Kruna nevesti Jeleni

Autori: akademici Sima Ćirković i Božidar Ferjančić
TAKO je u leto 1332. godine na srpski dvor stigla bugarska princeza Jelena, zabeležena kao jedna od najsposobnijih naših vladarki. Ona je ostavila značajan trag u istoriji kako za života svog muža Stefana Dušana, tako i posle njegove iznenadne smrti (20. decembra 1355). Njen biograf Miodrag Purković je pun hvale kada je reč o njenom obrazovanju i zanimanju za književnost, verujući da je ova učena vladarka imala i biblioteku za koju su prepisivani neki rukopisi.
O Jeleninim političkim sposobnostima i angažovanju pregršt zanimljivih podataka daje savremenik Jovan Kantakuzin, koji „hvali njenu rečitost, bistrinu pogleda i političku mudrost”. Purković veruje u objektivnost sudova cara pisca „jer je Jelenina srećna zvezda bila već na zahodu i on nije imao potrebe da joj pravi nikakve nezaslužene komplimente”. Na osnovu mnogobrojnih portreta, sačuvanih na zidovima naših srednjovekovnih crkava, Purković je pokušao da ocrta Jelenin lik, naglašavajući da je bila "crnomanjasta, lepo razvijena, čak ni u godinama kad bi to bilo sasvim prirodno, nimalo gojazna. Nos tanak i dugačak. Između nosa i gornje usne širok razmak, obrve tanke i visoko izvijene u luk. Oči malo žućkaste, pomalo kose, mongolske. Iako pokriven ogrlicom vidi se da je vrat dugačak i tanak."
Zanimljivo je da je dubrovački pisac Mavro Orbin bio krajnje neraspoložen prema Jeleni, prikazujući je kao opaku ženu koja je mrzela katolike, pa je Stefan Dušan po njenom nagovoru oduzeo zlato, srebro i druge dragocenosti latinskim crkvama i manastirima „u obe Zete”.
DOLAZAK Jelene kao neveste u Srbiju (leto 1332) svakako je poremetio položaj Ane, udovice Mihajla Šišmana i bivše bugarske carice koja se posle gubitka prestola u Trnovu (proleće 1331) sklonila u Srbiju. Sada je Ana sa sinom Jovanom Stefanom bila prinuđena da potraži sigurnije utočište i našla ga je u Dubrovniku, gde je provela najveći deo svog preostalog života. Zanimljiva je priča dubrovačkog istoričara Junija Restića da je Jovan Aleksandar zahtevao da mu se izruče Ana i njen sin Jovan Stefan, što je Stefan Dušan bio spreman i da ispuni, ali Dubrovčani nisu hteli da ih predaju kraljevim izaslanicima, pa se bivša trnovska carica sa sinom privremeno sklonila u Carigrad, da bi se kasnije vratila u grad pod sv. Srđom. Nažalost, nije moguće proveriti verodostojnost ovih zanimljivih vesti znatno kasnijeg dubrovačkog istoričara.
Iako je Jelena živela u skladnom i srećnom braku sa Stefanom Dušanom, izgleda da su u prvim godinama njihovi odnosi bili poremećeni, što se može naslutiti iz nekih dubrovačkih podataka. Aprila 1336. godine u Dubrovnik su u pratnji viteza Palmana pristigli i poslanici austrijskog vojvode Otona, koji su, zajedno sa dubrovačkim poklisarima, otišli u Srbiju. Opat Jovan Viktrinški priča da je srpski kralj Stefan Dušan nameravao da se oženi Jelisavetom, bratanicom pomenutog vojvode Otona koja je kod njega živela kao štićenica. Nesrećna devetnaestogodišnja devojka pala je u očaj na vest da treba da se uda za kralja šizmatika, pa je presvisla od tuge oktobra 1336. godine, a sahranjena je u opatiji Majerbah kod Beča.
