Pohod na Romeju

Autori: akademici Sima Ćirković i Božidar Ferjančić
IZVESNO je da su opisani pokušaji cara Andronika III Paleologa da se na severozapadu Male Azije suprotstavi Osmanlijama doneli vojnički neuspeh, ali su tada naznačeni neki novi pravci vizantijske politike na ovoj strani, koji će uticati na kasnija zbivanja na Balkanskom poluostrvu. Na početku vladavine krajem 1328. ili početkom 1329. godine, Andronik III Paleolog je započeo diplomatske pregovore s maloazijskim emirima, koji su se, takođe, osećali ugroženi porastom snage i osvajačkim namerama Orhana. Tada je došlo i do prvih veza Romeja s Mehmedom, emirom Ajdina, čiji će naslednik Umur kasnije biti pouzdani saveznik Jovana Kantakuzina u borbi za vlast u drugom građanskom ratu (1342-1347).
Ako i nije ostvario želju da spase ostatke helenizma na tlu Male Azije, Andronik III Paleolog je uložio mnogo napora da carstvu bar očuva neka ostrva uz njenu zapadnu obalu, među kojima je naročiti značaj imao Hios zbog velike proizvodnje mastike, važnog sastojka u medicini i nekim granama privrede srednjeg veka.
Za angažovanje cara Andronika III Paleologa u Egejskom moru važna je bila okolnost da je početkom tridesetih godina DžIV stoleća počela da se javlja ideja o stvaranju jedne hrišćanske lige za borbu protiv turskih emirata na zapadnoj obali Male Azije. Čitav plan je pokrenuo papa Jovan DžDžII, a planirano je bilo da u pohodu protiv nevernika učestvuju ugledni vladari i sile hrišćanskog sveta: francuski kralj Filip IV kao vođa ekspedicije, zatim kiparski kralj Hugo IV od Luzinjana, rodski vitezovi, Mlečani, sicilijanski kralj Robert Anžujski i vasilevs Romeja.
Hrišćanski brodovi trebalo je da se aprila 1333. godine okupe u Negropontu (Eubeja), što je odloženo za septembar 1334, kada su u Egejsko more pristigle lađe pape Jovana DžDžII, Filipa VI, Mlečana, rodskih vitezova i kiparskog kralja Huga IV od Luzinjana, ali su izostali brodovi cara Romeja. U prvim sukobima izgledalo je da su se nade hrišćana počele ostvarivati, jer je oktobra 1334. godine sakupljena flota porazila turske brodove emira Karasija, ali se čitava zamisao ugasila kada je decembra 1334. umro pokretač poduhvata papa Jovan DžDžII.
U GODINAMA uspeha Andronika III Paleologa u obnovi vlasti carstva Romeja u Tesaliji i Epiru, čiji su se gospodari dugo suprotstavljali osvajačkim planovima prvih Paleologa, došlo je i do jedne značajne epizode u odnosima Stefana Dušana i susedne Vizantije. Dvojica vladara, Andronik III Paleolog i srpski kralj, ponovo su se sastali, a o tom susretu govori jedino savremenik Jovan Kantakuzin. Dok je romejski vasilevs, posle pohoda na Tesaliju, boravio u Solunu, pristiglo mu je poslanstvo Stefana Dušana i prenelo ponudu srpskog kalja da se sastanu „radi prijateljstva, susreta i uzajamnog razgovora”. Andronik III Paleolog je pristao na taj susret. Dogovoreno je da se on održi u makedonskom kraju Boimiji, zbog čega je srpski kralj krenuo ka tom mestu. Međutim, romejski vasilevs je, „želeći da kralja malo zastraši ili, pre, da pruži dokaze iskrenog i čvrstog prijateljstva”, promenio plan i s pratnjom od trista ljudi iznenada se pojavio kod mesta Radovište koje se nalazilo usred države srpskog kralja, a u kojem je on tada i boravio.
Iako je Stefan Dušan najpre bio uznemiren iznenadnom promenom carevog kretanja, uskoro se uverio u iskrenost i plemenitost njegovih namera, pa ga je u Radovištu prijateljski gostio čitavu nedelju dana i „pokazujući veliku razboritost i smernost, držao se prema njemu, caru, kao gospodaru”. Jovan Kantakuzin kaže da je tom prilikom i on sâm predstavljen srpskom kralju i da su tada postali veliki prijatelji. Pomenuti susret dvojice vladara bio je važan i za Jovana Olivera, svakako najmoćnijeg velikaša srpskog kralja i cara. Opisujući kasniji susret s Jovanom Oliverom na Vardaru kod Velesa (leto 1342), car pisac naglašava da je on prema njemu bio prijateljski raspoložen „još od vremena kada se car Andronik bio sastao sa kraljem i kada je on sam (Jovan Oliver) lično sa njim (Jovanom Kantakuzinom) vodeći razgovore, taj susret doživeo kao zalog prijateljstva”.
Izvesno je da je 1336. godine u Radovištu došlo do novog sastanka Stefana Dušana i vasilevsa Andronika III Paleologa, ali se, nažalost, ne može naslutiti o čemu su tada dvojica vladara razgovarala.
Ubrzo posle razgovora Stefana Dušana sa vasilevsom Romeja u Radovištu, u njegovom kraljevstvu se dogodila važna promena na čelu autokefalne arhiepiskopije. Devetnaestog decembra 1337. godine završio je zemaljski život učeni arhiepiskop Danilo II posle dugih godina vernog služenja svom narodu i Crkvi, na čije čelo je došao 14. septembra 1324. godine. Kralj Stefan Dušan nije želeo da arhiepiskopski tron duže vreme ostane upražnjen, pa je već 3. januara 1338. godine za poglavara autokefalne Srpske crkve rukopoložen Joanikije, koji se pre toga nalazio u svetovnoj službi na dužnosti logoteta.
