Pobuna vojvode Bogoja

KADA je osvojio vlast i postao jedini vladar, Dušan je bio vrlo mlad, neoženjen, pa nije mogao ni pomišljati da obnovi onaj sistem upravljanja u kojem je i sam stasao. Nije bilo ličnosti koja bi mogla da bude "mladi kralj", ali ostala je teritorija kojom je nekada upravljao i iz koje je krenuo u osvajanje vlasti nad celom državom. Kao u vreme njegovog pradede Uroša I, svi delovi državne teritorije bili su sada neposredno pod kraljevom vlašću, što je samo prividno bio dobitak za centralnu vlast, jer njeni su zadaci time bili osetno uvećani, a nisu se mogla poboljšati sredstva za njihovo izvršavanje.
Jednake su ostale teškoće u savladavanju prostora, ništa brže ni pouzdanije nije bilo prenošenje vesti, a nije se uvećao ni broj institucija. Uslovi vladanja su ostali i dalje takvi da je kralj morao da se oslanja na svoje namesnike kojima bi poverio upravu nad pojedinim oblastima. Način vladanja "mladog kralja" i njegovih savetnika bio je isti takav, samo što su oni bili bliže svojim podanicima, brže su mogli da stignu do granica područja kojima su upravljali.
Malobrojni i šturi podaci savremenika otkrivaju da je Dušan već u prvim mesecima vladavine bio suočen s teškoćama. Jedna odluka dubrovačkog Veća umoljenih iz aprila 1332. godine pokazuje da se od kralja odmetnuo vojvoda Bogoje s još nekom vlastelom i da je zbog toga bila ugrožena bezbednost dubrovačkih trgovaca.
Pobuna je verovatno tada i smirena, jer su trgovci i dalje odlazili na trg Sveti Srđ na Bojani i nisu se žalili na opasnosti. Uz Bogoja je kao odmetnik pomenut još samo Dimitrije Suma, bez sumnje plemenski starešina Albanaca u tom kraju, verovatno kraljev funkcioner. On se 1334. godine pominje kao podanik srpskog kralja. O motivima pobune se ništa ne zna, kao ni o uslovima pod kojima je postignuto pomirenje. S razlogom se nagađalo da se vojvoda Bogoje nije osećao dovoljno nagrađen posle prevrata.
HUMSKA zemlja, već za vreme "mladog kralja" poprište borbi s bosanskim banom, bila je u znatnoj meri okrnjena. Za srpsku državu bila je izgubljena dolina Neretve, prvo privremeno, a onda, od vremena sukoba među kraljevima u proleće 1331. godine, zauvek. Ban Stjepan II je počeo da se, po službenoj tituli, naziva i "gospodar humski". U povelji za Dubrovčane iz avgusta 1332. godine on im potvrđuje da žive s humskom zemljom po dotadašnjim pravnim običajima kao da je on gospodar te teritorije. Iste godine počeo je da zahteva da njemu isplaćuju deo mogoriša, jednog ekonomski beznačajnog tributa koji su u ranijim vekovima uzimala gospoda iz zaleđa.
Međutim, to nisu bili jedini gubici srpske države. Još za vreme ratovanja s Branivojevićima bosanski ban je zagospodario Nevesinjem i Zagorjem, teritorijama uz staru granicu između dve države. Vlast srpskog kralja na toj strani osetno je sužena. Granica tada nije bila definitivno utvrđena: pomerala se u narednim godinama, ali će na kraju Trebinje, Bileća, Rudine i Gacko postati granične teritorije na srpskoj strani, dok je Dabar bio uporište bosanske vlasti.
Veličina promena nastalih u međuvremenu postaje vidljiva tokom Dušanovog sređivanja odnosa s Dubrovnikom. Svečano dubrovačko poslanstvo je oktobra 1331. godine posetilo kralja i čestitalo mu dolazak na srpski presto. Ujedno je to bila prilika da se pokrene niz postupaka odavno uobičajenih prilikom smene na prestolu. Srpski vladar bi izdao povelju kojom potvrđuje sve povelje svojih prethodnika, garantujući slobodno kretanje trgovcima i bezbednost za vreme boravka u njegovoj državi.
Ranije povelje su sadržale izričite odredbe o poštovanju granica i načinu rešavanja međusobnih sporova. Dubrovčani bi posle toga na novog vladara preneli isplaćivanje svetodmitarskog ili srpskog dohotka od 2.000 perpera, koji su uveli prvi nemanjićki kraljevi, a u dokumentima se može pratiti od vremena kralja Uroša I.
SVEČANO poslanstvo iz oktobra 1331. godine imalo je i specifične zadatke proistekle iz tadašnje situacije. Ostalo je, naime, pitanje sudbine grada Stona i njegovog poluostrva, koje je tada nazivano Stonski rat (od reči rt; tek mnogo kasnije se ustalio naziv Pelješac). Njega su Dubrovčani privremeno zaposeli već 1326. godine, prilikom iskorenjivanja Branivojevića, a zatim su ga izgubili u ratu. Oni nisu, kao bosanski ban, koristili neslogu među kraljevima i nestabilnost prilikom smene na prestolu da bi ga ponovo zauzeli, već su nastojali da poluostrvo i tvrđavu Ston dobiju mirnim putem u sporazumu s kraljem.
