Pisma pape Inočentija VI

Autori: akademici Sima Ćirković i Božidar Ferjančić

IZ redova hrisovulja izdatih pojedinim svetogorskim manastirima nameće se utisak da je Sveta gora bila važan segment politike Stefana Dušana, u kojem je on najjasnije isticao svoje univerzalističke pretenzije veseljenskog cara. Želeo je da se prema Svetoj gori atoskoj postavi poput careva Romeja, čija je dužnost bila da brinu o napretku i blagostanju vaskolikog hrišćanskog sveta, a naročito o ustanovama crkve Božje.
O tome svedoče i arenge za hrisovulje izdate nekim svetogorskim manastirima (Iviron, Pantelejmon, Esfigmen), u kojima se na besednički način iskazuju obaveza i briga hrišćanskog cara koji treba da deluje po uzoru Božjem. Zato se na Svetoj gori atoskoj Stefan Dušan svesrdno trudio da deluje po uzorima careva Romeja, jednako se brinući o blagostanju svih tamošnjih monaških bratstava. Za tu brigu Svetogorci su mu se dostojno odužili jer je ime Stefana Dušana zapisano u Pomeniku Svetogorskog protata kao vladajućeg cara i ktitora.

Ugarska opasnost, koja je tokom vladavine Stefana Dušana više puta zapretila severnim krajevima srpske države, primorala je srpskog cara da u leto 1354. godine preduzme važan diplomatski korak: pokušao je da se približi novom papi Inočentiju VI (1352-1362). Dušan je dobro znao da je celokupna politika krune svetog Stefana prema njegovoj državi bila sastavni deo planova papske kurije koja je u Ugarskoj, graničnoj zemlji katoličkog sveta, uvek videla sigurnog zaštitnika prave vere susednih šizmatičkih vladara. Svestan takvog položaja Srbije prema Ugarskoj, car Stefan Dušan je želeo da, približavanjem papskoj kuriji, promeni politiku i stav Lajoša I, ali je zato morao da ispuni neka očekivanja pape Inočentija VI.
Međutim, čini se da se mogu naslutiti još neki politički razlozi koji su naveli srpskog cara da počne pregovore s papskom kurijom, čije je sedište tada bilo u Avinjonu. To je, pre svega, bila očigledna opasnost od daljih pohoda Osmanlija, koja se jasno razaznavala posle njihovog zaposedanja tvrđava Cipe i Galipolj na evropskoj strani Helesponta. Ako je Stefan Dušan nekoliko godina ranije (početkom 1351) mogao i da pomišlja na pregovore i savez sa Orhanom, događaji koji su usledili otklonili su kod hrišćana Balkanskog poluostrva svaku nedoumicu u vezi sa daljim planovima Osmanlija i nagovestili su blisku opasnost, koja će snaći i jugoistočne krajeve Srpskog carstva.

IDEJA srpskog cara bila je da pokuša da ujedini snage hrišćanskog sveta za borbu protiv nevernika, koja bi se vodila uz blagoslove papske kurije. Pregovore Stefana Dušana s Inočentijem VI možda su uslovili i neki unutrašnjepolitički razlozi. Naime, poznato je da je u srpskoj državi živeo znatan broj katolika o čijoj zaštiti se brinula njihova crkva, pa je sasvim prirodno da je o tome i ranije bilo pregovora s prethodnicima Inočentija VI na papskom tronu.

Pokretanje pregovora s papom Inočentijem VI predstavljalo je važan diplomatski korak, koji se mogao učiniti samo u saglasnosti sa srpskom crkvom i njenim poglavarom. Stefan Dušan je avgusta 1354. godine pozvao patrijarha Joanikija na razgovor u manastir Žiču, gde se on iznenada razboleo. Po sopstvenoj želji teško bolesnog patrijarha poneli su put Peći, ali je on umro u Polumiru na Ibru, nedaleko do Žiče (3. septembar 1354). Može se verovati da je car Stefan Dušan želeo da čuje mišljenje svog patrijarha o pregovorima s papom Inočentijem VI jer je izvesno da je sporazum s papskom kurijom podrazumevao i neke važne ustupke sa srpske strane, pre svega, priklanjanje Stefana Dušana i njegovih podanika katoličkoj veri.

Možda se, kao dobar pravoslavac, patrijarh Joanikije usprotivio nameri svog cara da, zarad političke koristi, prihvati katoličku veru i prizna primat pape. Iznete slutnje o stavu patrijarha Joanikija prema pregovorima s papskom kurijom možda nalaze potvrdu u pismu Inočentija VI, koje je on krajem 1354. godine uputio srpskom patrijarhu. Naime, papa mu je prebacivao da je nekanonskim putem došao na položaj poglavara srpske crkve - budući da tada još nije imao obaveštenje o njegovoj smrti.

