Širenje Srpskog carstva

IAKO je u proleće 1344. godine emir Umur ostavio Jovana Kantakuzina u Trakiji i vratio se u Malu Aziju da bi svoje sedište Smirnu odbranio od napada brodova hrišćanske lige, on je u kasno proleće 1345. godine bio spreman da ponovo pomogne svom prijatelju u borbi za vlast, jer je početkom godine potukao latinske lađe u blizini Smirne. Tada je Umur sa 20.000 konjanika ponovo prešao u Trakiju i s mnogim darovima stigao Jovanu Kantakuzinu u Didimotiku.

Prvi udar saveznika trebalo je da bude uperen protiv Momčila, koji se osamostalio kao gospodar u prostranim oblastima podnožja Rodopa. Osetivši da mu se približava opasnost, uvek oprezni Momčilo je, najpre, pokušao da se sporazume s Umurom, a kada u tome nije uspeo, uzaludno je nastojao da obnovi prijateljstvo sa Jovanom Kantakuzinom. Do odlučujućeg sukoba saveznika s prevrtljivim Momčilom došlo je kod tračkog grada Periteoriona (7. juna 1345), kada su Seldžuci i odred Jovana Kantakuzina potpuno porazili njegove čete, a sam Momčilo je u boju poginuo. Posle pobede kod Periteoriona Jovan Kantakuzin je ušao u Momčilovo sedište, grad Komotinu, i osvojio sve njegove posede.

Sticajem srećnih okolnosti vizantijski pretendent se gotovo u istom času oslobodio još jednog opasnog protivnika u samom Carigradu. Od kraja 1344. godine u prestonici je rastao broj protivnika velikog duksa Aleksija Apokavka, i to uglavnom među pripadnicima uglednih aristokratskih rodova. Zato je on preduzimao užurbane mere predostrožnosti, gradeći nove tamnice u koje bi smeštao sumnjive ljude. S druge strane, u zalivu Zlatni rog stajao je usidren poseban brod kojim bi, u slučaju opasnosti, veliki duks mogao da pobegne iz prestonice. Međutim, u jednom trenutku njegova opreznost je popustila, pa je samo uz jednog pratioca obilazio novu zatvorsku zgradu. To su iskoristili njegovi zatočeni protivnici i surovo ga ubili (11. juna 1345).

SAM Jovan Kantakuzin jasno kaže da je posle pogibije Momčila nameravao da se okrene Stefanu Dušanu, "krivcu i verolomniku" koji je, koristeći rat među Romejima i ne vodeći računa o ugovorima s njim, uništavao sve romejsko, a osvojio je i neke Romejima potčinjene gradove. Osim toga, srpski kralj je, dugo opsedajući Ser, doveo grad u veliku oskudicu, pa se nadao da će ga osvojiti, utoliko pre što su neki od njegovih žitelja bili spremni da mu predaju grad, jer im je obećao da će ih postaviti za zapovednike (arhonte) u njemu.

Saznavši za sve to, Jovan Kantakuzin je odlučio da se ponovo obrati srpskom kralju, opominjući ga da će, ukoliko se povuče iz okoline Sera, i sam poštovati ugovore i zakletve, a u protivnom će protiv njega krenuti sa saveznicima Turcima. Preko poslanika Jovana Vrijenija zatražio je, takođe, da srpski kralj ubuduće ne uznemirava grad Ser, koji njemu pripada, ali ni druge romejske gradove.

Car je Stefanu Dušanu napomenuo da će se uvek sećati njegovih dobročinstava, zbog čega nije, "kada je kralj kod Verije raskinuo ugovore, javno zaratio i raskinuo ih, nego je želeo da se obnove ugovori i zakletve i uzvraćao je, koliko je mogao, zahvalnošću za prijateljstvo". Međutim, naglasio je srpskom kralju da, ukoliko nastavi s kršenjem ugovora i bude dalje opsedao gradove, ne optužuje njega ako uzvrati kao onog "koji je raskinuo ugovore i bio nezahvalan prema dobročinitelju". Tada se Kantakuzin s vojskom uputio prema Hristopolju da bi se pobrinuo o Seru i drugim gradovima koji su stradali od Srba.
Uskoro su se u tabor Jovana Kantakuzina vratili poslanici upućeni srpskom kralju i obavestili ga da je on, još pre nego što su stigli, napustio okolinu Sera i povukao se u svoju zemlju zbog straha od napada Turaka. Navodno je rekao carevim poslanicima da je to učinio uvidevši šta je pravedno. Poslanici su predočili caru da treba oterati kraljeve pristalice iz grada, jer oni mogu da zavedu njegove žitelje da priđu Srbima.

