Bolest trećeg doba

Piše: prof. dr Momčilo B. ĐORĐEVIĆ

KAD je nekadašnji američki predsednik Ričard Nikson, 1971. godine održao čuveni govor i objavio rat raku, nije se mnogo znalo o neprijatelju, sem odvajkada poznatih činjenica o njegovom nezaustavljivom razmnožavanju i ubistvenom bujanju. Stručnjaci nisu ni pomišljali na genetičku osnovu bolesti već su je vezivali za dejstvo okoline, pošto se već znalo da je jedan od uzroka karcinoma pluća katran iz dima cigarete, da je radioaktivno zračenje direktni prouzrokovač leukemije, a čađ iz dimnjaka razlog karcinoma mošnica (u Engleskoj je svojevremeno svaki treći dimničar bolovao od ove vrste raka).

Što se tiče pušača, oni ne mogu da računaju na dugovečnost jer sve statistike govore da cigarete skraćuju život, u proseku, najmanje 10 godina. Što je još gore, i pušači iz druge ruke, tj. oni koji ne puše već su u istoj prostoriji sa pušačem, plaćaju ceh. Iako je verovatnoća nastanka raka pod takvim okolnostima minimalna, mnogi ljudi ne vole dim od cigarete oko sebe.
Za istraživanja uzroka raka izdvojeno je do danas, samo u Americi, 70 milijardi dolara (aktuelnih, bez inflacije) ne računajući, novac raznih dobrotvornih organizacija, farmaceutskih kompanija, niti fondove za bazična istraživanja. Uprkos milijaradama, sudeći po broju obolelih, rat protiv raka nije dobijen. Odnos obolelih i broja stanovnika porastao je sa 165:100.000 u 1971. godini, na 210:100.000 stanovnika u 2004. godini. Nasuprot ovome, smrtnost zbog oboljenja srca i moždanog udara koje su kao i rak u tesnoj vezi sa načinom života, drastično je smanjena.
SREĆOM, iz ovih brojki vidi se samo deo priče. U suštini, naučnici su optimisti kad je reč o budućnosti lečenja raka, jer se sadašnja, „druga zlatna era“ u borbi protiv raka, odlično odvija. Iako nijedan ekspert ne očekuje izlečenje raka u narednih desetak godina, svi su sasvim sigurni da će on biti smiren i usporen u rastu, tako da će biti doveden do stanja hronične bolesti s kojom se može živeti mnogo godina, poput života sa dijabetesom, ekcemom, hipertenzijom i drugim hroničnim bolestima.
Vremenom je ustavljeno da svi spoljašnji uzroci koji mogu da izazovu rak, na primer hemijska sredstva, smole, katran, čađ, duvanski dim i mnogo drugih, imaju jednu zajedničku osnovu: oni oštećuju DNK. To bi govorilo da je rak u svojoj suštini bolest gena. Ovo pravilo definisao je pre skoro 50 godina Brus Ejms, profesor biohemije i molekularne biologije iz Kalifornije, i zbog toga, ali i zbog svoje ekstravagantnosti, zauvek će ostati upamćen u istoriji medicine. U početku se mislilo da je stvar time završena i da je uzrok raka pronađen. Međutim, ubrzo je oživljena jedna stara teorija iz 1901. godine po kojoj je uzrok raka virus, tzv. Rausov virus sarkoma.
Ovaj virus, navodno, nosi poseban gen za rak, zvani src onkogen. No, virus sarkoma izolovan 1901. godine iz pileta, mogao je inficirati zdravo pile, za razliku od raka koji nije infektivna bolest, te je teorija zbog toga odbačena, a njen autor zaboravljen. No, tokom 1975. godine dokazano je da onkogene svi posedujemo već u embrionalnom životu i da oni, u suštini, služe za davanje uputstava telesnim ćelijama o tempu sopstvenih deoba, kako bi na kraju bio stvoren živ organizam. Po rođenu, onkogeni prelaze u pospano stanje, osim nekih koji su neophodni za reparaciju celog tela ili nekih njegovih delova (zarastanje rana, obnavljanje kože i povređenih tkiva). Kad se zbog nekog razloga probude, onkogeni izazivaju nekontrolisanu i nezaustavljivu deobu ćelija i tako stvaraju tkivo koje nosi naziv rak ili karcinom.
UKOLIKO bismo eliminisali sve do sada poznate uzročnike raka, videli bismo da bi se on javljao i bez njih. Ono što je upadljivo, jeste životno doba: rak se javlja pretežno u starih osoba, jer je on, u suštini, bolest degeneracije gena prouzrokovana trošenjem i sitnim greškama koje se na njima javljaju posle umnožavanja. Pacovi žive oko tri godine, ali u poslednjoj trećini njihovog života namanje 30 odsto životinja ima rak kao normalnu pojavu - zbog starosti i bez ikakvog posebnog uzročnika. U prvoj godini, međutim, rak je među njima izuzetno redak. Zbog toga se rak može smatrati degenerativnom bolešću starosti, poput katarakte, artritisa i drugih problema koje dobro znaju stare osobe.
Ono što danas interesuje sve one koji se bave problemom raka, jeste razlog buđenja onkogena i kako probuđenog spavača ponovo vratiti u pospano stanje, jer je to jedini način zaustavljanja haotičnog izrastanja novog tkiva, koje ničemu ne služi, osim da ubije svog domaćina. Čovek koji je izolovao „virus raka - sarkoma“, ser Stenli Raus dobio je u 86. godini života Nobelovu nagradu jer je imao nos za epohalno otkriće.
Ukoliko se malo vratimo unazad, ne više od 10 do 15 godina, videćemo da su se u nauci dogodile neverovatne stvari. Manipulacija genima danas više nije nikakva novost, a biotehnologije su dostigle zadivljujući stepen savršenstva. Izdvajanje sekvencija DNK, svojevremeno strašno skup postupak, već desetak uzastopnih godina, pojeftinjuje za oko 50 odsto po godini. Napredak u biotehnologiji, odnosno, genetičkom inženjerstvu postaje mnogo jasniji u svetlu činjenice da je za sekvencionisanje DNK iz virusa side bilo potrebno 15 godina, a da sekvencionisanje sarsa, prošle godine, nije trajalo duže od 30 dana.

(NASTAVLjA SE)