Sliku svoju ljubim

BILO je demagoških uveravanja da je Vens-Ovenov plan najbolje rešenje za Republiku Srpsku. To je sa govornice lansirao Milošević. Ćosić i Micotakis nisu tako nastupili, oni gledaju na ovaj Sporazum kao na jedinu mogućnost da prestane rat, što je, na koncu, zajednička karakteristika svih mirovnih sporazuma. Ali, mi se pitamo šta će biti sa Republikom Srpskom. Vens-Ovenov plan ne govori o Republici Srpskoj. Ona nestaje. Da se ne dogodi, ne daj Bože, ono “imao pa ne imao”.
Radovan Karaxić preporučuje poslanicima da prihvate sporazum kao nužno zlo. Moje obraćanje poslanicima bilo je kratko, bez truna sugestije šta bi i kako trebalo da odluče. Podsetila sam ih da su oni predstavnici naroda i da su im izbori dali pravo da govore i odlučuju u ime naroda. Odluka koju moraju doneti sudbinska je i ja mogu samo da se nadam da će im Bog u tome pomoći.
Govori gostiju i političkog rukovodstva završeni su do pauze za ručak. Nakon toga su bila dva govornika sa izuzetno stručnim analizama. To su bili: komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, general Mladić i naš, u praksi, dokazani ekonomista, Rajko Dukić. Ko bi se od prisutnih ali i van ove sale, mogao u struci i rezultatima, meriti sa njima? Sve je bilo konkretno, a brojke udaraju u glavu i usmeravaju misli i odluke poslanika.
Ipak je prepotentni Milošević, a govorio je i drugi put, pokušao da ubedi poslanike i da im nametne svoje sugestije. Svi znamo da je zbog toga i došao ovde ali nema pravo da potcenjuje ljude, bez obzira na to što bez toga ne može. U drugom obraćanju reče: “Ovaj, neki među vama koji pretenduje na ekonomsku stručnost, sve što je rekao netačno je. Pa ja to mogu da procenim jer sam ja ekonomista.”
Sada je odjedanput postao ekonomista, a do tada je bio pravnik!!! Sada mi je jasno odakle Radovanu umišljenost da on sve najbolje zna i ponovo se setih kako mi je rekao da on piše i zakone. Nije nam ni moglo biti bolje ako nam je psihijatar pisao zakone.
Milošević je tim nastupom i svojim diskvalifikacijama ljudi, odbio i ono malo poslanika koji su uvek pokazivali neke simpatije prema njemu. Nije se usudio da komentariše Mladićevo izlaganje ali ga se ipak malo dotakao.
I Ćosić je, takođe, pokušao da Vens-Ovenov plan prikaže kao dobro rešenje i da još jednom deluje na poslanike ali bez demagogije.
Micotakis je u izlaganju bio neutralan. On bi da protumači ono što je možda nejasno i na kraju je rekao: “Bez obzira šta odlučite, prijateljstvo srpskog i grčkog naroda ostaće nepromenjeno.” Melem za srpsku dušu, konačno jedna topla ljudska poruka izmučenom narodu.
A, ono što se i dalje dešavalo iza kulisa, bilo je vrlo interesantno. Nisam imala pristupa tamo gde je bio Milošević. Niko mi nije branio ali nakon jutarnjeg događaja izbegavala sam susret. Međutim, ja sam, kao što je uvek i bilo za vreme pauza, bila sa poslanicima. A, imali smo i o čemu da pričamo. I njima smetaju oni strani ljudi koji su preplavili salu i hodnike. Suviše ih je i svi se neugodno osećamo. Oni su ti koji su onako upadljivo pljeskali Miloševiću kada je govorio i kada se kretao hodnikom. Niko od naših poslanika to nije činio. Da li ih je doveo samo da mu aplaudiraju? Ako je to u pitanju, istrpećemo. Ali, možda hoće da nas hapse. Sve ovo sam komentarisala sa našim mitropolitom Nikolajem, a premijer Božović je sve to slušao.
Za goste i rukovodstvo poslužen je ručak u separeu, a moje mesto je između našeg mitropolita i premijera Lukića. Usred jela i razgovora čujem neki glas kojeg ne mogu da prepoznam i koji se obraća meni: “Biljana, živeli!” Nastavljam sa razgovorom a premijer me upozorava i ja čujem: “Ja kažem, živeli!” Svi obraćaju pažnju na ovu neprijatnu situaciju. Pogledam u vrh stola, a Milošević digao čašu i meni nazdravlja, nikome drugom nego baš meni. I ja mu odgovorih: “Ja to vama nikada neću reći.”
Micotakis više ne krije znatiželju i traži od prevodioca prevod ove konverzacije koju sam okončala nastavljajući razgovor sa mitropolitom. Vidim da je mnogima od prisutnih bilo milo ali sve to kamere nisu zabeležile. Ipak, još dok je ručak trajao, informacija o ovom događaju prostrujala je zgradom. Kada sam izašla iz separea i krenula prema sali, poslanici su se okupili oko mene da čuju nastavak onoga što je započelo jutros.
Vratili smo se u salu i u ovom delu zasedanja, sa mnoštvom pauza, nastavljeno je sa poslaničkim raspravama do zore. Ni Milošević ni Ćosić nisu bili zadovoljni kako i u kojem pravcu poslanici usmeravaju raspravu. Tu i tamo pomalo interveniše Krajišnik koji mora da pokaže da je na zvaničnoj liniji, tj. Slobinoj. Ali videvši raspoloženje Skupštine, lukavac se postepeno prebacuje na drugi kolosek.
