Ruka - malo morgen!

ULAZEĆI u zgradu Doma kulture, tu se održavalo zasedanje, videla sam i pred zgradom, ali i u hodnicima, mnogo nepoznatih ljudi i to nekog posebnog soja, većinom nakratko ošišanih, a bokserskog držanja. Dvojica, trojica, gde god ja krenem, motaju se ispred mene. Od njih ne mogu da dođem do sale, a ja nemam neku pratnju da mi prokrči put. Ja poznajem pratnju naših funkcionera, ali ovo su neka nepoznata lica. Kasnije mi je jedan poslanik, koji je stajao do zida i to posmatrao, rekao da su me ovi opkoljavali. Tada je već nešto, po nalogu “faraona” trebalo da urade, nešto slično što su uradili pet godina kasnije.

Ipak sam nekako došla do sale. Sednica je trajala, sa čestim prekidima, od dvanaest časova jednog dana do ranih jutarnjih časova sledećeg. Uglavnom se govorilo o mapi sporazuma i ne mogu da se setim nekih afirmativnih diskusija. Poslanici su smatrali da više nema o čemu da se raspravlja i da je vreme za izjašnjavanje. Takva je situacija bila oko dvadeset časova. A Momo, predsednik Skupštine, nešto se lukavi, oteže i umara nas pauzama, onako kako samo on to zna kada mu treba. A očito je da mu je tada trebalo.

Poslanici negoduju, jer vide da je neka igra u pitanju. Mrzovoljni su i pitaju se: "Što se ovaj obrvan lukavi sa nama?", "Šta se čeka, što se ne glasa?"

Pauza je trajala duže od četiri časa. Svima je bilo jasno da se sve dešava na daljini većoj od dvesta kilometara od ove sale, u Miloševićevom kabinetu. A ova dvojica naših, Momo i Radovan, kao poslušni kunići sede u pauzama kod telefona i primaju naredbe. Sve je postalo jasno, pa i ova seoba Skupštine, i oni mladi ošišani ljudi koji su se onako bahato ponašali po hodnicima. Mislila sam: to su neki Slobini specijalci. Verovatno je tu noć Bijeljina bila puna takvih tipova koji su spremni na sve. Tako se “demokratski” odlučuje, tako je to radio Tata, kako su ga zvali Radovan, Momo, Koljević i Buha.

Negde oko dva časa ujutro, sednica je nastavljena. U prvom redu sedi meni nekoliko nepoznatih ljudi i među njima ministar inostranih poslova Jugoslavije, Vladislav Jovanović. Eto koga smo čekali i zašto smo se preselili u Bijeljinu.

JOVANOVIĆ se odmah obratio Skupštini i pročitao pismo sa potpisima (ja ih nisam videla) Ćosića, Miloševića i Momira Bulatovića. Odmah iza Jovanovića izašla sam za govornicu. Meni više nije bio važan sporazum, biće onako kako poslanici odluče. Mene je brinulo kako uopšte funkcionišu institucije Republike Srpske i zašto one služe. Zašto postoje predsednik, Skupština, Vlada, ako se sve rešava u kabinetu Miloševića? I postavila sam pitanje Karadžiću: "Ko mi je, ko nam je predsednik? Ako je onaj u Beogradu, ja odmah dajem ostavku." A onda sam se obratila Jovanoviću: "Ja sam mislila da ste vi ministar vanjskih poslova, a vi ste upotrebljeni kao poštar." (Neki dan - avgust 2004. - čitam neki intervju sa njim, gde on kaže, a i takav je naslov članka: "Ja sam bio samo poštar".)

Tražila sam od Skupštine da prihvati moju ostavku. Ova moja reakcija na ova poniženja institucija Republike Srpske bila je spontana, jer za mene je nemoguće prihvatiti taj sistem rada. Ja nisam Momo i Radovan koje njihov Tata ucenjuje njihovim dosijeima. Na jednom sastanku kod Miloševića prisustvovali su i naši generali od kojih mi je jedan svedočio kako su Momo i Radovan pokušali da izvrdaju neku Slobinu naredbu. On je ispred sebe držao dve fascikle i pred svima im rekao: "Sutra ću ovo predati novinarima, ovde se nalazi dokumentacija o onome čime ste se bavili, čime se i sada bavite." "Da ih vidite kako su bili poslušni", reče general. Za tom skupštinskom govornicom skoro sam proplakala što nam je rukovodstvo takvo kakvo je i što su ovisnici o Miloševiću.

