Rak nije - presuda!

Piše: prof. dr Momčilo B. Đorđević

MNOGI stručnjaci se danas pitaju, da li starost, koja neumitno svakome dolazi, možemo posmatrati kao neku vrstu bolesti, koja je dugotrajna i na koju odlično deluju dobri životni uslovi, kao što na bolesti deluju banje? Starost, kao i neka druga bolest, pogoršava se ukoliko se udruži sa hipertenzijom, aterosklerozom, infarktom, šećernom bolesti, raznim vrstama karcinoma i slično. Takva kombinacija, ne samo da skraćuje život, već nekad iznenadno prekida njegov tok.
Ne treba biti veliki stručnjak da bi se znalo kako se u živom organizmu sve troši i vremenom izumire. Naravno, da bi se ostalo u životu, neka istrošena tkiva se moraju obnavljati, a izgubljeno se mora nadoknaditi. Ima i organa, poput mozga, čiji se neuroni vremenom proređuju, ali se zbog njihovog ogromnog broja to u većini slučajeva ne primećuje. Svako dobro pijančenje uništava oko 200.000 neurona, što je sitnica prema ukupnom broju koji je jednak broju zvezda u našoj galaksiji.
Međutim, sa nekim drugim organima, kao što su bubreg ili jetra, stvari stoje drugačije, tako da njihovo, makar i delimično oštećenje, ostavlja brzo vidljive posledice. Ćelije od kojih se sastoji površina kože najbrže se troše od svih drugih u telu, pa se zbog toga i najbrže obnavljaju - svake druge nedelje. Nosioci naslednih osobina poznati kao geni, koji se nalaze kao hemijski kod u DNK svake ćelije živog organizma, moraju da se kopiraju da bi nasledne osobine prešle i u obnovljene - novonastale ćelije.
TOKOM beskrajnih deoba i kopiranja DNK, potkradaju se greške, tj. mutacije, s tim, što mutirane ćelije ne podležu nikavim pravilima. One se nezadrživo umnožavaju i razaraju sve oko sebe stvarajući rak.
Još kao mlad biolog, početnik, Leonard Hajflik, koji je sada na univerzitetu u San Francisku, otkrio je 1961. godine da se ljudske ćelije dele od 50 do 80 puta i da potom spontano prekidaju umnožavanje. Mnogi istraživači iz biološke i molekularnobiološke branše mislili su u to vreme da „Hajflikova granica“, u stvari, definiše starenje, odnosno odsustvo obnavljanja tkiva. Međutim, ograničena sposobnost deobe ćelija, jeste, u suštini, prevencija karcinoma, koji je plod patološke i nezaustavljive ćelijske deobe. Višestruke deobe, tj. samokopiranja ćelija i naslednog materijala, praćene su i sitnim greškama - mutacijama, koje su predispozicija za stvaranje raka.
Kad se pređe 50 godina života, grešaka ima strašno mnogo te nije nikakvo čudo da se tom životnom dobu raste broj karcinoma različitih tkiva ali, ipak, najčešće u dojci ženama, a kad su muškarci u pitanju u prostati i debelom crevu. Razumljivo je zašto u čitavom civilizovanom svetu ne prestaju propagiranja redovnih lekarskih kontrola sredovečnih osoba zarad ranog otkrivanja malignih bolesti, koje se pod tim uslovom u 80 odsto slučajeva uspešno leče.
Svetska zdravstvena organizacija objavila je ovog proleća da se počev od 2000. godine, na svakih 12 meseci, u svetu dijagnostikuje rak u 10 miliona ljudi, od čega šest miliona umire. Po sadašnjim projekcijama epidemiologa, u ovdašnjoj sredini i u Evropi, u oko 40 odsto osoba koje su danas žive i zdrave, biće dijagnostikovan rak u nekom periodu života koji dolazi. U 2010. godini, ovaj broj će se popeti na 50 odsto, pre svega, zbog porasta broja starijih osoba.
KAKO ćelije uopšte znaju kada moraju da stanu sa sopstvenim umnožavanjem? Samo zahvaljujući telomerama, tj. kapicama koje su nataknute na svaki kraj hromozoma, najvažnijeg dela ćelijskog jedra. Ovaj hromozomski štapić sastoji se od DNK koja nosi genetski, tj. nasledni materijal. Telomere imaju sličnu zaštitnu ulogu za okrajke hromozome kao što plastične navlake na oba kraja pertli za cipele sprečavaju krzanje nihovih krajeva.
Hromozomska zaštita okrajaka sastoji se iz zgusnutih fragmenata DNK koji ne dozvoljavaju razdešavanje i "fronclanje" hromozomskih okrajaka. Kad god se DNK kopira, troši se jedan delić telomere tako da je u kopiranoj DNK telomefra kraća. Posle više deoba ćelija i kopiranja DNK, telomera skoro nestaje; ćelija prestaje da se deli, postaje stara, spremna za nestajanje. Samo dve vrste ćelija nemaju problem sa starenjem. Prve su zametne ćelije iz kojih se proizvode spermatozoidi i jajašca. Njihove telomere se osvežavaju pod dejstvom enzima telomeraze. Zametne ćelije su, u suštini, besmrtne i samo nedostatak hormona u starosti dovodi do nihovog zamiranja. Druga grupa besmrtnih ćelija, samo zahvaljujući telomerazi, jesu ćelije raka. One se dele i razmnožavaju bez kraja, jer ne gube svoje telomere, što je i razlog njihovogh smrtonosnog efekta na ostala tkkiva.
Kad svojim bujanjem uništi organizam u kojem je nastao, rak bi u nekoj laboratorijskoj posudi mogao da nastavi da raste stotinama godina. Posle otkrića telomera i identifikacije telomeraze, na pragu smo prave revolucije, po značaju sličnu onoj koja je iskorenila velike boginje. Ukoliko neko, ipak, oboli od raka, jedini način da da se upiše u klub dugovečnih ili besmrtnih jeste da svoju bolest otkrije u najranijem stadijumu u kojem je ona, u najmanje 80 odsto slučajeva, izlečiva.
(NASTAVLjA SE)