Ušli smo već u noć i tada je Momo, da se ne bi iskompromitovao kod poslanika, prestao sa lukavstvom, objavio pauzu i u razgovoru sa poslanicima kojem sam i ja prisustvovala, saopštio im, indirektno, da imaju njegovu podršku. Radovan je bio samo kratko i on se nešto opravdavao za svoj paraf u Atini, u smislu kako je vršen pritisak na njega. Skoro da su se poslanici ražalili nad njim (“Jadni naš predsednik, šta li su mu to radili u Atini?”). A, ja se setih sarajevskog aerodroma i mog straha da negde u inostranstvu ne rasproda i prokocka celu Republiku Srpsku. Naravno, nisam to rekla, ali od slučaja “sarajevski aerodrom” ta me je misao opsedala.
Dočekali smo i jutro, Đurđevdanski uranak, a poslanici odbiše Vens-Ovenov plan. Ova odluka je kasnije potvrđena i na referendumu.
Sretoh Ćosića na stepenicama. Ozbiljno je zabrinut ali veli da je impresioniran demokratijom koja vlada u našem parlamentu. Saopštenje o rezultatu glasanja je već otišlo u javnost. Ćosić misli da će u sedam časova NATO bombardovati mostove na Drini. Ja mu preporučih da požure, da pre sedam pređu na njihovu teritoriju. On je bio zabrinut, potišten, iscrpljen sednicom koja je trajala duže od petnaest časova.
Muslimani su prihvatili sporazum jer su bili sigurni da će Srbi odbiti. Znali su da su u njemu bila začeta loša rešenja za nas a pokušaji da se nešto poboljša, da bi bilo prihvatljivo, odbijeni su. Čak je od strane Amerike sugerisano Izetbegoviću da tako učine.
Nije bilo bombardovanja i rušenja mostova tako da sam i ja nakon dva dana zadržavanja na Palama, prešla most uz manje komplikacije na granici, da dobro provere “ko sam ja”, da provere moje dokumente. Većini od ovih policajaca to je neprijatna dužnost i vidi se da im je to naređeno. Jedan mi reče: “Dobili smo nalog”. Oni me znaju, većina od njih me poštuje, a proveravaju kao da sam neprijatelj. Navikla sam.
NA Palama je bilo interesantnih novina koje su se mogle naslutiti već 1992. Samim tim što je Karaxić postao Predsednik Republike Srpske, možda je normalno očekivati neke promene, ali ne baš sve ono što se dogodilo. Njegov kabinet sa pratećim službama, ali i kabinet predsednika Skupštine, preselili su se u jednu staru ali dobro očuvanu zgradu koja je, za ono vreme, bila mnogo udobnija i funkcionalnija od “Kikinde”. Tu se smestio i potpredsednik Koljević, a za mene je ostala jedna mala soba gde sam i spavala kada sam boravila na Palama. Ponekad je bilo potrebno da se zadržim nekoliko dana, posebno kada su se održavala zasedanja Skupštine ili sednice Komisije za pomilovanja čiji sam bila predsednik. Ta komisija je imala zadatak da daje predloge Predsedniku u čijoj su, po Ustavu, isključivoj nadležnosti bila pomilovanja. Takođe sam duže boravila na Palama kada sam obilazila izbeglice i borce u tom delu Republike Srpske.
Žao mi je “Kikinde”. Nekako mi je taj objekt prirastao za srce. Zar smo morali da se selimo? Čini mi se da se nešto ozbiljno poremetilo u odnosima među ljudima, čak i između Mome i Radovana. Radovanove slike su u svim prostorijama koje pripadaju njegovoj službi. Do tada toga nije bilo ali, dobro, on je predsednik. Međutim, u prostorijama Skupštine, u istoj zgradi, nema slika predsednika Republike nego predsednika Skupštine, Momine, iste veličine. Kada sam to videla, neprijatno sam se iznenadila. Sedeći u onom mom sobičku, u kojem se jedva provlačim, a kada je neko prisutan, mora da sedi, na onom mom vojničkom krevetu, razmišljala sam kolike razlike postoje među nama, koliko ljudi ne znaju da prilagode svoje ponašanje vremenu u kojem žive. Sve ovo je pokrenulo još neka razmišljanja i zapažanja za koja ranije nisam imala vremena.

JEDINI “PREDSEDNIK” KRAJIŠNIK

PRVOG čoveka Republike - predsednika (postavih pitanje: da li je on baš prvi) oslovljavaju “doktore”; Koljevića sa “profesore”, a ja sam “profesorica”. Jedini kome se obraćaju sa “predsednik” jeste Momo. To već dugo traje i smatra se normalnim, a sve je krenulo od Mominog podaničkog okruženja i vremenom se širilo i na poslanike ali i na celu teritoriju Republike Srpske. Što se mene tiče, meni je sasvim odgovaralo da me oslovljavaju sa “profesorice”, jer ja to jesam, tako su mi se obraćali na fakultetu i godila mi je ta vrsta kontinuiteta sa mojom profesijom.
Nikada nisam sa Koljevićem o tome razgovarala ali mi se čini da je i on imao isti stav o ovome kao i ja. Dakle, jedini “predsednik” bio je Momčilo Krajišnik, mada nije bio formalno ali suštinski, možda, i jeste! On je to postupno izgrađivao i forsirao, a ono što on preduzima uvek je dobro osmišljeno.

(NASTAVLjA SE)