Kada je reč o izboru i rukopoloženju Joanikija, postavljaju se dva važna pitanja, pre svega u vezi s tim kako je on došao na čelo Srpske crkve: da li je ceremonija obavljena na Državnom saboru, ili je novog arhiepiskopa ustoličio sam kralj Stefan Dušan (što s obzirom na vizantijsku praksu izgleda verovatnije). Drugo važno pitanje odnosi se na okolnosti u kojima je on došao na čelo Srpske crkve. Naime, novi poglavar Srpske crkve je pre toga bio logotet, dakle svetovni funkcioner, a poznato je da su ranije za arhiepiskope postavljani ugledni svetogorski monasi i hilandarski igumani: Joanikije I, Jevstatije I, Nikodim i Danilo II.
U trenutku neophodne promene na čelu Srpske crkve u Hilandaru su, takođe, živeli ugledni monasi, kao Gervasije, Teodul, Arsenije i Teodosije, pa je utoliko čudnija odluka Stefana Dušana da na taj odgovoran položaj postavi logoteta Joanikija. Za to je svakako postojao neki jak razlog, koji je naslućivao zaslužni Purković, naglasivši „da je Joanikije nečim zadužio Stefana Dušana, ali se ne zna čime”. Čini se da se o izboru svetovnjaka logoteta Joanikija za srpskog arhiepiskopa mogu praviti i smelije pretpostavke: možda je Stefan Dušan ocenio da će biti korisnije da, shodno svojim dalekosežnim planovima, na čelo Crkve dovede svetovnu ličnost širih i pragmatičnijih pogleda no što su ih mogli imati proslavljeni hilandarski oci.
AKO su odnosi Stefana Dušana prema Vizantiji i imali sasvim miran tok u godinama posle njegovog sastanka s Andronikom III Paleologom nadomak Soluna (26. avgusta 1334), uskoro je razvoj događaja u carstvu Romeja pružio srpskom kralju priliku da nastavi sa osvajačkim pohodima prema jugu. Iako relativno mlad čovek (rođen 1296), vasilevs Andronik III Paleolog često je pobolevao, a njegovo narušeno zdravlje bilo je i posledica neumerenog života koji je vodio još od rane mladosti. Opisano smirivanje stanja u Epiru, koji se 1340. godine ponovo našao pod vlašću cara Romeja, poslednji je uspeh Andronika III Paleologa.
Njegovo zdravlje se zbog obolele jetre, naglo pogoršalo u proleće 1341. godine, zbog čega je s porodicom iz Soluna stigao u Didimotiku, a ubrzo se odatle zaputio u prestonicu. Iako ozbiljno narušenog zdravlja, učestvovao je u radu crkvenog sabora u Carigradu (juna 1341), koji je raspravljao o valjanosti isihastičkog učenja Grigorija Palame i osudi njegovog protivnika, kalabrijskog monaha Varlaama. U toku zasedanja sabora, carevo zdravlje se naglo pogoršalo, pa se on 12. juna povukao u prestonički manastir Bogorodice Odigitrije, gde je, i pored svih napora lekara da mu spasu život, preminuo u zoru 15. juna 1341. godine.
Kao legitimni naslednik prestola ostao je njegov prvenac Jovan, rođen 18. juna 1332. godine u Didimotici, u carevom drugom braku s italijanskom princezom Anom Savojskom. Ali, izvesno je da u tom uzrastu on nije mogao da preuzme teško breme državnih poslova. Zato se odmah kao hitno postavilo pitanje izbora ličnosti koja bi u ime maloletnog naslednika prestola vodila carstvo Romeja. Najozbiljniji kandidat za tu odgovornu dužnost svakako je bio veliki domestik Jovan Kantakuzin, najbliži saradnik preminulog cara, koji je tokom njegove samostalne vladavine praktično imao položaj savladara.
Na promenu prilika u Carigradu mnogo je opasnije reagovao Stefan Dušan, koji se, izvesno, pripremao za dalje ratovanje protiv carstva Romeja. O tome svedoče zanimljive vesti da je 1341. godine kupovao oružje u Mlecima, kao i da mu je "republika" na lagunama odobrila da preko njene teritorije prođe trista najamnika zavrbovanih za službu u Srbiji. O pohodu Stefana Dušana prema krajevima carstva Romeja izveštava nas Jovan Kantakuzin, koji naglašava da je kralj, saznavši za smrt cara Andronika III Paleologa, raskinuo sklopljeni ugovor, napao preostali deo Makedonije i, prošavši pored Soluna, stigao do sela Krićani. Njegova vojska tada nije zadobila veliki plen, jer su se ljudi, goneći svoju stoku, sklonili u gradove, u utvrđenja.

KRATAK MIR
KANTAKUZIN se sa svojim pristalicama u Didimotici savetovao šta valja činiti povodom napada Stefana Dušana, pa je odlučeno da se srpskom kralju upute poslanici, koji su obnovili raniji mir. Iz nešto kasnijeg izlaganja cara pisca vidi se da je to poslanstvo predvodio Jovan Gavala koji je prešao u tabor carice Ane Savojske. Međutim, obnovljeni mir između carstva Romeja i srpskog kralja nije dugo trajao, jer je tok događaja u Vizantiji dozvolio Stefanu Dušanu da nastavi sa još smelijim planovima daljih osvajanja vizantijskih gradova i krajeva. Time su okončane godine predaha u njegovim osvajačkim planovima prema jugu.
(NASTAVLjA SE)