Život duži 30 godina

Piše: prof. dr Momčilo B. Đorđević

SAN o večnom životu star je koliko i ljudski rod. Kad je ljudima postalo jasno i očigledno da ne postoji čarobni izvor čija voda obezbeđuje večnost, i da se san o beskrajnom životu ne pretvara u javu, smislili su večni život u carstvu nebeskom. Na kraju krajeva, računali su - nije toliko važno gde se život odvija, važno je da traje.
Kao i sve smrtnike, tako i španskog prirodnjaka i konkvistadora Huana Ponsea de Leona, oduvek je mamio obećani izvor večite mladosti koji je, po pričama, postojao negde daleko, na krajnjem zapadu. Kad se 1523. posle Portorika otisnuo dalje na sever, računao je da će sigurno naći izvor večne mladosti, okružen neizrecivo lepim cvećem. Ponse de Leon je tragajući za izvorom večnog života i probajući ukus vode iz najrazličitijih rečica, na najrazličitijim mestima iskrcavanja, dospeo i do uskog pojasa zemlje koji se danas naziva Floridom. Razljućeni domoroci i sve veća oskudica namirnica naterali su prirodnjaka na povlačenje pre nego što je pronašao izvor mladosti.
Naravno, bilo je tragača za večitom mladošću i dugim životom koji nisu imali istraživačke sklonosti Ponsea de Leona već su se zadovoljavali napitkom načinjenim od osušenih polnih žlezda jarca ili tucane španske bube, udisanjem daha nevine devojke ili, u novije vreme, pijenjem radioaktivne vode.
U najstarijem sumerskom Epu o Gilgamešu, koji je preživeo milenijume, polubog, kralj Gilgameš, traži savet od Utnapištima i njegove žene, jedinih ljudi na Zemlji kojima je Bog podario večitu mladost i život, pitajuću ih kako da i on postane besmrtan i zauvek mlad. Utnapištim ga savetuje da na jednom dalekom izvoru pronađe vodenu biljku i pojede njeno zrnevlje. No, kako je Gilgameš posle dugog puta, od umora zaspao među cvećem oko izvora, zmija mu pojede zrnevlje tako da on ostane među smrtnicima. Na kraju, Gilgameš shvata da je zidanje gradova jedina besmrtnost kojoj se mogu nadati zemaljski ljudi. Ali, ne misle svi tako, pa ni Vudi Alen, koji je nedavno u jednom intervjuu za "Forbs" izjavio da ne želi besmrtnost stečenu svojom delima, već nečim što će ga sprečiti da umre.

MODERNA biomedicina je u velikoj potrazi za ekvivalentom vodenog cveta i izvora mladosti, koje ljudi traže od pamtiveka. U ovom trenutku, još uvek nije u ponudi efiksano rešenje misterije starenja. U svakom slučaju, može se nazreti mogućnost njenog odlaganja i produženja dužine života do mere o kojoj su i Ponse de Leon, a i Gilgameš mogli samo da sanjaju.
Barijere prema stremljenju ka besmrtnosti nisu samo biološke, već, i političke. Može se verovati ili ne, ali neki od najuticajnijih savremenih intelektualaca tvrdoglavo se opiru ideji dugog, večnog i zdravog života, tvrdeći da je u pitanju neprirodna ideja.
Tako Leon Kas, poznati bioetičar i miljenik američkog predsednika Džordža V. Buša, tvrdi da je ograničenost trajanja ljudskog života blagoslovena stvar za svakog pojedinca, bilo da je on toga svestan ili ne. Što se tiče Frensisa Fukajame, jednog od čelnika moderne filozofije, on u svoj knjizi "Naša posthumana budućnost", uverava čitaoce da matorci ne žele da se sklone s puta, ne samo svojoj deci, već i unucima i praunucima. Osim toga, tu je i Denijel Kalahan, suosnivač Hastingsovog centra, koji ne vidi društveno dobro koje bi proizašlo iz pobede nad smrću. Najbolji mogući put u ovakvim pitanjima, misli on, jeste prepustiti svakoj individui da za sebe nađe sopstveni odgovor.
Na naučnom frontu, međutim, postoji mnogo razloga za optimizam. Nedavno me je Stiv Ostad, koji je inače neurobiolog na Univerzitetu Ajdaho, u neformalnom razgovoru vispreno ubeđivao da će u narednih 50 godina doći do takvih uspeha u zaustavljanju starenja i da će sve ono što je 1997. godine napisao u svojoj knjizi "Zbog čega starimo: šta je nauka otkrila na putovanju tela kroz život" biti ostvareno. Suština knjige jeste u očekivanju produženja prosečne dužine života za najmanje 20-40 godina, što će se odigrati pred kraj ovog stoleća.
STIV Ostad, između ostalog, kaže da mu je Džej Ošlanski, jedan od najpoznatijih svetskih biodemografa i autor monografije "Potraga za besmrtnošću" (2001) ponudio opkladu tvrdeći da 2155. godine neće biti u životu i u dobrom zdravlju nijedna osoba rođena 2005. Obojica su kao ulog ostavila po 150 dolara, tako da ukoliko Stiv Ostad dobije opkladu, prvi 150-godišnjak i njegovi naslednici, na dan 1. januara 2155. godine podeliće ulog i kamate u iznosu od 500 miliona dolara. U suprotnom, fond će služiti za dalja izučavanja uzroka starenja.
Džej Ošlanski, koji se među biodemografima ne smatra optimistom, ističe da ovo na čemu se danas radi, u suštini, predstavlja početak druge revolucije dugovečnosti. Prva revolucija počela je 1970. godine i završila se krajem prošlog veka. U međuvremenu, pobeđene su infektivne bolesti i uzroci umiranja beba. To je razlog zbog čega skoro svi mladi ljudi danas imaju odlične izgleda da dožive pristojnu starost od najmanje 80 godina. Druga revolucija dovešće do odlaganja starenja, koje bi započinjalo, možda, više desetina godina kasnije nego u današnje vreme.
Tu su i istraživanja Lorensa Donehauera sa Bejlorskog koledža, koji je utvrdio da geni zaduženi za obezbeđivanja čvrstog tela u mladosti, postaju štetni na duže staze, a naročito u starosti. Tako, gen identifikovan kao p53 sa zadatkom sprečavanja nekontrolisanog deljenja telesnih ćelija u ranom životu, kasnije sprečava deobe i matičnih ćelija koje su neophodne za obnovu istrošenih delova tela. Rezultat je starenje.
(NASTAVLjA SE)