuo vizantijskom dvoru. Do sredine 1324. godine ugovoren je i sklopljen brak s mladom Marijom Paleolog, bliskom carevom rođakom. Taj brak je ubrzo uvukao srpskog kralja u vizantijske međusokobe: prvo je podržavao tasta Jovana Paleologa, carevog sinovca, koji se odmetnuo zahtevajući posebnu oblast, a zatim je podržavao starog cara Andronika II u sukobu s unukom Andronikom III. Ovaj sukob je prerastao u građanski rat.
Na teritoriji „mladoga kralja” mogu se prepoznati i razlikovati tri celine, koje su individualnost stekle tokom razvoja u prethodnim stolećima. Iako je ležala na periferiji, u obalskom pojasu, centralno mesto po značaju imala je „Zeta s gradovima”, urbanizovana zahvaljujući postojanju gradskih naselja izraslih iz antičkih korena, a povezana preko njih s mestima na obalama Jadranskog mora i Mediterana. Nejednake veličine i ekonomske snage, ti gradovi - Kotor, Budva, Bar, Ulcinj i Skadar, koji nije bio na obali, ali je s morem povezan Bojanom - imali su skromne distrikte i razlikovali su se od teritorija u dubljem zaleđu, najviše zatvorenošću u zidine i autonomijom koja je vremenom postajala sve izrazitija. U jezgru Zete, dolinama istoimene reke i Morače, značajem su se isticali tvrđava Medun i trgovačko naselje Podgorica, koje se već tada izdvajalo iz svoje seoske okoline.

TERITORIJA MLADOG KRALjA
OBALSKI gradovi su bili na teritoriji „mladog kralja”, ali on nije imao neposredno vlast nad njima. Gradske knezove je postavljao sam vladar, koji je određivao obaveze gradske opštine, kao i stepen autonomije. Gradovi su srazmerno bolje poznati od mestâ u njihovom zaleđu. Ni o njima, međutim, nema dovoljno podataka da bi im se mogao ocrtati individualni razvoj. Svi su bili predodređeni za ulogu posrednika između balkanskog zaleđa i trgovačkih gradova Italije, ali samo Kotor je imao dovoljno snage u ljudima i kapitalu da tu ulogu igra duže vreme. On se jedini mogao nadmetati s Dubrovnikom, koji je tada bio pod vrhovnom vlašću Venecije.

CELOVITA BIOGRAFIJA

U IZDANjU Zavoda za udžbenike Srbije uskoro izlazi knjiga "Stefan Dušan - car i kralj". Reč je o prvoj celovitoj biografiji najmoćnijeg vladara iz srpske dinastije Nemanjića, koju su napisali akademici Sima Ćirković i pok. Božidar Ferjančić, najbolji poznavaoci našeg srednjeg veka. Na osnovu podrobne istorijske građe, autori su rekonstruisali nastajanje srpskog carstva i život Stefana Dušana od njegovog dolaska na vlast, pa do smrti. Iz rukopisa ove knjige "Novosti" objavljuju najinteresantnije delove.


(NASTAVIĆE SE)