Pretnje srpskog vladara

Autori: akademici SIMA ĆIRKOVIĆ I BOŽIDAR FERJANČIĆ
ZIMU 1342/1343. godine saveznici Jovan Kantakuzin i Stefan Dušan proveli su u pripremama za akcije u sledećoj ratnoj sezoni. One su, kao i ranije, bile usmerene prema Seru, značajnom gradu na putu prema tračkoj tvrđavi Didimotici, gde je boravila Irina Kantakuzin sa ostatkom najvernijih pristalica. U rano proleće 1343. godine odredi Jovana Kantakuzina i Stefana Dušana ponovo su se našli pod bedemima dobro utvrđenog i branjenog Sera. U njemu je odlučujući uticaj još uvek imala grupa žitelja protivna Jovanu Kantakuzinu, koju su predvodili Konstantin Paleolog i serski mitropolit Makarije.

Najpre se, preko glasnika, žiteljima Sera obratio srpski kralj, obećavajući im da će se, ukoliko grad predaju Jovanu Kantakuzinu, povući iz njegove okoline. Ako to ne učine, zapretio je da će čitavo područje opustošiti. Stanovnici su vratili poslanike kralju, odlučno izjavljujući da su spremni da pretrpe i najgore samo da ne služe Jovanu Kantakuzinu. Tada je inicijativu preuzeo Jovan Kantakuzin, koji je pozvao stanovnike Sera da nikoga ne puštaju u grad, već da slave ime carice Ane Savojske i čekaju ishod sukoba u carstvu Romeja. Obećavao je da im njegovi prijatelji Srbi, "zbog zakletve i ugovora sa njim, neće ubuduće nikakvo zlo činiti". Protivnici Jovana Kantakuzina u Seru isekli su njegovog glasnika na četiri dela i okačili ih na četiri gradske kule. Savremenik Nićifor Grigora kratko beleži da je tada Jovan Kantakuzin bez uspeha napadao Ser i tvrđave sve do Filipa.
Pošto pregovori sa stanovnicima Sera nisu uspeli, pristalice Jovana Kantakuzina su zahtevale da se što pre krene prema Didimotici, a srpski kralj je ostao pod bedemima grada, pustošeći njegovu okolinu. Međutim, ipak je dao svom prijatelju nešto pomoćne vojske koja nije bila spremna da ratuje u dalekim i nepoznatim krajevima strahujući da se u svoju zemlju neće vratiti, a bila je već iscrpljena dugim ratovanjem uza svog kralja. Bolji deo vojske Stefan Dušan je, bar po carevim rečima, ostavio kao posade u gradovima koje je zaposeo posle smrti kesara Hrelje.

S TAKVIM snagama Jovan Kantakuzin nije želeo da nastavi kretanje prema Didimotici, već je odlučio da se vrati u zemlju Srba. Tome su se odlučno suprotstavile preostale pristalice, koje su sebi "utuvile da ne idu u zemlju koju Sunce obasjava i ljudi nastanjuju, već u provalije pakla i boravišta mrtvih, ili nešto drugo, ako ima, još strašnije”. Oni nisu popustili ni pred carevim upornim ubeđivanjima da shvate ono što je za njih bolje i korisnije, "smatrajući da će im sve strahote što se izreći mogu biti lakše, nego da se ponovo vraćaju u zemlju Srba".

