Krađa i prekrađa golfova

KAO potpredsednik Republike Srpske, zadužena za humanitarna pitanja, 1993. godine nalazim se u Beogradu. Pokušavam da u datim uslovima organizujem posao. Imam rešenje, potpisano od predsednika Republike Srpske dr Radovana Karadžića, u kojem stoji da ću od 1993. po zadatku Republike Srpske raditi u Beogradu i da mi se isplaćuje lični dohodak u visini plate potpredsednika Srbije. Rešenje je dostavljeno i Birou Republike Srpske u Beogradu na čijem je čelu tada bio Momčilo Mandić. Nijednu platu nisam dobila po tom rešenju. Taj papirić, upravo tako izgleda, bez propisane forme, koji i danas čuvam, najviše govori o njegovom potpisniku. Srbija nije imala potpredsednika, pa je Mandić iskoristio priliku da ne postupi po rešenju, a Karadžiću nije palo na pamet da izvrši ispravku iako sam to od njega tražila.

Posle četiri meseca, tadašnji premijer Vlado Lukić, stavio je moje ime na listu ministara Republike Srpske i tako mi je počela isplata ličnog dohotka, prvog otkako sam napustila Predsedništvo BiH, u aprilu 1992. Garantujem da nijedan član šireg a ni užeg rukovodstva Republike Srpske nije bio u tako teškoj finansijskoj situaciji kao ja. Nisam se žalila ni tada, ali ni sada mi nije žao, čak sam bila i zadovoljna jer se ni po tome nisam razlikovala od stotina hiljada izbeglica kojima sam i ja pripadala. Pošto sam u vezi sa mojim poslom često putovala u Republiku Srpsku, a i u mnoga mesta unutar Srbije, Biro Republike Srpske bio je dužan da me snabdeva gorivom. Međutim, i to je zabranio Mandić, čak i da mi u kabinet dostave kafu. Ponašao se kao da su institucije, kao i osoblje koje je tu zaposleno, njegovo vlasništvo.

o RADOVANOV VOZNI PARK

U VILI “Bosanka”, gde mi je bio kabinet, automobili službenika i ljudi koji su se poslom zadržavali, parkirani su unutar dvorišta, osim mojih kola, "golfa", koji sam dobila na upotrebu kao član predsedništva BiH i koji je bio odličan, samo izbušen mecima. To je bilo vreme kada su iz centra Beograda, sa parkirališta, kradeni "golfovi". Mandićevi lopovi, između ostalih lopovluka, krali su i kola, ali moj odani vozač Dragan Gladanac znao je da sedi satima u kolima dok sam ja obavljala svoj posao. On je, inače, bio velika smetnja svim pokušajima da me liše kola.

Ta krađa ponekad je čudnovato funkcionisala. Retko je naći nekoga od rukovodstva sa Pala kome nisu kola ukradena prilikom nekoliko uzastopnih odlazaka u Beograd. Ipak, najčudnovatiji je slučaj direktora RTV Pale, pokojnog Ilije Guzine, kojem su u toku dve godine ukrali sedam "golfova". On svakog puta dobije nova kola i nakon odlaska u Beograd “neko” ih “ukrade”. A bio je u prijateljskim odnosima sa Mandićem i Karadžićem. Mislim da je to bio rekord, ali tri-četiri “ukradena” automobila su bila tolerantan i razumljiv broj. Pošto se to meni nije desilo, ja sam bila bela vrana i to se nije praštalo. Jer, ako se to meni ne dešava kako da se pravda neodgovoran odnos u slučaju sedam-osam ukradenih kola.

