Anatema srpskom caru

Autori: akademici Sima Ćirković i Božidar Ferjančić

ČINI se da je prva reakcija s te strane imala više privatan karakter, a potekla je od Jovana Kantakuzina, nekadašnjeg prijatelja i saveznika kralja Stefana Dušana. Vizantijski pretendent je iskoristio boravak jerusalimskog patrijarha Lazara u Adrijanopolju da ga u tom gradu na praznik Sveti Konstantin i Jelena (21. maja 1346) kruniše za cara.
Dobro poznavajući vizantijske državno-pravne norme, Jovan Kantakuzin je svakako bio svestan specifičnosti krunisanja u Adrijanopolju. Svečanost nije obavljena u carigradskoj crkvi Sveta Sofija, a krunisao ga je jerusalimski, a ne vaseljenski patrijarh. Zato je posle ulaska u Carigrad (februara 1347) Kantakuzin odlučio da se ponovo kruniše za cara. Ceremonija je obavljena na isti praznik, 21. maja 1347. godine, ali je on carske znake sada dobio iz ruku vaseljenskog patrijarha Isaije.
Opisane okolnosti vezane za prvo krunisanje Jovana Kantakuzina u Adrijanopolju (21. maja 1346) daju osnovu za verovanje da je taj čin bio izraz njegove lične reakcije na nedavno carsko krunisanje bivšeg prijatelja i saveznika Stefana Dušana, koje je mesec dana ranije svečano obavljeno u Skoplju.
Kada je reč o zvaničnoj reakciji Vizantije na Dušanovo carsko krunisanje i proglašenje patrijaršije, mogu se navesti dve važne karakteristike: usledila je nekoliko godina kasnije, a njen pokretač bio je vaseljenski patrijarh Kalist. Zanimljivo je da o tom važnom koraku Romeja govori domaći izvor, jedan od nastavljača Danila II, u kratkom žitiju srpskog patrijarha Save (1354-1375). Tu se opisuje kako je posle osvajanja grčkih zemalja Stefan Dušan „ostavio praroditeljsku vlast kraljevstva, poželeo je carski san i venčao se na carstvo..., štaviše, ostavio je od praroditelja i Svetog Save predanu arhiepiskopiju od carigradskog patrijarha dobijenu, pa je na silu sebi postavio patrijarha Joanikija, uz čiji savet je prognao carigradske mitropolite iz osvojenih gradova”. Zbog toga je patrijarh Kalist poslao izaslanike koji su iz crkve odlučili srpskog cara, patrijarha i arhijereje.
U TUMAČENjU vesti o anatemi izrečenoj caru Stefanu Dušanu, patrijarhu Joanikiju i srpskim arhijerejima najpre se postavlja pitanje vremena tog jedinstvenog postupka Vaseljenske patrijaršije, koja u ranijim sličnim uzurpacijama carske krune nije pribegavala takvim kaznama. Patrijarh Kalist je u dva navrata bio na čelu vizantijske crkve: prvi put od 10. juna 1350. do novembra 1353. godine, a drugi put znatno duže - od januara 1355. do avgusta 1363. godine. U razmatranjima o vremenu anateme izrečene srpskom caru i patrijarhu jednodušno je ocenjeno da se to dogodilo za njegovog prvog pontifikata, dakle između 1350. i 1353. godine, mada je bilo pokušaja da se ona i preciznije datira. Predložena hronologija ove anateme Vaseljenske patrijaršije - jesen 1350. godine - dozvoljava da se naslute pravi motivi za preduzimanje tog jedinstvenog čina. Njegov idejni pokretač bio je po svoj prilici car Jovan Kantakuzin, koji je u jesen 1350. godine, posle duge borbe, uspeo da slomi njemu protivan pokret zilota u Solunu i da konačno zavlada tim slavnim gradom.
Neposredno posle toga, Jovan Kantakuzin je preduzeo uspešne akcije prema gradovima i tvrđavama koje je u širem solunskom zaleđu držao srpski car (Verija, Voden, Servija i dr.). Za političku pripremu tog poduhvata bila mu je dobrodošla javna osuda carske titule njegovog bivšeg prijatelja, sada ljutog protivnika Stefana Dušana, pa je pod njegovim uticajem vaseljenski patrijarh Kalist izrekao anatemu srpskom caru, patrijarhu i arhijerejima.
Međutim, anatema patrijarha Kalista nije bila jedina zvanična reakcija Vizantije na carsku titulu Stefana Dušana. Sa iste strane usledio je i korak sasvim suprotnog karaktera. Da bi se on potpuno razumeo, podsetićemo na neka zbivanja vezana za ličnost mladog cara Jovana V Paleologa, koga je u zimu 1350/1351. godine Jovan Kantakuzin, zaputivši se u prestonicu, ostavio u Solunu. Iako će o toj zanimljivoj epizodi iz istorije odnosa Stefana Dušana i careva Romeja biti više reči u jednom od sledećih poglavlja, ovde ćemo ipak naglasiti da je krajem proleća 1351. godine nadomak Soluna zaključen sporazum o savezu između srpskog cara i mladog Jovana V Paleologa, koji je, izvesno, bio uperen protiv njihovog zajedničkog neprijatelja Jovana Kantakuzina.
