Glavu za - imperiju!

Autori: akademici SIMA ĆIRKOVIĆ I BOŽIDAR FERJANČIĆ
ZAISTA je teško poverovati u carevu priču da je Stefan Dušan pristao da mu u predstojećoj borbi pomogne samo prijateljstva i časti radi, doduše dobijajući kao nagradu ranije osvojene romejske gradove. U to su srpskog kralja, navodno, ubedili supruga Jelena, prisutni velikaši, ali i sam Jovan Kantakuzin, koji mu je predočavao da će, kada on postane vladar Romeja, budući njegov prijatelj vladati „ne samo gradovima od Hristopolja i Soluna, pa sve do svojih granica, nego i ostrvima i Vizantom i preostalom Trakijom. Jer prijateljima je, kažu mudraci, sve zajedničko”. Zato se za dobijanje verodostojne slike o uslovima ugovora zaključenog u Paunima između Jovana Kantakuzina i srpskog kralja treba obratiti i drugim izvorima. Dragocene vesti o tome daje Nićifor Grigora, koji u opisu događaja iz proleća 1343. godine i raskida saveza dvojice vladara podseća da je sporazumom o prijateljstvu bilo predviđeno da gradovi Romeja mogu „da uvek priđu kome bi hteli, bilo sporazumom, bilo opsadom jednog ili drugog, i da jedan drugom ne bude na smetnji”. Iz tih reči se jasno može zaključiti da su se u Paunima (leto 1342) Jovan Kantakuzin i kralj Stefan Dušan sporazumeli da svako od njih zadrži one gradove i krajeve koje bude osvojio u zajedničkoj borbi protiv regentstva carice Ane Savojske.
Pošto je u Paunima zaključen i zakletvama potvrđen ugovor o savezu i prijateljstvu, kao i o zajedničkoj borbi protiv carigradskog regentstva, Jovan Kantakuzin je odlučio da se s pomoćnim srpskim odredima uputi prema tračkoj tvrđavi Didimotici, gde je ostavio suprugu Irinu. Na tom putu on je nameravao da najpre pokuša da osvoji Ser, važan i veliki grad u dolini donjeg toka Strume. Našavši se krajem leta 1342. godine sa svojom vojskom i srpskim pomoćnim odredima pod bedemima Sera, Jovan Kantakuzin je najpre pokušao da pregovara s njegovim žiteljima. Oni su i ranije bili neprijateljski raspoloženi prema njemu, što se i sada pokazalo jer su njegove glasnike zasuli strelama i kamenjem. Zato je vojska počela da pustoši okolinu grada, ali je iznenada počela da hara bolest koja je najpre pogodila srpskog vojvodu Vratka, a zatim i Jovana Olivera. Kada su se oni oporavili, razboleli su se ostali srpski zapovednici i skoro čitava vojska. Mnogo starešina je umrlo, kao i više od 1 500 vojnika. Oni su, očigledno, dobro jeli u plodnoj okolini Sera, a pili su i tek izmuljano, mlado vino. Jovan Kantakuzin naglašava da se nije razboleo niko od njegovih pratilaca Romeja.
Sasvim je razumljivo da je posle iznenadne epidemije u okolini Sera, u koju su možda bili umešani i prsti njegovih ugroženih žitelja, srpska vojska morala da se vrati u svoju zemlju. Dok se Jovan Kantakuzin bavio pod Serom, njegov protivnik, veliki duks Aleksije Apokavk, poslao je vojsku i lađe u Hristopolj da bi pretendentu zaprečili prolaz prema Didimotici, jer su se nedaleko od ovog primorskog grada nalazili klanci kojima je prolazio put iz Makedonije u Trakiju. Pošto mu je tako bio preprečen put prema Didimotici, Jovan Kantakuzin se, kako sam priča, uputio prema Vodenu (Edesi), koji je opsedao srpski kralj, ali kada je tamo prispeo, video je da je Stefan Dušan već osvojio grad, potkupivši njegovu posadu. Tada je ocenio da je srpsko zaposedanje Vodena svršen čin kome se on s raspoloživim snagama ne može suprotstaviti, pa je, kako sam kaže, grad „nevoljno i iz nužde prepustio kralju na čuvanje sve dok se ne bude ukazala prilika da ga on ponovo sam preuzme”. Posle toga su se dva prijatelja i saveznika zajedno vratila u srpsku zemlju. Vesti cara-pisca o epizodi oko Vodena svedoče o tome da je srpski kralj u vreme saveza s njim samostalno preduzimao pohode protiv gradova i krajeva Romeja, želeći pri tom da u punoj meri iskoristi građanski rat u carstvu. Pošto su ti Dušanovi uspesi ostvareni u periodu između jeseni 1342. i kraja leta 1943. godine, o njima će biti reči kasnije. Sada ćemo se vratiti zbivanjima iz jeseni 1342. godine.