Radovan me je dva puta savetovao da promenim kola - moja kola ne mogu da se voze u koloni s njihovim crnim limuzinama. Pa, ja upravo to i ne želim, ne želim da jurim 120 kilometara na čas i da plašim ljude na drumovima kako to oni rade. A osim toga, ja redovno nekoga vozim, to su stari ljudi, izmučene izbeglice koje su se potucale po drumovima, ali najčešće vojnike koji odlaze na front ili kući na odmor od dva-tri dana. Napričam se sa njima, a često i ne znaju s kim su razgovarali. Nudio mi je Radovan neki "mercedes". Taj čovek nije mogao da shvati da mi je draži izbušeni neugledni "golf", za kojeg znam da je “čist”, kako su tada nazivali neukradena kola. "Mercedes" koji je nudio, proverila sam, bio je ukraden kao i većina kola iz “predsedničkog voznog parka”. Kako je taj posao krađe kola cvetao, sve je više automobila bilo na parkiralištu. Radovan je imao posebnu grupu ljudi koji su se specijalizovali za ovaj posao.

A moj "golf" primao je sve udarce upućene meni. Dva puta je gađan na frontu, upravo kada smo vozač i ja bili sa borcima u njihovom zaklonu. Zadnji lim je bio oštećen. Ovo prvo - bio mi je pozdrav od neprijateljske vojske, a drugo, nažalost, od “naših”, pokušaj da me sjure u jarak.
Ovo su samo usputna sećanja na jedan "golf" koji je “podnosio” kritike i udarce upućene meni. Mnogi pokušaji da se ja sprečim u mome radu, pa i ovaj s kolima, nisu uspeli. Jednom sam o ovome govorila Radovanu, ništa se nije izmenilo, ali posle toga potvrdile su se moje ranije sumnje da je njemu sve poznato i da Mandić, u tome, ima njegovu punu podršku.

NISAM TO REKLA

VEĆ u martu 1993. u mom kabinetu u Beogradu bilo je uvek živo, što od poseta, što od telefonskih poziva - ljudi zovu, dolaze, hoće da pomognu i raspituju se šta je najpotrebnije i gde je najnužnije. Bila sam uspešna u ohrabrivanju ljudi da dođu da se lično uvere u ono o čemu im govorimo, ali i da direktno oni, iz ruke u ruku, uruče pomoć. To je i prilika da se ostvare i trajnije veze i da onaj koji daje zna kuda pomoć odlazi. Često je bilo primedbi, od Radovana, zašto se sve ne centralizuje u magacine Crvenog krsta (njegova supruga bila je predsednica). Međutim, donatori, naročito Grci, otvoreno su mi govorili o svojim lošim iskustvima s raznim magacinima i sličnim aranžmanima.
To meni nije bilo nepoznato. Bilo je nesavesnog odnosa, ali i zloupotreba. Pod tim podrazumevam i pune magacine dok su potrebe na terenu ogromne, a da ne govorim o tome da se na pijacama prodavala roba koja je dolazila kao humanitarna pomoć. Grci su to proveravali i beležili imena ljudi koji su to praktikovali i koji su u podrumima svojih kuća imali privatne magacine. Takođe je Karadžić imao primedbe na to što ljudi koji donose pune kofere lekova, predaju to direktno bolnicama. Objašnjavala sam mu da će u bolnicama poštovati rok trajanja, lekovi dolaze u sigurne ruke, a ne u privatne apoteke članova porodica našeg rukovodstva, npr. u apoteke Dragana Kalinića, u to vreme ministra zdravlja.
Skoro tri godine obilazila sam tri bolnice gde su boravili plegičari. Nekada, osim ovih redovnih obilazaka, odlazila sam i sa "Kolom srpskih sestara" iz Stare Pazove na čestitanje krsne slave nekome od ranjenika. Želeli su od mene da čuju kako funkcionišu institucije Republike Srpske, želeli su da čuju da li vredi država za koju su platili tako visoku cenu u ovom ratu. Tako jednom, u razgovoru te vrste, jedan od njih reče: “Neka pogine i šest miliona Srba, ali neka onih drugih šest miliona živi srećnije i bolje.”
Te reči koje sam citirala u emisiji Radio B 92, odmah po povratku iz Slankamena, kada mi je voditelj postavio pitanje: "Kako razmišlja narod, borci, ranjenici Republike Srpske?" i koje su pisani mediji preneli bez celog konteksta i sa utiskom da je to moja originalna izjava, oni zlonamerni su meni pripisali. Prva je to bila Mira Marković i njeno ulizničko novinarsko okruženje. Iako je bilo sasvim jasno rečeno da je to rekao jedan plegičar, što se može razumeti i opravdati s obzirom na njegovo stanje.
U tu hajku uključio se i Slobodan Milošević, predsednik Srbije. Već od marta 1993, ja sam postala meta za napad ne samo tog moćnog bračnog para nego i mnoštva njihovih ulizica, posebno novinara kojima jedna lažna informacija ili negativan tekst koji se odnosi na mene, otvara vrata za uspešnu režimsku karijeru. Ovo sam mogla da shvatim, jer takvih ljudi ima uvek, ali nisam mogla da prihvatim da predsednik laže.