JEDNA od važnih tačaka tog sporazuma može se naslutiti iz hrisovulje Jovana V Paleologa manastiru Hilandaru (jula 1351), za čije darivanje je vasilevsa molio „preuzvišeni vasilevs Srbije i voljeni stric carstva mi kir Stefan”. To jasno govori da je vasilevs Jovan V Paleolog priznao carsku titulu svom novom prijatelju Stefanu Dušanu, ali onako kako su Romeji to činili i ranije, na primer, u slučaju Karla Velikog ili bugarskih careva. Dušanova titula vasilevsa ograničena je na Srbiju, čime se jasno razlikovala od titule cara Romeja.
Ovo je svakako bio jedan od uslova sporazuma o savezu dvojice vladara, sada ujedinjenih u borbi protiv zajedničkog neprijatelja Jovana Kantakuzina. Sa vizantijske strane to je predstavljalo najveće moguće priznanje carske titule Stefana Dušana.
Ako je Kalistova anatema srpskom caru i patrijarhu bila izrečena iz političkih razloga, iste pobude uslovile su i priznanje carske titule Stefana Dušana od strane Jovana V Paleologa, kome je bila potrebna njegova pomoć u borbi protiv tasta Jovana Kantakuzina. Međutim, u hrisovulji Jovana V Paleologa Hilandaru objašnjava se i odnos cara Stefana Dušana prema vasilevsu Romeja. Traženje potvrde poseda koje je Hilandar sada imao i na teritoriji Srpskog carstva pokazuje da je Stefan Dušan bio spreman da svom novom savezniku prizna titulu cara Romeja, a time i izvesno prvenstvo u hrišćanskoj vaseljeni.
Carska titula Stefana Dušana dobila je još jedno priznanje s vizantijske strane. Učinili su to časni manastiri i monasi Svete gore atoske. U prethodnom poglavlju detaljno je razmotren sporazum koji je novembra 1345. godine posredstvom svog logoteta Hrsa Stefan Dušan zaključio sa svetogorskim protom i njegovim savetom, čime je regulisao odnose sa atoskim manastirima koji su se sada našli pod njegovom vlašću. Iz tog dokumenta, tzv. opšte hrisovulje svim svetogorskim manastirima, izdvojićemo samo sporazum da se ime srpskog kralja pominje na službama u čitavoj Svetoj gori, ali da se pre toga uvek spomene ime cara Romeja. Ovaj sporazum svedoči o tome da su Svetogorci priznali kralja Stefana Dušana za novog gospodara, ali da ipak nisu želeli da prekidaju veze s vasilevsom Romeja u Carigradu. Međutim, značajna je činjenica da su oni među prvima priznali carsku titulu Stefana Dušana jer su svečanom krunisanju u Skoplju (16. aprila 1346) prisustvovali svetogorski prot Teodoret, svi igumani i starci sabora atoskog.
U ZVANIČNIM dokumentima svetogorskog protata sačuvano je nekoliko dragocenih spomena Stefana Dušana kao vladajućeg cara, formulisanih po uzorima careva Romeja, ali uz navođenje imena Stefan, što nije bilo uobičajeno pri spominjanju vladajućeg vasilevsa Romeja. Svetogorci su Stefana Dušana „nazivali svojim carem i gospodarem, ali ne i carem Romeja”. Iako ćemo o odnosu i politici cara Stefana Dušana prema Svetoj gori atoskoj govoriti u jednom od sledećih poglavlja, smatrali smo da je bilo neophodno podsetiti na stav Svetogoraca prema njegovoj carskoj tituli.
Valja se, takođe, zapitati kako su druge države i vladari tog vremena reagovali na carsku titulu Stefana Dušana jer su, posle njegovog carskog krunisanja, na Balkanskom poluostrvu postojala četiri cara: Jovan V Paleolog, Jovan Kantakuzin, Jovan Aleksandar i Stefan Dušan. U razmatranju tog važnog pitanja oslonićemo se na dragocene rezultate rasprave Mihaila Dinića. Najpre ćemo pogledati kako su se prema Dušanovoj carskoj tituli odnosili uvek oprezni Dubrovčani, koji su uputili i svoje izaslanike na krunisanje u Skoplju. U pismima upućenim posle tog čina na srpski dvor, Dubrovčani su Stefana Dušana oslovljavali kao cara, ali se to ne bi moglo reći kad su u pitanju dokumenti upućivani u Ugarsku, u kojima se Stefan Dušan tituliše kao "redž Rassie ili Sclavonie".
U pismu upućenom na sicilijanski dvor kraljici Jovanki, Dubrovčani su cara Stefana Dušana i njegovog sina Uroša titulisali kao redž Rassie. Zanimljivo je, takođe, kakav je stav prema Dušanovoj carskoj tituli zauzela susedna Bosna, odnosno njen vladar Stjepan II Kotromanić. Na osnovu podataka iz izvora Dinić je zaključio da se Bosna ponašala slično Dubrovčanima: titulisanje careva Srbije zavisilo je od toga kome se njen vladar obraćao.