Obnovili su, dakle, pregovore i nastojali da kralja pridobiju posredstvom uticajnih ljudi s njegovog dvora. Naruku im je išla okolnost da je posle širenja i uspeha bosanskog bana u humskoj zemlji Ston sa poluostrvom bio gotovo odsečen od ostatka Dušanove teritorije. Druga povoljna okolnost za Dubrovčane bile su Dušanove novčane nevolje koje su ga tih godina nagonile da uzima robu trgovcima, o čemu će kasnije biti više reči. Pregovaralo se krajem 1331. i tokom 1332. godine kada je kralj bio zauzet na jednoj strani ratom protiv Vizantije, na drugoj - prilikama u Bugarskoj, gde je svrgnut njegov rođak i na presto došao car Ivan Aleksandar, čijom sestrom Jelenom se srpski kralj oženio 1332. godine. Tada nije događajima na zapadu posvećivao punu pažnju: sam je podsticao Dubrovčane da posreduju kod bosanskog bana da se sklopi mir.
Pregovori s Dubrovčanima su, međutim, nastavljeni i do kraja 1332. godine bili su povoljno okončani, jer je u januaru 1333. godine kralj izdao povelju kojom je Ston, poluostrvo i susedne teritorije prepustio Dubrovniku. Poznata je cena koju su Dubrovčani platili - 8.000 perpera, ali nije jasno kakav je karakter pripisan toj transakciji. Na početku pregovora, u oktobru 1331. godine, traženo je da se poslanici raspitaju kod kralja i velikaša (barona) da li bi se poluostrvo moglo dobiti bilo kao "feud" bilo kupovinom.
U KRALjEVOJ povelji, međutim, govori se o daru i darovima ("ja prvo moje prišastije na kraljevstvo") i mnogobrojnim drugim znakovima pažnje. Među tim izrazima pažnje bilo je svakako i upućivanje tročlanog poslanstva, kojem je povelja izdata u Pologu (tetovski kraj). Kralj bi, dakle, na njihov dar od 8.000 perpera uzvratio time što im je "dao s milošću" Ston i teritorije. Ali to nije bilo sve. U okviru transakcije ustanovljen je i redovan godišnji danak od 500 perpera, koji se imao isplaćivati o Uskrsu svake godine. Povelja je čak sadržala pretnju: u slučaju da se ne plati "na rok", Dubrovčani bi bili dužni da plate dvostruki iznos.
U povelji je podrobno navedeno šta je sve dato gradu: poluostrvo stonsko sa međama, naseljima, ljudima i pravom da podignu utvrđenje na Prevlaci ili gde budu hteli. Pored toga, i pojas zemlje od Prevlake do dubrovačke granice i ostrvo Posrednjicu na ušću Neretve. Ali u dubrovačke ruke nije došlo sve što je povelja sadržala. Ostrvo Posrednjica je, zajedno sa ostalom zemljom pored Neretve, bilo pod vlašću bana Stjepana II, a takođe i pojas zemlje od Stona do tadašnje dubrovačke granice, u kojem je Slano bilo najvažnije mesto.
I pored uspešne nagodbe s kraljem Dušanom, Dubrovčani nisu mogli da dovedu do kraja započeti posao. Pošto je Ston sa svojim poluostrvom bio deo humske zemlje, a čak se verovalo i tvrdilo da je tu bilo njeno središte, pretendovao je na njega i bosanski ban Stjepan II, koji se već nazivao gospodar humski i nastojao da na sebe prenese prava humskih gospodara u odnosu na Dubrovnik. Trebalo je, dakle, i od njega „otkupiti” novu tekovinu.
Nepunih mesec dana posle kralja Dušana i ban Stjepan II je izdao povelju, ali s bitno drugačijim opisom teritorija. U njegovoj povelji su navedeni Rat, Ston, Prevlaka i ostrva oko poluostrva. On je Dubrovčanima odobrio da zidaju, prokopaju prevlaku, da uzimaju od ljudi na dodeljenoj teritoriji sve što pripada gospodaru, ali u njegovoj povelji nema pomena o zemljištu u Primorju, niti o Posrednjici. Dušanov dar je ostao u tom delu nerealizovan, i to zato što on nije imao pod svojom vlašću sve ono što je poklonio.

DUŠANOVE POVELjE

SAČUVANE su dve Dušanove povelje s početka vladavine, od kojih je jedna izdata 14. avgusta, bez naznačene godine, a druga je potpuno bez datuma, ali nesumnjivo sačuvana u originalu, jer sadrži ostatke pečata. Obe su kratko stilizovane, baš kao i prva povelja Dušanovog oca, ali nijedna od njih ne potvrđuje celokupan sadržaj ranijih povelja. Ona izdata u Nerodimlju 14. avgusta, pretpostavlja se 1332. godine, garantuje slobodu kretanja trgovaca, a kaznom se preti svakom ko bi ometao Dubrovčane prilikom kupovine žita.
Ostale njihove raznovrsne poslovne delatnosti uopšte se ne pominju. Druga, nedatovana povelja sadrži obećanje da će se poštovati imovina trgovaca, da je svako obavezan, pa i sam kralj, da kupuje robu u trgovima i na panađurima, da niko ne sme oduzimati robu trgovcima. Svetodmitarski dohodak je prvi put isplaćen krajem 1333. godine.

(NASTAVLjA SE)