Enigma zvana starenje

PIŠE: prof. dr MOMČILO B. ĐORĐEVIĆ
PITANjE, šta je starenje? Na prvi pogled izgleda jednostavno, da jednostavnije ne može biti. Međutim, problem sa odgovorom nastaje zbog toga što ne znamo zašto starenje, uopšte, počinje, kad počinje i koliko traje. Kad smo suočeni sa starošću, naročito tuđom, nemamo teškoća u njenom prepoznavanju, vidimo njene odlike i znamo koja je njena krajnja posledica, iako nismo uvek u stanju da je dobro razlikujemo od bolesti koje je po pravilu prate.
Kad sam jednom prilikom zapitao svog oca na dan jednog njegovog jubileja u osamdesetoj godini, kako je to biti osamdesetogodišnjak, bez razmišljanja je odgovorio da se oseća kao mladić kojem se dogodilo nešto loše zbog čega ponekad sebe ne prepoznaje. Odmah je prešao na Oskara Vajlda aludirajući na sniženi seksualni potencijal: mladi ljudi, sinko, žele da budu verni svojim suprugama ali, jednostavno, to nisu, dok stari, pak, žele da budu neverni, ali to ne mogu. Prevedeno na jezik gerontologa, znači da postoji samo jedan siguran biološki marker za starost, ali samo za onu uznapredovalu, a to su sniženi fizički i reproduktivni potencijali.
NO, postoje i drugi razlozi čije su krajnje posledice iste kao i za starost: smrt. Pre svega, to su bolesti i nesreće na poslu, svakodnevnom životu i saobraćaju. Na sve te druge razloge, koji su nekad i prave ubice, starost je vrlo osetljiva i ranjiva, za razliku od mladosti, koja u modernom društvu lako prevazilazi probleme u vezi sa bolešću. Kad bi se eliminisali svi uzroci smrti pre 50. godine, očekivana dužina života porasla bi, u proseku, za svega tri i po godine. Međutim, kad bi se eliminisale samo bolesti srca, zatim rak i moždani udar, biodemografi tvrde da bi se prosečna dužina života popela na 90 ili 95 godina. Stručnjacima za demografiju i socijalnu medicinu poznat je jedan proračun iz 19. veka, koji je načinio Bendžamin Gomperc, stručnjak za životno osiguranje: kako ljudi stare, verovatnoća umiranja udvostručava se svakih osam godina. Tako, 35-godišnjak će nakon 10 godina, tj. u svojoj 45. godini biti u dva puta većoj opasnosti od smrti, dok će u 51. godini verovatnoća umiranja biti četiri puta veća.
U aprilskom broju "Sajnsa", po reputaciji trećeg najznačajnijeg svetskog naučnog časopisa, izašao je članak grupe istraživača koji su utvrdili da se u poslednjih 160 godina, očekivana dužina života povećava za dve i po godine po deceniji. Oni tvrde da demografi nisu bili u pravu kad su svojevremeno postavili gornju granicu prosečnog ljudskog života. Tako je, na primer, Luis Dablin predviđao da prosečna dužina života u Sjedinjenim Američkim Državama nikada neće preći granicu od 64.75 godina. Danas je ona 76.7 godina, a do kraja ove dekade popeće se na 80 godina. Ovakav stepen napredovanja, zaključuju autori članka u "Sajnsu", dovešće do toga da za 55 godina od danas, dužina očekivanog života bude ravno 100 godina. Ne izgleda tako loše, moramo se složiti.
STRUČNjACI koji umesto polupune, uvek vide polupraznu čašu, odmah će reći da takava dužina života ne vredi nešto naročito, jer je starost praćena ne samo sedom kosom i ispalim zubima, već i istanjenim i oslabljenim kostima skeleta, hipotrofičnim mišićima tela i srca i znatno oslabljenim odbrambenim, odnosno, imunskim sistemom. To je sve tačno, ali, tačno je i to da je optimistički deo naučne zajednice na tragu mehanizma kojim slobodni radikali jednim dugogodišnjim i vrlo sporim procesom degradiraju i uništavaju ćelije svih tkiva organizma. Slobodni radikali nastaju tokom oslobađanja energije iz metaboličkih procesa u ćelijama, a nisu ništa drugo do najobičniji atom ili molekul sa najmanje jednim neparnim elektronom, koji je zbog toga hemijski vrlo reaktivan. Oni stupaju u hemijske veze sa dezoksiribonukleinskom kiselinom (DNK) u jedrima ćelija, prekidaju sintezu proteina kojom upravljaju geni i, što je najgore, remete mehanizme popravke na DNK, koja se tokom života više puta kopira prelazeći u novostvorene mlade ćelije zajedno sa naslednim genetskim materijalom. Svojevremeno je Brus Ejms, profesor biohemije na čuvenom Berkliju, izračunao da kiseonički radikali oštećuju DNK u svakoj ćeliji tela, najmanje 10.000 puta dnevno.
Kad god se ćelija udvostruči u njoj se kopira nekoliko milijardi delića DNK, koji kao prečke na stepenicama spajaju njena dva paralelna spiralna lanca, a nazivaju se baznim parovima. U njima je naše celokupno ljudsko i porodično nasledsto, a svi oni čine ljudski genom. Ćelija se, inače, može posmatrati kao vrlo aktivno energetsko postrojenje, koje svojim neprekidnim deljenjem, s vremena na vreme, izgubi neki delić, tako da kopija nije potpuno identična originalu. Srećom, evolucija je razvila mehanizme za očitavanje i promptnu korekciju grešaka, postigavši fantastičan stepen preciznosti: jedna greška ostaje neopažena na milijardu replikacija baznih parova DNK. Na nesreću, svaka neotklonjena greška ostaje zapisana, tj. kodirana u DNK, tako da se pri prvom sledećem kopiranju ona tretira kao ispravan podataki i tako prenosi na sledeće generacije ćelija, koje obnavljaju telo i održavaju ga u životu. Smatra se da nagomilane greške u molekulima DNK, posle 30. godine života, dovode do smanjenja telesne sposobnosti od 0.5 odsto godišnje.
(NASTAVLjA SE)