PISMA PAPE INOĆENTIJA VI

VAŽAN partner s kojim je Srpsko carstvo nastavilo da neguje odavno uspostavljene odnose bila je i Mletačka republika, pa se postavlja pitanje kako je ona reagovala na Dušanovu carsku titulu. Iz dokumenata kojima se njene ustanove obraćaju caru Stefanu Dušanu i njegovom sinu Urošu može se uočiti da ih nazivaju carevima (imperatores), ali i kraljevima (redž), pri čemu dodaju epitete Radžie et Grecorum. Od susednih država, Ugarska, zbog svog položaja u zapadnom rimokatoličkom svetu, nije bila spremna da prizna carsku titulu Stefana Dušana, pa su on i njegov sin Uroš u ugarskim poveljama uvek nazivani kraljevima Raške (redž Rassie).
U kontaktima sa Srbijom toga vremena ni papska kurija nije bila spremna da Stefanu Dušanu i njegovom nasledniku Urošu prizna titulu cara. Papa Inoćentije VI je dva puta pisao caru Stefanu Dušanu ne oslovljavajući ga kao cara, a u obraćanju crkvenom poglavaru Joanikiju se naglašava da je nezakonito postao patrijarh. Rimski car Karlo IV imao je isti stav prema Dušanovoj carskoj tituli, jer ga u pismu od 19. februara 1355. godine naziva samo kraljem Raške (redž Rassie), a isto čini i u pismu vizantijskom caru Jovanu V Paleologu.

(Nastavlja se)