U tim danima Jovan Kantakuzin se nalazio u nedoumici šta valja dalje preduzeti. Posle iznenadnog ubistva Aleksija Apokavka, pristalice iz Carigrada su ga pozivale da što pre dođe i osvoji grad, a pisma sličnog sadržaja stizala su mu i od carice Irine Kantakuzin iz Didimotike. On nije bio odlučan šta da čini: da li da krene odmah na prestonicu, ili da se najpre pobrine o Seru. Zato je na skupu njemu odanih velikaša i seldžučkih zapovednika tražio da se svako o tome izjasni, a sam je rekao "da Ser nije neznatan grad i kao za potcenjivanje, već veliki i divan i potrebno je da ostane u državi Romeja".

Predložio je da sa 3.000 ljudi ode u Ser i da iz njega otera pristalice srpskog kralja, a da sva ostala vojska krene prema Carigradu. Njih će on brzo stići čim bude završio posao oko Sera. S takvim predlogom su se saglasili romejski velikaši, dok su turski zapovednici smatrali da treba odmah sa svom vojskom krenuti na Carigrad.
IAKO je tačno ocenio značaj Sera za carstvo Romeja, Jovan Kantakuzin krenuo je sa ostalom vojskom prema prestonici. Ali, kada su stigli do njenih bedema, uvideli su da su se pristalice ubijenog Aleksija Apokavka već organizovale i da još nije pravi trenutak za konačan napad. Razočaran ovim neuspehom, car je zahtevao da se što pre vrate na zapad ne bi li ipak ostvario plan da pomogne Seru. U tom pokretu očekivao je pomoć Seldžuka. Međutim, pošto je Umur ponovo odlučio da se vrati u Malu Aziju, Kantakuzin je sâm stigao u Didimotiku, žalostan i zabrinut za sudbinu Sera i drugih gradova Makedonije.
Uskoro se pokazalo da su strahovanja Jovana Kantakuzina bila opravdana, jer je javljeno da je Stefan Dušan, pošto je saznao za odlazak Turaka u Malu Aziju, "ponovo napao i osvojio Ser delovanjem njegovih pristalica unutra koji su iskoristili priliku". Nićifor Grigora piše da se Stefan Dušan mešao u međusobne sukobe Romeja, porobljavajući i pustošeći njihove gradove i zemlje, a da mu se niko nije suprotstavio. Zato je on uspeo da osvoji, osim Soluna, sve gradove do tesnaca Hristopolja, kao i Ser, "veliki i slavan grad, pošto se zbog gladi i duge opsade, dve najgore nesreće, predao po sporazumu".

Iako daju dragocene podatke o Dušanovom osvajanju Sera, postignutom zahvaljujući delovanju njemu naklonjenih velikaša u gradu, pomenuti pisci ne govore o vremenu tog velikog uspeha srpskog kralja. Vreme srpskog osvajanja Sera tačno određuje dragocena beleška u kodeksu manastira sv. Jovana Prodroma na Menikejskoj gori, u kojoj stoji da su u subotu 24. septembra, IV indikta godine 6854. (1345) u 3 časa srpski gardisti osvojili sersku tvrđavu, a da je u nedelju 25. septembra kralj Stefan Dušan ušao u donji grad i da je prisustvovao službi u mitropoliji.
Do kraja vladavine i života Stefana Dušana, Ser je uvek imao važno mesto u njegovoj državi. Kralj je u tom gradu često boravio, donosio značajne odluke i posvećivao mu je veliku pažnju, tako da je tačna ocena da je ovaj slavni grad bio neka vrsta prestonice u jugoistočnim krajevima prostranog Srpskog carstva.
ODAVNO je iskazano uverenje da u jesen 1345. godine kralj Stefan Dušan nije osvojio samo važan grad Ser, već da su tada u granice srpske države ušli i drugi gradovi i krajevi jugoistočne Makedonije, oni koji su se nalazili između Strume i Meste. Ti uspesi kojima je, čini se, okončano širenje Dušanove države prema jugoistoku jasno su naglašeni u njegovom pismu mletačkom duždu od 15. oktobra 1345. godine, u kojem je srpski kralj titulisan kao "dominus totius imperii Romaniae" (gospodar celog carstva Vizantije).