NA UDARU MILOŠEVIĆA

KAKO sam bila naivna! Šta oni znaju o odgovornosti prema funkciji koju obavljaju? Predsednik Srbije, pa lažov! To mi je teško išlo u glavu, jer sam uvek vodila računa da moje ponašanje, moje reči ne odudaraju od onoga što sam od roditelja naučila. Učili su me svojim primerom da ima važnijih vrednosti od života, a to su dostojanstvo, čast i srpsko ime. Danas me više ništa ne može začuditi. Ne samo Miloševićeva predsednička laž, nego ni laž, neprincipijelnost drugih koji zauzimaju položaje u svetu. Zaboravili su, ako su ikada i znali, na noblesse oblige.
Vratila sam lažljivom predsedniku vrlo brzo, na svoj način, kada je došao na zasedanje skupštine na Jahorini o Vens-Ovenovom mirovnom sporazumu.

Taj sporazum, u nizu drugih koji će u narednim godinama biti u opticaju, izdvajao se po svom značaju, možda više po svom publicitetu i zbog svojih kreatora koji su uživali određeni respekt unutar međunarodne zajednice. U svakom slučaju, sam Sporazum i svi preliminarni dogovori izazivali su posebnu pažnju javnosti.
Plan je cirkulisao u formi nekog nacrta u relevantnim međunarodnim krugovima, već pred kraj 1992, a, verovatno, neki njegovi principi su usvojeni i sredinom te godine. Autori su bili Sajrus Vens, bivši državni sekretar SAD, tada u svojstvu predstavnika UN, i lord Dejvid Oven, koji je ispred EU zamenio lorda Karingtona.
Nisam učestvovala ni na jednom sastanku posvećenom nekom mirovnom sporazumu, pa ne mogu o pripremnim dogovorima da govorim. Često se pitam da li je neko od pravnika ili bolje upućenih ljudi, tj. od onih koji su konstantno učestvovali u dogovorima, izvršio komparativnu analizu i označio neke bazične principe zajedničke svim sporazumima. Jedan princip koji kao kamen-temeljac stoji, kada je BiH u pitanju, jeste etnički princip. On je prisutan i njega je nametnuo život i to moramo da priznamo kao dobru stranu, racionalnu stranu svih sporazuma.
U nekom od sporazuma taj princip je više naglašen, u nekom manje. Taj princip, kako rekoh, nametnuo je život i do danas nije poništen. Naprotiv. A visoki predstavnik Pedi Ešdaun hoće sada, za vreme svog kratkog mandata, da menja ono što je život postavio. U tome mu zdušno pomaže član Predsedništva BiH, Tihić, čije su prave namere svima jasne (pusto tursko!).


EKSKLUZIVNO
BIVŠA predsednica RS Biljana Plavšić napisala je u švedskom zatvoru drugi deo svoje knjige "Svedočim", u kojoj govori o događajima od početka 1993. do njenog odlaska u Hag. Iz ove knjige, koju uskoro objavljuje banjalučki TRIO PRINT, "Novosti" ekskluzivno prenose najzanimljivije delove.


(NASTAVLjA SE)