DOK se Jovan Kantakuzin pripremao da sa savezničkim srpskim odredima krene u Didimotiku, carica Ana Savojska pokušavala je da diplomatskim koracima ubedi Stefana Dušana da prekine prijateljstvo sa uvek opasnim pretendentom, kome nikada nije bila naklonjena. U jesen 1342. godine uputila je na srpski dvor dvojicu poslanika, izvesnog Georgija Luku i solunskog mitropolita Makarija, koji su Stefanu Dušanu ponudili predaju gradova „o kojima se budu dogovorili” samo da u Carigrad pošalje vezanog Jovana Kantakuzina. Pošto je kralj odbio taj predlog, poslanici su se posle savetovanja u Carigradu ponovo zaputili u Srbiju, ovoga puta da ponude sve gradove zapadno od Hristopolja, osim Soluna, zahtevajući da Stefan Dušan drži Jovana Kantakuzina zatočenog u tamnici. Međutim, i nove, primamljivije ponude carigradskog regentstva ostale su bez uspeha jer ih je odbio sam kralj, a tome se s ogorčenjem suprotstavila i njegova supruga Jelena, kao i velikaši koji su poslanicima „prebacivali silnu ludost što su gajili nadu da će ih ubediti u nešto takvo što prevazilazi svaki zločin. Jer svi su oni voleli cara i nisu ništa podnosili što bi mu moglo naneti štetu”. U odbijanju ponuda carigradskih poslanika prednjačio je izvesni velikaš Kovač. Nićifor Grigora pominje samo jedno poslanstvo carice Ane Savojske, koje je od Stefana Dušana zahtevalo da preda Jovana Kantakuzina, ili da pošalje njegovu glavu, a za uzvrat je obećavalo gradove do Hristopolja, kao i skori dolazak caričine kćeri kao neveste za Dušanovog sina Uroša. Tako bi srpski kralj dobio državu koja se prostire „od Dalmacije i Ilirika i ono što prema istoku dotiče obale Jonskog mora do Filipa i Hristopolja”.
Očigledno je da poslanstva carigradskog regentstva nisu donela očekivane rezultate: i pored primamljivih obećanja, nisu uspela da ubede srpskog kralja da preda Jovana Kantakuzina, ili da ga makar drži u tamnici. U komentaru vesti o pomenutim misijama odavno je postavljeno pitanje planiranog braka između Dušanovog prvenca i kćeri Ane Savojske, sestre maloletnog cara Jovana V Paleologa. Iz vesti Nićifora Grigore može samo da se zaključi da su postojali izvesni planovi o pomenutoj rodbinskoj vezi, a potvrdu da se možda u tome krenulo i dalje pruža odluka mletačkog senata (4. septembra 1343) da se srpskom kralju čestita veridba njegovog sina sa sestrom romejskog vasilevsa Jovana V Paleologa. Međutim, sasvim je izvesno da do planiranog braka nije došlo, jer se nesuđena nevesta Marija, kćerka carice Ane Savojske, udala 1353. godine za Frančeska I Gatiluzija, gospodara Lezbosa.
IAKO pomenute misije nisu donele očekivane rezultate, regentstvo carice Ane Savojske nije gubilo nadu da će promeniti stav i politiku srpskog kralja i ubediti ga da raskine prijateljstvo s Jovanom Kantakuzinom. Pred kraj 1342. godine inicijativu je preuzeo veliki duks Aleksije Apokavk, nesumnjivo glavni čovek carigradskog regentstva. On je preko poslanika obavestio Stefana Dušana da će brodovima stići u Makedoniju i iskazao želju da se sastanu kod grada Amfipolja (Hristopolja) da bi "s njim sklopio savez kojim će on (kralj) biti zadovoljan".
Jovan Kantakuzin, koji opisuje tu epizodu, naglašava da ga je srpski kralj o svemu blagovremeno obavestio i zapitao da li odobrava taj sastanak, a on mu je čak preporučio da se sretne s velikim duksom. Iako je sve dobro počelo, jer je srpski kralj s Jovanom Kantakuzinom stigao do tzv. Slanih jezera, a Aleksije Apokavk brodovima prispeo u Amfipolj, nadajući se da će ubediti srpskog kralja da mu preda opasnog pretendenta, predviđeni susret nije ostvaren, po svoj prilici zato što je u međuvremenu umro Hrelja koji je posredovao u čitavom poslu.
Veliki duks Aleksije Apokavk vratio se u Carigrad, a Stefan Dušan se potrudio da zaposedne gradove koje je držao Hrelja. Posredovanje u pregovorima o susretu Stefana Dušana sa velikim duksom Aleksijem Apokavkom poslednja je poznata epizoda iz burnog života Hrelje, koji je umro na samom kraju 1342. godine. Nestanak ovog uglednog velikaša pružio je priliku srpskom kralju da zauzme njegove posede, pre svega gradove Strumicu i Melnik.

SAVETI BUGARSKOG CARA
U SAVREMENIM izvorima ima podataka koji svedoče o tome da je carigradsko regentstvo preduzimalo i druge korake ne bi li raskinulo savez Jovana Kantakuzina i Stefana Dušana. U tu diplomatsku igru upleten je trnovski car Jovan Aleksandar, koji je u dugom građanskom ratu u Vizantiji češće bio na strani carice Ane Savojske. Zato je, po svoj prilici krajem 1342. godine, slao poslanstva srpskom kralju i njegovoj supruzi, a svojoj sestri Jeleni, nagovarajući ih da nikako ne puštaju Jovana Kantakuzina, "već da ga zatvorenog drže u tamnici ili pak ubiju, jer će tako njih dvojica - Jovan Aleksandar i Stefan Dušan - bez muke moći da osvoje državu Romeja".
Stefan Dušan je taj predlog odbio kao nečasnu radnju, čemu je naročito doprinela kraljica Jelena koja je, bar po rečima samog cara pisca, bila uvek njemu naklonjena.
(NASTAVLjA SE)