Prirodno je da su istoričari nastojali da objasne razloge trenutno pomućenih odnosa Stefana Dušana i Jelene. Pretpostavljalo se da je srpski kralj zbog opasnosti koja mu je zapretila od ugarskog kralja Karla Roberta želeo da se približi nekoj katoličkoj sili. Čini se da je bliže istini i životu verovanje kako je kriza u braku srpskog kralja bila izazvana okolnošću da on i Jelena za četiri godine zajedničkog života nisu imali poroda. Ali stvari su se uskoro sredile. „Leta od stvorenja sveta 6845.”, dakle u periodu između 1. septembra 1336. i 31. avgusta 1337. godine Jelena je Stefanu Dušanu podarila prvorođenog sina i naslednika Uroša, čime su uklonjene prepreke njihovom srećnom bračnom životu.
MEĐUTIM, istoričari su verovali da postoje još neke indicije koje svedoče o pogoršanju srpsko-bugarskih odnosa u tim godinama. Papa Benedikt DžII pisao je trnovskom caru Jovanu Aleksandru i njegovoj ženi (1336), pokušavajući da ih oraspoloži i pridobije za katoličku veru. U jednom panegiričkom spisu o Jovanu Aleksandru (1337) ovaj car se veliča „kao drugi drevni Aleksandar” jer je osvojio mnoge zemlje i tvrđave sve do Morave. U tumačenju pomenute beleške H. Matanov smatra da ona svedoči o poremećaju srpsko-bugarskih odnosa i da je Jovan Aleksandar od Stefana Dušana osvojio oblast Mraka koja se nalazila između gornjih tokova Južne Morave i Strume.
Ako se rezimira sve što je u ovom poglavlju izneto o prvim godinama vladavine kralja Stefana Dušana (1331-1336), može se slobodno reći da su one bile vrlo uspešne i značajne. Mladi srpski kralj je tada u svojoj istočnoj politici ostvario neke ciljeve koji su stvorili neophodne preduslove za nastavak širenja granica države Nemanjića pravcem koji su već usmerili prethodni vladari, naročito kralj Milutin. Budući da je na srpski presto doveden voljom vlastele, pravog pokretača širenja granica države Nemanjića, mladi kralj je morao da odmah, shodno očekivanjima velmoža, krene u osvajanja prema jugu.
Već u tim pohodima zaposeo je prostrane vizantijske teritorije u Makedoniji, sa bogatim i važnim gradovima (Ohrid, Prilep, Strumica), što je predstavljalo osnov njegove dalje osvajačke politike u tom pravcu. Štaviše, na sastanku pod bedemima Soluna car Andronik III Paleolog priznao je Stefanu Dušanu pravo na posedovanje nekih osvojenih gradova. S druge strane, Stefan Dušan je na dalekom severu uspeo da odbrani granice svoje države od još jednog neprijatelja - Ugarske.
U uspešne diplomatske korake Stefana Dušana svakako treba uvrstiti i brzo smirivanje odnosa s novim trnovskim carem Jovanom Aleksandrom. Oni su trajno dobili prijateljski karakter, neizmerno ojačan brakom Stefana Dušana s njegovom sestrom Jelenom. Sve su to bili čvrsti temelji na kojima je počivala dalja osvajačka politika srpskog kralja i cara, usmerena ka gradovima i krajevima carstva Romeja.