Jovan Kantakuzin je najpre popustio pred zahtevima svojih pristalica i nastavio kretanje prema Didimotici, ali mu je nedaleko od Hristopolja glasnik uručio pismo supruge Irine sa upozorenjem da se, ukoliko nema dovoljno vojske, ne približava Didimotici, jer se protostrator Andronik Paleolog s jakom pešadijom i konjicom nalazi kod grada Periteoriona, a tamo uskoro treba da s brodovima stigne i veliki duks Aleksije Apokavk. Ta neočekivano najavljena opasnost ubedila je careve pristalice da se ipak vrate u zemlju Srba. Kralja Stefana Dušana zatekli su u okolini Strumice.
Budući da je posle dugih peripetija, ipak, morao da se s preostalim pristalicama ponovo skloni u zemlju srpskog kralja, Jovan Kantakuzin je tu provodio teške i brižne dane. Odredi carigradskog regentstva i dalje su ugrožavali Didimotiku, pa ga je stalno progonila misao da ponovo treba da krene tamo ne bi li pomogao supruzi Irini. Znajući za tu nameru, Stefan Dušan mu je još jednom ponudio pomoćnu vojsku, ali malobrojnu i slabu, sa kojom se on, kako sam kaže, nije smeo upustiti u borbu "protiv cele države Romeja". Jovan Kantakuzin jadikuje da ga je tada pritisla i nestašica novca jer je za dve godine života van zemlje Romeja velike sume potrošio na izdržavanje svojih ljudi, "kao i na starešine tribalskih (srpskih) četa, počasti radi".

Iz Didimotike, pritisnute krajnjom bedom, novac nije mogao očekivati, a imućniji ljudi među Srbima nisu hteli da mu ga pozajme "pošto uviđaju da on neprekidno u sve veće nevolje zapada, pa se stoga pribojavaju da će biti sasvim uništen još pre nego što se vrati kući". U takvoj situaciji, Jovanu Kantakuzinu ništa nije preostalo osim da ostane uz kralja Stefana Dušana, čekajući povoljniju priliku da sa više izgleda nastavi borbu za carski tron. Krajem 1342. godine njemu su prišli velikaši Tesalije i priznali ga za cara, ali je izvesno da u srednjovekovnim uslovima ratovanja od njih nije mogao očekivati znatniju pomoć u borbama u dalekoj Trakiji.
MEĐUTIM, u prolećnim danima 1343. godine, dok je sa srpskim kraljem boravio u južnim krajevima njegove države, Jovanu Kantakuzinu se javio novi zračak nade. U tabor dvojice vladara i prijatelja prispeo je izvesni Arben iz Lerina, čovek koji je trebalo da kao glasnik srpskog kralja ode u Veriju i da pregovara o uslovima za predaju grada. Tada je taj Arben krišom savetovao Jovanu Kantakuzinu da i sam piše žiteljima Verije jer je, iako je služio srpskom kralju, više voleo da Verija i drugi zapadni gradovi pripadnu Kantakuzinu. Njihove žitelje samo nužda tera da služe srpskom kralju "a dušom su više za cara".
Po Arbenovom savetu, Jovan Kantakuzin je o svemu obavestio Stefana Dušana, koji je izjavio "da on ne pravi razliku priđu li oni (žitelji Verije) njemu ili caru". Tako se Arben zaputio u Veriju noseći pisma Stefana Dušana i Jovana Kantakuzina. Kraljevo pismo predao je da se čita na javnom skupu stanovnika, a carevo pismo tajno je uručio njegovim pristalicama u gradu. Žitelji Verije odabrali su trojicu ljudi koji su obavestili Jovana Kantakuzina da su oni od početka borbe uvek bili uz njega, ali su se plašili da mu priđu kako ne bi izazvali zavist srpskog kralja prema njemu.

Jovan Kantakuzin je pohitao da izvesti Stefana Dušana o svemu što su mu rekli poklisari iz Verije, a ovaj, "čudeći se da stanovnici Verije, kako to čine drugi, ne odbijaju razgovor o caru, i sam odluči da delo treba privesti kraju". Kraljica Jelena takođe je savetovala Jovanu Kantakuzinu da "priliku nikako ne propušta, nego da, sve drugo zapostavivši, jedino nastoji da sebi potčini Veriju, što je neobično važno za njegov povratak u Didimotiku".