Podaci izvora ukazuju na to da je srpski car i pre 1354. godine pomišljao na pregovore s papskom kurijom. Početkom 1347. skadarski episkop Marko obavestio je papu Klimenta VI (1342-1352) da je Stefan Dušan, "nadahnut Duhom svetim, a brinući se za spas svoje duše i svoga naroda, spreman da napusti šizmu i da se prikloni svetoj katoličkoj veri". Marta 1347. godine papa Kliment VI uputio je pismo srpskom caru, ali i nekim uglednim ljudima na njegovom dvoru - protovestijaru Nikoli Bući iz Kotora, kesaru Grguru Golubiću, kao i kneževima Kotora, Bara i Skadra, moleći ih da utiču na svoga gospodara da prihvati crkvenu uniju.

IAKO od daljih pregovora s papom tada ništa nije ostvareno, car Stefan Dušan je možda pokušao da se preko francuskog dvora približi zapadu. Prema priči Mavra Orbina, on je 1351. godine poslao u Francusku protovestijara Nikolu Buću sa zadatkom da zaprosi kćerku kralja Šarla od Valoa (1350-1364) za njegovog sina Uroša. Francuski suveren je srdačno primio Dušanovog poklisara. Budući da mu se veoma dopao, darovao mu je ljiljan da ga stavi u svoj grob, a što se tiče planiranog venčanja, odgovorio je da "bi to više nego rado učinio kad bi Stefan Dušan i njegov sin bili rimskog obreda".

Pošto je pomenuti plan s francuskom nevestom propao, Stefan Dušan je za sina Uroša zaprosio Jelenu, ćerku vlaškog kneza, i to venčanje je obavljeno.

Car Stefan Dušan je, zatim, preduzeo odlučan korak u pregovima s papom: u leto 1354. godine uputio je u Avinjon reprezentativno poslanstvo koje su sačinjavali opšti dvorski sudija Božidar, kafelija Sera Nestong i ugledni Kotoranin Damjan.
Papa Inočentije VI je u rezidenciji "Vila nova" primio poklisare srpskog cara, kojeg je pismom od 25. avgusta 1354. godine obavestio da će uskoro poslati svoje legate u Srbiju. Iz papinog odgovora se može zaključiti da je Stefan Dušan u pismu, overenim zlatnim pečatom, obećavao da će ga priznati kao oca hrišćanstva, zastupnika Hristovog i naslednika svetog Petra. Obećavao je, takođe, da će promeniti odnos vlasti prema katolicima u Srbiji: oni više neće biti prinudno pokrštavani, biće im vraćene skoro sve otete crkve i manastiri, a svi episkopi, opati, sveštenici i klirici moći će da se vrate u svoje crkve i manastire i da vrše službu po obredima Katoličke crke. Sva ta obećanja poslanici su potvrdili zakletvom pred jevanđeljem.

Iz papinog pisma se vidi da je car Stefan Dušan bio spreman da prihvati papski primat i katoličku veru, a očekivao je da će ga Inočentije VI imenovati i blagosloviti za kapetana hrišćanske vojske, koja treba da povede krstaški rat protiv Osmanlija. Papa je održao dato obećanje da će uskoro poslati legate na dvor srpskog cara.

ANTRFILE
VIZANTIJSKE TITULE

ODAVNO je uočeno da je carsko krunisanje Stefana Dušana unelo velike promene u sistem titula u srpskoj državi. Izvesno je da su i ranije, u doba kraljeva iz kuće Nemanjića, u Srbiji postojale titule i funkcije preuzete iz susednog carstva Romeja, ali je uzdizanje Srbije u rang carstva stvorilo uslove da se uglednim velmožama daruju i najviše vizantijske titule - despot, sevastokrator, kesar, izvedene od carskih epiteta, koje je mogao dodeljivati samo car.
Pošto je Stefan Dušan dobro poznavao vizantijske državno-pravne norme, pa i to da samo caru pripada pravo dodeljivanja najviših dvorskih činova, sasvim je izvesno da je to i poštovao: pre krunisanja za cara nije svojim velmožama davao titule despota, sevastokratora i kesara. Tu činjenicu treba posebno naglasiti jer su se, kao što ćemo videti, pojavila tumačenja da je Stefan Dušan i pre krunisanja za cara nekim velikašima dodeljivao najviše vizantijske titule.

(Nastavlja se)