U prethodnom poglavlju opisani su veći osvajački pohodi koje je u prvim godinama vladavine mladi Stefan Dušan preduzimao prema jugu, u želji da dalje proširi granice svoje države na račun susednog carstva Romeja. Srpski kralj je to činio jer je na presto došao voljom vlastele uvek zainteresovane za osvajanje novih teritorija, što je bio i jedan od osnovnih načina sticanja poseda i bogatstva. Uostalom, u istom pravcu bila je usmerena i osvajačka politika Dušanovih prethodnika na srpskom prestolu. Međutim, prateći te važne osvajačke planove Stefana Dušana mogli smo zapaziti da je on avgusta 1334. godine pod bedemima Soluna zaključio mir s vizantijskim vasilevsom Andronikom III Paleologom, a tom prilikom je postignut i sporazum o podeli teritorija i razgraničenju između Srbije i carstva Romeja. Svakako da su neki važni razlozi ubedili srpskog vladara da pristane na mir sa Andronikom III Paleologom: učinio je to zbog gubitka prijatelja i saveznika, romejskog prebega Sirgijana, koji je 23. avgusta 1334. godine ubijen nadomak Soluna, ali i zbog potrebe da se okrene odbrani severnih granica svoje države ugroženih pretnjama ugarskog kralja Karla Roberta. Navedenim razlozima za prestanak rata na jugu moglo bi se dodati i Dušanovo saznanje da je susedno carstvo Romeja ojačalo za vladavine Andronika III Paleologa (1328-1341), uz kojeg je kao najbliži saradnik i verni prijatelj stajao veliki domestik Jovan Kantakuzin. I zaista je vladavina ovog cara označila doba stabilizacije položaja Vizantije, godine kada su ostvareni neki planovi i želje njegovih predaka, careva Mihajla VIII i Andronika II Paleologa.
POSLE svrgavanja s prestola ostarelog Andronika II Paleologa, kormilo carstva preuzela je generacija mladih plemića koja se još početkom dvadesetih godina DžIV stoleća okupila oko pretendenta Andronika III Paleologa, iskazujući sasvim nove koncepcije i planove vezane za državnu politiku. Kao ocena značaja vladavine vasilevsa Andronika III Paleologa pohvalno zvuče reči besednika Dimitrija Kidona „da je tada razum u svemu savetovao carsku vlast”. Zato treba posvetiti dužnu pažnju glavnim zbivanjima iz kratke, ali uspešne vladavine Andronika III Paleologa kako bi se objasnili razlozi za izvestan predah u osvajačkim pohodima ambicioznog srpskog kralja Stefana Dušana, koji je, očigledno, mudro ocenio da treba sačekati pogodniju priliku za njihovo uspešno nastavljanje.
Jovan Kantakuzin, najbliži saradnik i u stvari savladar Andronika III Paleologa, piše u svojim memoarima da je careva prva želja bila da se odmah po preuzimanju prestola okrene borbi protiv Osmanlija koji su svojim napadima ugrožavali, pre svega, Nikeju i Nikomediju, dva slavna helenska grada na severozapadu Male Azije. Zato je Andronik III Paleolog pohitao da već sledeće ratne sezone po preuzimanju vlasti, u proleće 1329. godine, krene u borbu protiv Osmanlija ne bi li zaustavio njihovo napredovanje kroz severozapadne krajeve Male Azije, jedinu teritoriju koja je na toj strani preostala Romejima.
Juna 1329. godine sakupljeni odredi Romeja prešli su u Skutari, na maloazijsku obalu, i krenuli prema Orhanovim četama koje su napadale Nikeju. Iako je carska vojska u prvim sukobima održavala borbenu ravnotežu, sam car Andronik III Paleolog je u njima bio ranjen, pa se povukao u Pelekanon, a zapovedanje vojskom preuzeo je njegov verni prijatelj Jovan Kantakuzin.

OSMANLIJE NADIRU
U SUKOBU kod grada Filokrene 11. juna 1329. godine Osmanlije su potukle Romeje, koji su se u panici povlačili prema prestonici. Odavno je uočeno da je pomenuti pohod cara Andronika III Paleologa bio i poslednji pokušaj Vizantije da odbrani preostale krajeve u Maloj Aziji od najezde Turaka, a poraz kod Filokrene poređen je, mora se priznati preterano, sa onim koji su Romeji 17. avgusta 1071. godine doživeli od Seldžuka kod jermenske varoši Mancikerta.

Sudbina preostalih vizantijskih gradova na severozapadu Male Azije bila je zapečaćena, pa su Osmanlije 2. marta 1331. godine osvojile Nikeju, a 1337. ili 1338. godine i Nikomediju. Avgusta 1333. godine došlo je do susreta vizantijskog vasilevsa sa emirom Orhanom i tom prilikom zaključeno je primirje po kojem je carstvo Osmanlijama plaćalo godišnji danak od 18.000 perpera.
(NASTAVLjA SE)