Zajedno s drugim krajevima jugoistočne Makedonije tada je pod srpsku vlast došla i Sveta gora atoska, slavno središte monaškog života istočno-pravoslavnog sveta. To je bio prvi put u dugoj istoriji atoskih manastira da je njihovo poluostrvo potpalo pod vlast jednog stranog vladara, pa je prirodno da je kralj Stefan Dušan želeo da što pre uredi odnose s tamošnjim monaškim porodicama. Prvi odlučujući korak učinio je sam srpski kralj poslavši na Atos svog logoteta Hrsa sa zadatkom da pregovara u Kareji sa svetogorskim protom i njegovim saborom.

Novembra 1345. godine nastala je tzv. opšta hrisovulja kralja Stefana Dušana izdata svim svetogorskim manastirima, jedinstven dokument koji, u stvari, predstavlja ugovor srpskog kralja sa svetogorskim protom u Kareji. U hrisovulji je najpre rečeno da su monasi pristali da se mole za kraljevu dušu i da spominju njegovo ime u svim manastirima, kelijama i isihasterijama, što je značilo priznavanje njegove vlasti nad Svetom gorom.

Međutim, Svetogorci su postavili i neke svoje uslove. Pre svega, mudro su zahtevali da se u službama najpre spominje ime vasilevsa Romeja, pa tek onda kraljevo, želeći time da očuvaju vezu s carstvom kojem su donedavno pripadali. Monasi su tražili da Sveta gora sačuva svoj položaj i autonomiju, naročito pri potvrđivanju prota. Molili su da im se potvrde posedi, da im se vrate oduzeta imanja, da srpski vojnici napuste manastirske metohe i da ubuduće kralj i njegova vlastela na njima ne smeštaju svoje ljude.


OSLOBOĐENI POREZA


MONASI su, takođe, zahtevali da kralj ne postavlja namesnika (kefaliju) u Jerisosu, već da taj gradić ostane pod upravom episkopa Svete gore. Tražili su da čamci Svete gore, Komitise i Jerisosa slobodno plove Strumom, oslobođeni od nameta, kao i da se na manastirskim imanjima ne vrši katastarski popis. Kralj je sve to prihvatio, a manastirska imanja oslobodio je od poreza i danaka "državnih, carskih i kraljevstva našeg".

Ovim jedinstvenim dokumentom, Sveta gora je prvi put u svojoj istoriji priznala vlast vladara koji nije bio vasilevs Romeja. Opšta hrisovulja nastala je voljom i interesom obeju strana: srpski kralj je dobio dragoceno priznanje legitimnosti vlasti u osvojenim gradovima i krajevima koji su ranije pripadali carstvu Romeja, kao i nad samom Svetom gorom, a atoski manastiri su mogli da odahnu od mnogobrojnih nevolja koje je dugi građanski rat donosio njihovim mnogobrojnim posedima rasutim u širokom zaleđu Svete gore, i u drugim krajevima carstva.

U hrisovuljama koje je izdao nekim svetogorskim manastirima (Iviron, Filotej, Ksiropotam, Esfigmen, Vatoped), car Stefan Dušan naglašava da im prilaže darove kao naknadu za nanetu štetu, što je pre bilo posledica građanskog rata u Vizantiji nego srpskog osvajanja. Nova srpska vlast donela je mir i sigurnost posedima svetogorskih manastira.

(NASTAVLjA SE)