Remont starog tkiva

Piše: prof. dr Momčilo B. ĐORĐEVIĆ

KAKVI su izgledi današnjih stanovnika Zemlje da postanu besmrtni. Logičan odgovor bio bi - nikakvi. Ali, da je neko pre samo pedeset godina tvrdio da će se, recimo danas, transplantacije srca obavljati rutinski, on bi bio proglašen šaljivdžijom. Pa, ipak, Kristijan Bernar je 1967. godine u grudi Luisa Vaškanskog ubacio tuđe srce i time u hirurgiju uveo proceduru koja danas ne zavređuje pojavljivanje ni na dnu novinske stranice u nekoliko redova. Da se ne pominje put na Mesec, kloniranje životinja i, verovatno, čoveka, što je sve već realizovano. Uopstalom zašto čovek ne bi napravio svoj sopstveni klon?!

Leonard Hajflik, jedan od poznatijih molekularnih biologa iz San Franciska, autor u nauci čuvenog "Hajflikovog ograničenja", koje govori o ograničenoj sposobnosti umnožavanja normalnih ljudskih ćelija, izjavio je nedavno "Vašington postu" (ovde viđeno na Si-En-Enu u julu) da "danas ne postoji nijedan provereni metod koji bi usporio, zaustavio ili okrenuo proces starenja u obrnutom pravcu". Možda bi bilo bolje ovoj izjavi dodati još nekoliko reči: uprkos tome, najveće svetske laboratorije koje rade na problemu starenja već su postigle velike napretke.
Pošto je svima znano da je genom raščlanjen i da je tehnologija bioloških čipova dostigla zavidan nivo, onda je u narednih deset godina sasvim logično da se očekuje simultano posmatranje i praćenje aktivnosti hiljada gena u ljudskim i životinjskim tkivima. Ovakva praćenja gena i njihove ekspresije na površini ćelija, uspela su na miševima. Tom prilikom je pokazano da ostareli miš, koji gladuje i ne proizvodi slobodne radikale, pokazuje identičnu genetičku aktivnost kao miš u najboljoj mladosti, tj. u prvoj godini života.
UKOLIKO se, baš svakome ne dopada zavisnost dužine života i eventualne besmrtnosti od kalorijske restrikcije, tu je regenerativna medicina koja je suštinski, u mnogo čemu politički i etički protivrečan proces, poznat kao terapeutsko kloniranje. Ukoliko je nekome potrebno novo srce ili jetra, danas je moguće odgajiti perfektan transplant koji izrasta iz neke ćelije, koja je pripadala onome, kome će se usaditi novo srce ili jetra. Proces podrazumeva odstranjivanje jedra iz ćelije kože bolesnika, recimo, i njegovo prebacivanje u žensku jajnu ćeliju iz koje je prethodno, takođe, odstranjeno jedro, jer ono nosi nasledni materijal ženinih predaka. Jajašce potom raste u laboratorijskoj posudi zvanoj "petrijeva šolja", sve do stadijuma blastociste. Iz embriona se tad uzimaju matične ćelije koje se mogu razviti u bilo koju drugu ćeliju za bilo koje tkivo.
Matične ćelije ne moraju da se kultivišu samo iz embrionalnih ćelija, pošto ih ima i u zrelim tkivima čoveka (koštana strž) i u krvi iz pupčane vrpce novorođenčeta. U pomenutom članku publikovanom u "Vašington postu", navedeno je i predviđanje Vilijema Heseltajna, dobrog poznavaoca beogradske biološke škole, koji tvrdi da će za koju godinu biti moguće ostarelo telo dopuniti svežim, potpuno mladim i potentnim ćelijama, kloniranim iz neke ćelije istrošenog organizma. Vilijem Heseltajn misli da smo od ovakve procedure podmlađivanja udaljeni najmanje deset godina, iako ovogodišnji uspesi Južnokorejaca iz Seula, predvođenih Vang Vu Sukom i Britanaca iz Njukasla sa Miodragom Stojkovićem na čelu, govore da se stvari sa kloniranjem odvijaju mnogo brže nego što se moglo misliti samo pre godinu dana.


MORA se priznati da regenerativna medicina ne zaustavlja niti usporava starenje, već samo uklanja ili poboljšava probleme, koji, po prirodi stvari, prate svaku staru osobu. Regenerativna medicina je neuporedivo bolja od konvencionalne, jer je neprekidno zamenjivanje istrošenih delova tela potpuno novim, korisnije od bilo koje druge alternative. Pravi izvor mladosti i večnog života biće pronađen tek onda kad se definitivno zaustave slobodni radikali koji uništavaju DNK i neprestano kuvaju naša tkiva na osrednjoj temperaturi od 37 stepeni, sve do smrti. Za sada je gutanje antioksidantnih pilula i minerala najpopularniji režim protiv starenja, kao što je i "vijagra" najpolularniji lek koji ukida jedan od najpotresnijih efekata starosti. Oba leka doprinose životnom stilu i predstavljaju prekid osvrtanja na predrasude i konvencionalnu medicinu. Međutim, ruku na srce, nema čvrstih dokaza, da je sve onako kako piše u pratećim uputstvima proizvođača. Tako je nedavno, Sajmon Melv, poznati istraživač na Bakovom institutu za izučavanje starosti, istakao prilično slabe efekte antioksidanata, objašnjavajući da sve ono što se guta kao hrana ili kao dodatak hrani, bez obzira na to u kojoj formi, ne prodire u unutrašnjost ćelije u kojoj se događaju štete zbog slobodnih radikala.
Najnovije preporuke za uzimanje velikih doza antioksidanata i minerala kao dodataka redovnoj ishrani, Džej Ošlanski, biodemograf iz Čikaga, smatra nekorisnim, budući da od toga „jedino mokraća postaje znatno skuplja“. Epidemiolozi, s druge strane, iznose podatak da vitamin E pomaže u 12 odsto populacije. Problem je u tome, kaže profesor dr Zoran Radovanović, renomirani epidemiolog i profesor na Kuvajtskom univerzitetu, što niko ne zna da li je i on u tih 12 odsto. Atioksidanti ne smetaju, a da li pomažu i koliko, verovatno se nikada neće znati.