Poslanici su mi odobravali što sam govorila, ali neće da čuju za ostavku. Bio je tu i vladika Kačavenda koji je pokušavao da me odvrati od moje namere rečima da bi to bio Miloševićev trijumf: "Zar ćete to dozvoliti?"
Imao je pravo.
Na tom zasedanju Skupštine, u tim ranim jutarnjim časovima nije ništa odlučeno. Poslanici su bili suviše izmrcvareni, a pismo ih je povredilo. Tada su se uverili da se odluke, sudbonosne za Republiku Srpsku, donose kod Miloševića, a ne u Skupštini Republike Srpske. I sve treba da bude podređeno njegovom interesu. Tada je on uporno radio na svojoj promociji čoveka mira i garanta mira na Balkanu. I mi mu sada smetamo u stvaranju takvog imidža. Da se radilo o skidanju sankcija Jugoslaviji, da se prihvatanje sporazuma zbog toga tražilo od naše Skupštine, ne verujem da bi bilo poslanika koji bi bio protiv te žrtve i pored toga što nas je on već žrtvovao.
RAZIŠLI smo se tog aprilskog dana sa izlaskom sunca, da bi se ponovo našli za nekoliko dana na Jahorini, 5. maja 1993. i u planini dočekali đurđevdanski uranak. Po mnogo čemu, ostalo je ovo skupštinsko zasedanje, koje nazivamo Đurđevdanskom skupštinom, za pamćenje. Prispeli su specijalni gosti: predsednik Jugoslavije Dobrica Ćosić, premijer Grčke Micotakis i, naravno, njihovi saradnici. Niko mi nije rekao da će među gostima biti i predsednik Srbije Milošević i predsednik Crne Gore Bulatović. Za mene, to je bilo iznenađenje, a došao je i on, “faraon”. I ceremonijal je bio odgovarajući, koliko se to moglo obezbediti u planini. Jer, tu su predstavnici dve nama prijateljske zemlje.
Bili smo pred zgradom, mislim na rukovodstvo Republike Srpske, hijerarhijski poređani da dočekamo goste koji su se lagano približavali u koloni crnih limuzina. Tada Radovan reče da dolazi i Milošević. Ja sam odmah izašla iz reda, a on me zadržava. Imala sam vremena, pre nego što su limuzine stigle, da mu objasnim šta je on za mene javno rekao i da on radi sve u korist naše štete. Radovan mi je čvrsto držao ruku. Samo nekoliko ljudi u našoj blizini primetilo je našu prepirku. Ali već je bilo kasno za moje povlačenje.
Prva kola su stala i izlazi Milošević. Vidim da je protokolarni redosled prilagođen njemu, njegovoj moći, jer, i tako se pokazuje ko je gospodar situacije, iako je gost najvišeg ranga bio Dobrica Ćosić. To me je još više podstaklo da učinim nešto šo će ga uniziti i da mu se revanširam u granicama mojih skromnih mogućnosti. Nemam vremena da mnogo razmišljam, jer on već, nasmejan, prepotentan, pun svoje moći, prilazi i rukuje se sa Karadžićem, a ja sam sledeća. Iza njega se već približava Ćosić. Milošević pruža ruku onako teatralno, kao da je baš svako srećan da dohvati tu ruku koja je sva salasta kao napuhani somun. Ja sam ukočena, ne pružam mu ruku. Niko, i ništa, no ovom svetu nije me moglo prisiliti da se tada rukujem sa njim. Ja, čak, sa visine gledam, preko njegove glave, u jahorinske visove. Dan je svež i prelep na tim visinama.
OSTADE “faraonova” ruka u vazduhu, a kamere zabeležiše taj trenutak. Prilazi Ćosić kojem se obraćam onako kako se obraća ljudima koje poštujem i onako kako protokol zahteva. Kontrast je bio snažan, kao i kada je prišao premijer Micotakis. Nisam mogla da se rukujem sa predsednikom - lažovom. To bih ja tolerisala nekom drugom predsedniku, ali ne Slobodanu, koji, još, pretenduje da bude vožd. Treba to zaslužiti, a to ne ide tako lako kod Srba (nažalost, nekada i pogreše u tom pogledu). Međutim, još više mi je bila namera da načnem njegovu moć i da to bude povod i drugima. Većina oko njega ga ne voli, mnogi ga i mrze. Ja ga ne mrzim. Ali neka svi vide da je i on ranjiv i da i oni mogu to da učine, da se može i zadnja oaza komunizma, koja uništava Srbe, da razdrma. A Milošević je taj koji tu oazu održava strahom i policijom.
To što se zbilo na dočeku gostiju, bilo je tema o kojoj se pričalo pre, ali i u pauzama zasedanja. A novinari, bilo ih je mnoštvo, i domaćih i stranih, traže odgovore na masu njihovih pitanja. Neki govore da je sve dobro počelo. Nisam davala nikakve izjave i objašnjenja, ali nisam mogla da sakrijem koliko sam bila zadovoljna sobom.
Sedoše gosti, sedoše poslanici. Sala je prepuna nekih ljudi koje ranije nisam viđala. Situacija je identična onoj od pre nekoliko dana u Bijeljini. Oni stoje oko sedišta, jer nema dovoljno stolica. Izmešali su se sa novinarima, ali su prepoznatljivi po ošišanim glavama, po držanju i onom ukočenom pogledu.

SLOBINA POLICIJA

NEMAM vremena da razmišljam o ovoj neprijatnoj situaciji, jer, nakon intoniranja himne “Bože pravde”, predsednik parlamenta Krajišnik već pozdravlja goste. Oni sede u prvom i drugom redu, ali ne mogu da zaboravim na one nepoznate koji stoje. Mislim da je to Miloševićeva policija, a zna se šta oni rade - ako se ne sluša gazda, hapse i ubijaju. Ja sam u prvom redu, sa moje desne strane sedi mitropolit Nikolaj, a sa leve predsednik Vlade Jugoslavije Radoman Božović. Svakako da su gosti imali prednost prilikom obraćanja poslanicima, bili su prvi govornici. Ceo tok skupštine, govori i rasprave, objavljeni su u posebnoj publikaciji koja se pojavila nekoliko meseci posle ove sednice.


(NASTAVLjA SE)