Da bi se čitava akcija uspešno obavila, kraljica mu je ponudila da odmah uzme za rat uvek spremne nemačke najamnike. Lično mu je nudila svoje najamnike Latine, a i muža je nagovorila da tako postupi. Sa pomenutim najamnicima i svojim pristalicama Jovan Kantakuzin je stigao u Veriju, čiji su ga stanovnici oduševljeno dočekali otvorivši mu gradske kapije. Vizantijskom pretendentu tada su prišli i žitelji nekih obližnjih tvrđava (Servija, Platamon, Petra, Sosk, Staridol), a namesnik Tesalije Jovan Anđeo krenuo je s konjicom prema Solunu i ulogorio se na reci Galik.
U OPISU važnih zbivanja oko grada Verije, gde se lomilo prijateljstvo Jovana Kantakuzina i Stefana Dušana, sledili smo zanimljivu i pojedinostima bogatu priču cara pisca, iako neke od njegovih iskaza treba primiti s velikim oprezom. Savremenik Nićifor Grigora znatno sažetije opisuje te događaje: poslanici iz Verije krišom su pregovarali s Jovanom Kantakuzinom, jer je srpski kralj tražio "da mu se grad pokori i potčini time što će u tvrđavu (akropolj) da useli Tribale (Srbe)". Jovan Kantakuzin je napustio tabor kralja Stefana Dušana "podigavši svoju pratnju i izašavši tobože u lov i neku šetnju, radi odmora i carske zabave". Dakle, u priči Nićifora Grigore nema pomena o nekom pristanku Stefana Dušana i njegove supruge na pokret Jovana Kantakuzina prema Veriji, kao ni o ustupanju najamnika. Štaviše, tu se naglašava da je kraljev prijatelj takoreći krišom napustio zajednički tabor.
Tako je aprila 1343. godine Jovan Kantakuzin sa svojim pristalicama i odredom nemačkih najamnika srpskog kralja napustio njegov tabor i uputio se prema Veriji, čiji su ga žitelji, kako sam kaže, srdačno dočekali i "nudili su se za vojnu službu bez izdataka". Nema sumnje da je taj korak Jovana Kantakuzina nagovestio raskid prijateljstva s kraljem Stefanom Dušanom. Već je naznačeno da taj savez nije počivao na zdravim osnovama, jer mu je svaki od njih dvojice pristupio iz sopstvenih interesa: Jovan Kantakuzin je želeo da osigura vojnu pomoć u borbi protiv carice Ane Savojske i njenih saradnika, a srpski kralj je u tom savezu uočio pogodnu priliku da mešanjem u građanski rat u carstvu Romeja nastavi osvajačke pohode prema vizantijskim gradovima i krajevima.

Kako smo videli, u delu Jovana Kantakuzina ima podataka da je još u vreme njihovog saveza i prijateljstva Stefan Dušan u jesen 1342. godine samostalnom akcijom napao važan grad Voden, koji mu je vizantijski pretendent privremeno prepustio. S druge strane, opisujući događaje iz proleća 1343. godine, car pisac jasno kaže da je izvesni Arben bio rodom iz grada Lerina koji je ranije pripadao Romejima, što pokazuje da je srpski kralj već tada držao i ovaj grad na jugu Pelagonije.

KROJA I VALONA
U DELIMA dvojice savremenih vizantijskih istoričara nema podataka o drugim osvajačkim akcijama srpskog kralja protiv romejskih gradova, preduzetim u vreme njegovog prijateljstva s Jovanom Kantakuzinom. O tome postoje vesti rasute u izvorima druge vrste. To je, pre svega, zapis iz jednog rukopisa svetogorskog manastira Dionisijata u kojem se kaže da je 6851. (1342/1343) godine, DžI indikta, sevastokrator Srbije kir Nićifor Isak ušao u grad Berat u Albaniji. Međutim, podaci izvora svedoče o tome da je u to vreme Stefan Dušan osvojio još neke gradove u ovoj susednoj zemlji prema kojoj je odavno bila usmerena ekspanzija države Nemanjića. U srpske ruke pala je Kroja, važan grad u zaleđu Drača, kao i Valona, na obali mora.

(NASTAVLjA SE)